Jump to content
yossarianba

Историја Врхбосне ("Сарајева")

Recommended Posts

PRILOZI HISTORIJI SARAJEVA (1997) str. 11 - 17

KORIJENI SARAJEVA - PRETHISTORIJA I ANTIKA

Enver IMAMOVIĆ

Summary (Roots of Sarajevo - Prehistory and Antique)

Archeological monuments show that a man settled for the first time on the area of today's Sarajevo in the period of Neolith which was almost 5000 years ago. Remains of the settlement of the period were discovered in Butmir. Its inhabitants went in for land tillage and breeding of cattle. Towards the close of the third millennium and at the beginning of the second, this area was being settled by new residents. They were bearers of metal culture, who destroyed calm aborigines inhabitants by more accomplished weapon. They were cattle-breeders and hunters, so that they situated their settlements on the hills around Sarajevo. At the end of the second millennium, shift of population occurred again. This time the Illyrians appeared, and they were here met with the Roman occupation.

On the terrain of today's Sarajevo, the Romans founded a stopping place for travellers, a station which, as the time lapsed away, turned into a remarkable settlement. Excavations proved it to be on the area stretching from today's Skenderija bridge as for as the park behind the Second Gymnasium, and from the Veliki park to a military camp behind the Technical school. Remains of some building show that the settlement had standard contents of a Roman settlement: running water, sewerage network, heating of buildings by a central system, apartment buildings decorated by wall paintings, floor mosaics, etc.

This settlement existed up to a great migration of peoples (in the 6th and 7th century) when it was pulled down as well as all the others in Bosnia and Herzegovina. Life in it was not, however, extinct for ever. Historical documents tell that a new settlement was formed on its ruins in the Middle Ages. That settlement was by far the modest in its appearance. It was also found by the Turks, who gave it new physiognomy and contents. Those were the bases on which modern Sarajevo has developed.

(*)

Proslava petstote obljetnice naseobinskog osnivanja predstavlja krupan događaJ u povijesti svakog grada. Pri tome, međutim, treba ukazati na jednu bitnu činjenicu. Naime, kad su u pitanju stari gradovi, među koje spada i Sarajevo, treba razlikovati pojam postanka i tradicionalnog datuma njihovih osnivanja. Stari Rim je, na primjer, po predanju osnovan 753. godine st.e,, i taj datum je zvanično slavljen, mada su i sami Rimljani znali da je postojao i prije tog datuma. Isti je slučaj sa Londonom, koji je osnovan 43. godine n.e., Keln 50, Carigrad 330, Sarajevo 1462. godine itd. Svi su oni međutim postojali i ranije, u nekim slučajevima čak hiljadama godina. To se odnosi i na Sarajevo, jer je arheološki dokazano da njegovi korijeni vuku iz daleke prethistorije. Djelatnost Isa-bega Ishakovića, čije se ime veže za njegovo osnivanje, predstavlja tek jednu epizodu u dugoj povijesti tog grada. Iskopavanja su dokazala da su do tada na mjestu današnjeg Sarajeva postojala i nestajala naselja kroz razdoblje od čak tri epohe: u prethistoriji, antici i srednjem vijeku. U nekoj od tih epoha smijenilo ih se čak nekoliko.

Ipak, 1462. godina s pravom se označava kao datum njegovog osnivanja jer su tada udareni temelji jednog sasvim novog grada, s novim imenom, novim sadržajima i potpuno drugačijom fizionomijom. Ono što je u tome posebno važno jeste da između tog, Isa-begovog Sarajeva i ovog suvremenog nema hijatusa jer njegov razvoj teče u kontinuitetu sve do danas. Zato se Isa-beg Ishaković s pravom uzima kao njegov osnivač, a godina 1462. kao tradicionalni datum njegovog osnivanja, bez obzira što je na istom mjestu već postojalo naselje.

Pronađeni arheološki materijal sa šireg gradskog područja pokazuje da se ovdje čovjek prvi put naselio još u epohi mlađeg kamenog doba, a to je bilo prije skoro 5000 godina. U to doba ljudi su bili skromni ratari i lovci, pa im je za tu djelatnost mnogo više pružalo Sarajevsko polje. U Butmiru je iskopano naselje od stotinjak kuća, koje su bile dopola ukopane u zemlju, napravljene od šiblja a potom oblijepljene ilovačom. U njima su nađeni razni predmeti svakodnevne upotrebe, kao što su kamene sjekire, kremeni noževi, vršci kopalja i strijela, igle i šila od kosti, zatim raznovrsno zemljano posuđe, glinene figurice i drugo. Ostaci ugljenisanog žita pokazuju da su ovi prastanovnici gajili pšenicu, ječam i leću, a od domaćih životinja ovcu, kozu, goveće i svinju. Po obroncima Igmana i Trebevića lovili su divljač, a u rijeci Željeznici i Miljacki ribu. Po svemu, idealni uvjeti za život ondašnjeg čovjeka.(1)

Pri kraju III i početkom II milenija uslijedili su događaji u kojima je butmirsko naselje bilo uništeno. To je doba velikih migracija, doba pronalaska metala i novog načina ratovanja. Nosioci tih promjena su u svom naletu došli u sarajevski kraj, kojom prilikom su uništili mirne starosjedioce, koji se zavojevačima nisu mogli suprotstaviti kamenim oružjem jer su ovi imali metalno, a bili su i brojniji i ratničkog duha.

Ovi događaji su za povijest Sarajeva važni jer se nakon toga težište naseljavanja prenosi sa Sarajevskog polja bliže jezgri današnjeg grada. S obzirom da su sada, u brončano doba, uslijedila nemirna vremena te da su se novodošli stanovnici pretežno bavili lovom i stočarstvom, svoja naselja su podizali na prirodnim uzvisinama s kojih se moglo lakše braniti i bolje kontrolirati okolica. Takvih uzvisina je mnogo na padinama Trebevića, pa su onovana naselja na današnjem Soukbunaru, Zlatištu i Debelom Brdu. Sva tri su imala dominirajući položaj nad dolinom Miljacke, a prema istoku i sjeveru otvoren vidik.(2) Najveće naselje iz ovog doba nalazilo se na Debelom Brdu, iznad današnje Ljubljanske ulice. Tu su iskopani brojni predmeti svakodnevne upotrebe: oruđe, alat, oružje, nakit i dr. Prema tipologiji keramike može se zaključiti da su ti stanovnici došli sa sjevera, s područja današnje Slavonije. Nakon određenog razdoblja smijenili su ih nosioci tzv. panonske kulture. Oni su bili izvrsni poznavaoci tehnike lijevanja i obrade bronze, kako se to može zaključiti po finoj izradi kalupa i izgledu gotovih proizvoda.(3)

Ni ova naselja, međutim, nisu bila trajnijeg karaktera. Negdje pod konac II milenija ponovo dolazi do velikih etničkih pokreta koji su zahvatili širi euro-azijski prostor. To se odrazilo i na današnje bosanskohercegovačko područje, pa tako i na sarajevski kraj. Te promjene su na ovaj prostor ponovo dovele novi narod. Ovaj put to su bili Iliri, koji su sa sobom donijeli nove oblike života, privređivanja i kulture. Došli su u velikom broju pa su pored Debelog Brda, Soukbunara i Zlatišta naselili i druge uzvisine oko Sarajeva: Gradinu iznad Bistričkog potoka, Gradinu na Ravnim Bakijama (Fortica), gradinu u Kokorevcu i Gradcu u dolini Koševskog potoka, na Malom i Velikom Orlovcu, Obhodži, Nahorevu itd.(4)

Stanovnici Sarajeva su u ilirsko doba (I milenij) pripadali ratničkom plemenu Desitijata, koje je ostalo poznato u povijesti po krvavim borbama sa Rimljanima tokom Dalmatinsko-panonskog ustanka (6.-9. godine n.e.), koji je buknuo upravo kod njih i koji je zapalio čitav Ilirik protiv tuđinske vlasti.

Život ilirskih stanovnika tekao je mirno i bez većih potresa sve do sredine 4. stoljeća st.e., kad su počeli nadirati Kelti koji su među Ilirima prouzročili velike promjene. Koliko se to odrazilo na stanovnike ondašnjeg Sarajeva nije nam poznato, jer je to razdoblje slabo istraženo.

Daleko veće promjene prouzročili su ratovi koji su otpočeli sa Rimljanima u 2. stoljeću st.e., a koji su trajali skoro dvije stotine godina. Završeni su potpunim pokorenjem ilirskih plemena i uspostavljanjem rimske vlasti na čitavom bosanskohercegovačkom prostoru. To je bio događaj od prvorazrednog značaja za Ilire jer su ih Rimljani izveli iz prethistorije i uveli u napredno razdoblje antike, što je imalo dalekosežne kulturne, političke i ekonomske posljedice za čitavu zemlju, pa tako i za ondašnje stanovnike Sarajeva.

I Rimljani su iskoristili strateški značaj Debelog Brda pa su na njemu podigli svoje utvrđenje. Imalo je zadatak da bdije nad pokorenim mjesnim stanovništvom i da obezjeđuje prolaz koji je preko Sarajeva vodio u pravcu Romanije i istočne Bosne.(5)

Naime, preko današnjeg Sarajeva prolazila je važna komunikacija koja je s mora vodila u istočnu Bosnu. Ona je upravo bila razlog da su Rimljani na mjestu današnjeg Sarajeva osnovali svoje naselje. U prvo vrijeme to je bila samo putna stanica, koja je kasnije prerasla u veće naselje.

Trasa rimske magistrale može se dosta dobro pratiti kroz današnje gradsko jezgro. Uz manje devijacije njome vodi današnja Ilidžanska cesta, te ulice Vojvode Putnika i Titova. Sa Baščaršije magistrala se pela prema Pašinom brdu, odakle je dalje usmjeravala prema Mokrom, Romaniji i Drini.(6)

S obzirom da od Baščaršije počinje uspon, iza kojeg slijedi planinski teren, po rimskom sistemu cestovne organizacije prije ulaska u takvo područje podizane su putne stanice, tzv. mansio ili mutatio, koje su sadržavale prenoćište, radionice, magacine, prometnoredarstvenu službu i drugo. Takva stanica, oko koje se vremenom stvorilo antičko Sarajevo, bila je locirana u rejonu današnjeg užeg gradskog jezgra. Ono je imalo sve urbane sadržaje koje je predviđao standard za rimska naselja. To je pravilan raster ulica, vodovodna i kanalizaciona mreža, sistem centralnog zagrijavanja zgrada itd, što je za sobom povlačilo odgovarajuči način života i rada.

Ostaci tog, antičkog Sarajeva, čije nam je ime još uvijek nepoznato, otkriveni su na dijelu gradskog areala koji se stere od Alipašine džamije i Higijenskog zavoda, do Tehničke škole i vojnog logora. Oko Higijenskog zavoda i uz Koševski potok naišlo se na znatne ostatke arhitekture, odnosno temelje zgrada, a kod Alipašine džamije pronađeni su ostaci keramičke peći s dobro sačuvanim dovodnim i odvodnim kanalima.(7)

Ostaci stambene arhitekture otkriveni su i na prostoru Marindvora, i to na mjestu gdje se danas nalaze zgrade Republičke skupštine, Izvršnog vijeća, Filozofskog fakulteta, Tehničke škole i vojnog logora. Kao građevinski materijal korišćene su opeke i crijep. Na nekim komadima crijepa sačuvao se utisnuti tvornički žig CONSTA..., CON i NIMIXAM (obrnuto MAXIMIN). U ruševinama nekih zgrada otkriveni su ostaci podnih mozaika, što jasno govori o sadržaju i izgledu tih objekata. Vrijedna pažnje je i jedna opeka iz kasne antike, iskopane kod Filozofskog fakulteta, na kojoj je utisnut križ. To je do sada najstariji trag kršćanstva na području grada Sarajeva i njegove regije.

Na Marindvoru su otkriveni i rimski grobovi. Prilikom gradnje tvornice duhana našlo ih se desetak, a onda nekoliko oko zgrade Filozofskog fakulteta te kod vojnog logora. Svi su bili locirani uzduž ceste koja je dolazila sa Sarajevskog polja. Za neke od tih grobova utvrđeno je da potječu iz razdoblja kad na Marindvoru nije još bilo naselja, pošto su neki od njih nađeni ispod temelja kasnijih rimskih zgrada.(8)

Nedaleko ovog dijela rimskog naselja nalazila se i ciglana. Njeni ostaci otkriveni su na lijevoj obali Miljacke, na tzv. Šatoriji, ispod Debelog Brda, tojest u današnjoj Ljubljanskoj ulici, nedaleko Vrbanje mosta. Podmirivala je potrebe čitavog Sarajevskog polja, posebno gradskog centra koji se nalazio na mjestu današnje Ilidže.

Iz ostalih dijelova grada na rimske tragove se naišlo na Baščaršiji. Odatle potječu opeke i numizmatički primjerci. Ti nalazi su mnogo češći u zapadnom dijelu grada, u rejonu Sarajevskog polja. Supstrukcije rimskih zgrada i nadgrobni spomenici otkriveni su u Švrakinu selu, Stupu i Hrasnici. U svim slučajevima na Stupu iskopane su razne poljoprivredne alatke i oruđe, zatim kovački pribor, komadi željezne sirovine i drugo, dakle sve što je trebalo jedno poljoprivredno gospodarstvo.(9)

Rimski ostaci koji su otkriveni u arealu današnje gradske jezgre nisu nikada sustavno istraženi. Ono što o tome znamo uglavnom se temelji na slučajnim nalazima, na koje se nailazilo tokom gradnje suvremenih objekata. Ipak, povezivanjem tačaka tih nalaza te na osnovi analize do sada otkrivenog materijala, može se konstatirati da je rimsko naselje zapremalo onaj dio današnje gradske površine koja se pruža od Velikog parka i Higijenskog zavoda do Tehničke škole i vojnog logora, zatim od Skenderije do parka iza Druge gimnazije.

Raspored rimskih nalaza uglavnom prati dvije suvremene gradske arterije: Titovu ulicu i ulicu Đure Đakovića s produžetkom Maksima Gorkog prema Skenderiji. Ove dvije suvremene ulice ustvari predstavljaju urbani raster antičkog Sarajeva. Ilidžanska cesta s Titovom ulicom predstavlja cardus, a ulica Đure Đakovića s produžetkom prema Skenderiji, decumanus. Križale su se na mjestu gdje je suvremena raskrsnica kod Higijenskog zavoda.

Kontinuitet tih rimskih komunikacija održao se sve do danas. U srednjem vijeku je Ilidžanskom cestom vodio glavni bosanski drum, a uz Koševski potok drum drugog reda, koji je i u rimsko doba preko Vogošće povezivao ovo naselje s dolinom Bosne. Isa-begova vakufnama iz 1462. godine u ovom dijelu grada spominje lokalitete Nisputnicu i Međuputnicu,(10) što potvrđuje da je i srednji vijek koristio rimske trase, koje je pretvorio u drumove, a tursko doba opet u ulice, kakav je i danas slučaj.

Prošlost Sarajeva rimskog doba najuže je povezana sa Sarajevskim poljem. Njegova plodnost, obilje plitkih i ljekovitih izvora, stjecište puteva i raznih pravaca i dr., bili su razlog da tu Rimljani podignu naselje koje je postalo administrativno središte čitavog okružja, pa mu je upravo pripadalo i sarajevsko naselje. Ono je steklo veliki značaj i kao banjsko lječilište. Reputacija njegovih sumpornih izvora bila je poznata i izvan provincije.(11)

Život u ovim naseljima tekao je mirno stotinama godina. Stanje se počelo mijenjati od 4. stoljeća kad su barbarska plemana počela ugrožavati rimske granice, što se odrazilo i na ovaj dio Bosne. Ipak, prava katastrofa je uslijedila nešto kasnije kad su bujice tih plemena preplavile čitav Balkan, pa tako i Bosnu. Na svom putu su sve rušili i palili. Na koncu su se pojavili Avari sa Slavenima tokom čije najezde su pod konac 6. i početkom 7. stoljeća konačno nestala sva rimska naselja na području Bosne i Hercegovine. Na taj način je stradalo i naselje koje se nalazilo na mjestu današnjeg Sarajeva, kao i ono u Ilidži i brojna druga.

Doseljeni Slaveni su sa preživjelim starosjediocima na ruševinama rimskog Sarajeva podigli novo naselje. Tako su udareni temelji srednjovjekovnom Sarajevu. Ono je kao i prethodno rimsko prvenstveno imalo funkciju putne stanice i tržišta. Da se nalazilo na mjestu gdje je stajalo antičko naselje, tojest na prostoru između Koševskog potoka i potoka Sušica iza Marindvora (potok koji teče pored Zemaljskog muzeja), doznajemo iz spomenute Isa-begove vakufname, u kojoj se na više mjesta navodi da se tu nalazila Atik Varoš (Stara Varoš). Najstariji popis Bosanskog sandžaka iz 1468. godine tu spominje Eski Trgovište (Staro Trgovište),(12) što se sve odnosi na srednjovjekovno naselje, koje se u suvremenoj literaturi obično identificira s Vrbosanjem, odnosno Vrhbosnom.(13)

Kontinuitet ovog naselja nije prekidan ni u tursko doba. Prvi gradski popisi tu spominju Mahalu Šejha Magribije,(14) čija je džamija opstala sve do danas. S obzirom da se u starim naseljima slijedio i kontinuitet postavljanja svetišta na istu lokaciju, za očekivati je da se ispod temelja te džamije nalaze ostaci srednjovjekovne crkve, a ispod nje možda temelji rimskog hrama.

Rismko naselje i ovo srednjovjekovno nisu imala ništa zajedničko osim što su se nalazila na istoj lokaciji. Ona su pripadala dvama potpuno različitim svjetovima i epohama. Slavenski doseljenici su u svom rušilačkom naletu uništili sve tekovine antičke civilizacije. Na mjestu gdje su nekada stajale vile sa porticima, zidnim slikarijama, podnim mozaicima, zgrade zagrijavane sistemom centralnog grijanja ispod poda, naselje koje je imalo vodovodnu i kanalizacionu mrežu itd., doseljenici su počeli graditi kolibe od pruća i brvna, oko kojih su se nizali torovi i štale. Na tim osnovama započeo je razvoj srednjovjekovnog Sarajeva, i trebalo je proći skoro 1.000 godina da veliki neimar Isa-beg Ishaković udari temelje naselja potpuno nove fizionomije i sadržaja, koji su po mnogo čemu odgovarali onima iz rimskog doba. Takvi usponi i padovi kroz epohe karakteristika su svih starih gradova, pa tako i Sarajeva.

Bilješke u tekst

1. W. Radimsky, M. Hoernes, F. Fiala, Die neolitische Station von Butmir, I, II, Wien 1895-1898; A. Benac, u "Kulturna istorija Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1966, str. 45 i dalje.

2. F. Fiala, Predistorijski nalazi na Soukbunaru kod Sarajeva, Glasnik Zemaljskog muzeja, II, Sarajevo 1890, str. 212-220; III (1891), str. 424-431. Isti autor: Jedna prehistorička naseobina na Debelom brdu kod Sarajeva, GZM. VI (1894), str. 107-140; VII (1895) str. 123-130; V. Čurčić, Prehistoričke utvrde oko Sarajeva, GZM. XX (1908), str. 263-381.

3. B. Ćović, Kulturna istorija Bosne i Hercegovine, str. 161.

4. A. Benac, Sarajevo kroz arheološke spomenike, Sarajevo 1954, str. 28.

5. F. Fiala, GZM. VI (1894), str. 108 i 123.

6. E. Pašalić, Područje današnjeg Sarajeva u rimsko doba, Sarajeno djelo, Sarajevo 1975, str. 241-242; I. Bojanovski, Prilozi za topografiju rimskih i predrimskih komunikacija i naselja u rimskoj provinciji Dalmaciji, III - Prilog proučavanju antičkih naselja i komunikacija u istočnoj Bosni, Godišnjak, XIX, Centar za balkanološka ispitivanja, knj. 17, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1981, str. 167-170.

7. Vl. Skarić, Sarajevo i njegova okolina od najstarijih vremena do austrougarske okupacije, Sarajevo 1937, str. 27.

8. F. Fiala, op.cit., str. 123.

9. E. Pašalić, Antička naselja i komunikacije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo. 1960, str. 68-69.

10. H. Šabanović, Postanak i razvoj Sarajeva, Radovi, knj. XIII, Odjeljenje istorisko-filoloških nauka, knj. 5, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1960, str. 79.

11. E. Pašalić, Rimsko naselje na Ilidži kod Sarajeva, Sabrano djelo. str. 200-225.

12. H. Šabanović, op.cit., str. 79-80.

13. H. Šabanović, op.cit., str. 80.

14. Ibidem.

(***)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Stvarno interesantno, a i ja sam tražila neki tekst da postavim, pa ne naiđoh na nešto dobro.

I za srednji vijek takođe, da se nastavi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прехисторијске епохе

Иако се једва може вјеровати, ипак се чини да сарајевски крај као и цијела Босна и Херцеговина, нијесу били насељени оних древних времена када су по другим европским земљама живјели најстарији (дилувијални) до сада познати људи. Ни око Сарајева, ни по осталој Босни и Херцеговини није до сада нађено ни трага од њих. Нађене су само кости оне животиње, зване у науци ursus speleus (пећински медвјед), нађене су у пећини Кувији у планини Преслици код Ивана и у Бањој Стијени ниже варошице Праче.

Друкчије стоји са људима из млађег времена. Свуда на свијету нађени су њихови остаци на безброј мјеста, па и у нас. Већ они старији, дилувијални људи, употребљавали су шиљате и оштре комаде од разбијена тврда камена као алат и оружје. Тврде камене врсте, односно њихови згодно одбијени и даљом обрадом дотјерани и изоштрени комади, задуго су људима били једине алатке и оружје. Вјештина у обрађивању камена послије се све више усавршавала; алатке су постајале обликом и по употреби све дотјераније, практичније и љепше. Уз дотјеривање облика још су и храпаве стране глачане, а комади који су били одређени за сјекире и маљеве бушени су. Поред тога су људи овога времена постигли већи напредак и у другим гранама материјалне и душевне културе. Од земље су правили суђе и шарали га. Умјели су плести, ткати и чинити кожу. Градили су колибе, обрађивали земљу и држали домаће животиње. Мртве су своје брижљиво сахрањивали, вјеровали су у више силе (богове) и правили идоле.

Из овог напреднијег каменог доба, које се у науци зове млађе камено или неолитско, нађено је у сарајевском крају остатака на неколико мјеста, од којих су најважнија и најбоље испитана: насеље на земљишту пољопривредне станице у Горњем Бутмиру и друго пространије насеље на Соукбунару, Златишту и Дебелом брду изнад Сарајева. По својој научној вриједности Бутмир се прочуо по цијелом културном свијету.

У Босни је нађено неколико неолитских насеља (Клакар и Доња Махала у Посавини, Краљичино Гувно у Новом Шехеру) која су старија од Бутмира. Али су сва сродна с Бутмиром у томе што леже у равни. Бутмирско насеље је основано у равници крај ријеке Жељезнице. Састојало се од једне веће групе колиба, око 90 њих, скоро све једна до друге. Грађене су овако: у земљи је ископана јама за 1-1,5м дубине, а около ње је пободено у земљу високо коље, које би се горе у висини саставило и повезало. Између колаца је оплетен од прућа поплет, који је обљепљиван земљом.

Становници бутмирског неолитског насеља мало су радили земљу и држали стоку. Тим су се пословима бавили други становници овога краја, а Бутмирци су били занатлије, који су израђивали за продају (у размјену) алат и оружје (клинове, длијета, сјекире, чекиће, маљеве, врхове за стриејле, шила и сврдлове) од тврда камена. Ово су радили мушки. Земљано суђе за своју кућну потребу радило је женскиње. Камен за обраду добављан је из области која се налази између Сарајева, Трнова и Мокрог. Један дио каменог материјала су налазили у наплави ријеке Жељезнице. Друге врсте камена су добављали из других крајева Босне и Херцеговине. Израда камена, полирање храпавих површина и бушење је извршено мајсторски. Још већа вјештина се показује код лончарије у неким орнаментима. Но ова боља врста није ни рађена у Бутмиру, него је доношена однекле, али не из велике даљине, јер се земљано суђе не да преносити далеко. Већина друге простије лончарије рађена је у Бутмиру. Ова врста је шарана неправилно поређадним убодима по трбуху лонца, убодима груписаним у пантљике, трокуте и ромбе, ребрастим шрафама, ишрафираним трокутима и ромбима, пантљикама изломљеним на цик-цак итд. Они бољи лонци, што су доношени са стране, били су ишарани испупченим спиралним пругама које показују савршену технику и укус.

Од земље су рађени у Бутмиру и идоли (кипови). Њих је нађено подоста, но сви нијесу израђени једнако добро. Неки су плоснате фигуре, на којима се једва могу распознати удови и дијелови лица. Други су боље израђени, а неколико их показује необично савршенство у моделисању живих узорака. Орнаментика на суђу и идоли показују сродност са истим таквим предметима из Подунавља, са Балканског полуострва и са периферије Карпата. Бутмирци овога времена, односно њихова култура, припадали су дакле једној великој области исте културе у споменутим крајевима.

Неолитски Бутмирци су се хранили и биљном и животињском храном. Биљна храна је била од јечма, двије врсте пшенице и сочиво, а од шумских плодова дивља јабука, љешник, јалово сјеме и bromus secalinus. При откопавању бутмирског насеља год. 1893-1896. нађено је много стотина комада од жрвњева, од којих би се могло исконструисати око 300 цијелих жрвњева. Ово је доказ да су Бутмирци жито трли или мљели.

Четири врсте говеда су их храниле месом. Од ових једна врста је питомо краткорого говече (има га и сада на Имљанима). Двије врсте, bos primagenius и bos taurus су дивља говеда која су ловљена. Још су јели месо од свињчета, козе и јелена.

О бутмирском свињчету су подијељена мишљења. Док једни држе да је припадало роду тресетног свињчета (sus palustris Rut), други мисле да је то оно исто свињче које живи у Босни и сада. У прилог тресетног свињчета говори оштрија клима, која је онога времена владала овдје. У Мариновој пећини код Рогоушића, источно од Сарајева, нађене су кости од свисца (artemius marmota), животиње која сада живи само у Алпима, Карпатима и Пиринејима у висини гдје престаје шума. Ако је клима Сарајевског поља у неолиту била оштрија, морало је у пољу бити више мочвара него данас. Остатака од њих има како је речено напријед, и данас западном страном поља. У хладнијој клими их је могло бити и више.

Почеци бутмирског насеља падају најкасније у другу полу треће хиљаде година прије Христа. Трајало је неколико стотина година, па је одједанпут опустило као и насеља у Клакару и Новом Шехеру. Чини се да су однекле, можда са сјевера, дошли други људи, па Бутмирце побили и растјерали.

Бутмирски неолитичари су били мирни људи, који су неузнемиравани од другог свијета, били потпуно сигурни, па су становали у отворену пољу. Дошљаци, који су их истисли одавде, били су напротив народ ратоборан, па су оружје цијенили више него ишта друго, и насељавали су се ради боље сигурности, по брдима и близу утврђених главица. Чини се да су дошли из источних алпских крајева и то када се мјесто камена почео употребљавати бакар.

По брдима у сарајевској околини има још понеко насеље из познога неолита, као Накло у Војковићима и Градац близу Горњег Которца. Ту су налажене камене алатке, цепови од простог земљаног суђа и јаме од колиба.

Бакар чист није се дуго употребљавао. Из доба његове употребе нађено је предмета (земљано суђе типа Mondsee) на Дебелом брду и на Градцима у Горњем Которцу, код села Хомоља и Топлице у Лепеници.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Друга насеља, већином градине, потјечу из доцнијег времена. Она су се нанизала око дола у којем је Сарајево. Сва су на узвисинама које имају стрмените стране. Такви су положаји нарочито изабирани. При избору се пазилои на то да се с града има и далек поглед на околину. У обручу ових градина које опасују сарајевски до, налазе се поред споменутог Дебелог брда и ове: Градац изнад потока Бистрика близу махале Коматина, Обхођа на ушћу потока Моштанице, вјероватно и Бијела табија сарајевског града, затим једна градина на Бакијама (изнад војничког стрелишта), Градац у Радови изнад лијеве стране потока Кошеве и према њему једна градина на Кокоревцу изнад десне Кошевине обале. Егзистенција ових градина је доказ да је и простор међу њима, данашње Сарајево, био насељен и тих давних времена.

И Сарајевско поље је опасано низом градина и других старих насеља. Једно је насеље на брду Рогошу изнад Блажуја. Даље одатле испод Игмана се налази низ градина изнад Врела Босне, Врутака и Ласице. На другој страни поља има једна повећа градина изнад села Речице и Градац изнад Двора. У још већој удаљености од Сарајева и његова поља има још мноштво градина, но оне још нису испитане ни мало.

Све ове градине су могле постати у брончано доба, када се мјесто камена и бакра употребљавала за алат и оружје једна мјешавина од бакра и калаја или цинка, која се сада зове бронц.

Од свих поменутих градина и насеља испитано је само Дебело брдо са Златиштем и Соукбунаром. Код њих је утврђено да су иако потјечу из неолита били насељени и у брончано доба. Много брончаних предмета ту није нађено: неколико келтова, кратак мач, врх од копља, срп, тестера, масивне наруквице за ноге и велика украсна игла; поред тога неколико калупа од камена за љевање брончаних предмета.

Најдоње од ових насеља, Соукбунар, био је насеље људи који се у мирно доба баве привредом. Али када би настала ратна времена, ти би исти људи постајали ратници, па би остављали своје село и са чељади и покретним имањем се склањали у градове на Дебелом брду и Златишту. Соукбунарско село је трајало кроз цијели брончани период, а опустјело је почетком раног гвозденог доба, званог халштат.

У Босни и Херцеговини је нађено на много мјеста насеља и гробља из халштатске периоде, а у сарајевском је крају главно налазиште из овога времена опет Златиште и Дебело брдо. Дакако да је свијет онога времена становао и на другим мјестима сарајевске околине, али се, с изузетком Мочила (с лијеве стране Миљацке изнад Обхође), није се још ништа нашло од халштатских људи. Како је познато са других босанских страна (нпр. са Гласинца) наши су халштатски људи били у трговачком саобраћају са Италијом и Грчком. Грчки су трговци доносили своју металну робу (оружје) у јадранско приморје, па је одатле понешто доспјело и у унутрашњост, дакле и у сарајевски крај. Али је овдје било и домаће индустрије. Баш је нарочито око Дебелог брда била развијена лончарска радња, која се могла развити стога што је одмах доље крај Миљацке било добре лончарске земље. Овај се свијет бавио и другом привредом, ратарством и сточарством. Равнији плоднији дијелови на територији данашњег Сарајева око Миљацке и даље по Сарајевском пољу, као и у пристранци брда, сигурно нису остали неискоришћени, него су орани и заливађавани. Виши дијелови у брду су им служили као испаша за стоку.

Становници овог периода су Илири, аријски народ, који је дошао с другог краја, са сјевера. Чини се да су дошли послије почетка овог периода. Илири су по Менгину становали у брончано доба у Лужици. Послије су се помакли у Источне Алпе, гдје су створили халштатску културу. У науци се они сматрају главним представницима и носиоцима халштатске културе у босанскохерцеговачким и другим ближим крајевима. Има неких, доста сигурних знакова, да су прије њих овдје били Трачани (Dr. K. Patsch, Трачки трагови на Адрији, Гл. Земаљ. музеја 1906), такођер народ аријски, који се у хисторијско доба налази на источној страни Балканског полуострва. Ако су Трачани доиста били у овим крајевима, узрок што их је нестало биће Илири, који су их протјерали а један дио учинили својим робљем. За илирско племе Ардијеје се каже да су под собом имали 300.000 својих подложника. Ваљда не Илира него људи другога народа.

Илири су били народ са патријархалним друштвеним уређењем. Земља је у њих припадала племенској заједници. О њихову карактеру се ни Грци ни Римљани не изражавају лијепо. Држе их за подмукле и невјерне; сматрају их разбојницима, лијенштинама и пијанцима. Али су јунаци и воле слободу. Тјелесног раста су ниског, мршави су и црномањасти. Овај илирски тип је настао мијешањем аријских Илира са сјевера са аутохтоним старим становништвом динарске (?) расе. Чисти Илири су били бијеле коже, плавих очију и косе, долихокефали и висока раста. (За савременије гледање на ово питање в. Ilse Schwidzetzky i Живко Микић: Илири из Гласинца, у "Гласник антрополошког друштва Југославије", 13, Београд 1976; Живко Микић: Нови антрополошки налази са Гласинца, у "Годишњак Балканолошког института у Сарајеву", XV, 13. 1976)

У првој половини 4. вијека прије Христа стали су надирати са сјевера Гали или Келти, један ратнички аријски народ. Заузели су најприје сјеверну Босну, па западном страном земље допрли до у коњичку Неретву. Чини се да нису никада допрли у сарајевски крај. Но иако нијесу они, јесте њихова култура: не само до извора ријеке Босне него и много даље на југоисточну страну.

Стари писци приказују Келте као људе висока раста, бијела лица, плаве, космате, пунијег и меснатијег тијела него што су Илири. Племићи носе бркове, а народ пушта браду. Тепмерамента су сангвинична, лако се одушеве, али брзо постају малодушни. Сујетни су, хвалисави и свађалице. Зато су жељни боја и добри су јунаци. На свом походу на Балканско полуострво продрли су далеко на југ, а једни су прешли чак у Малу Азију.

Келти су носиоци млађег гвозденог доба, тзв. латенског, у коме се гвожђе више употребљавало него у халштатском. Латенску или келтску културу на Дебелом брду представљају фибуле (копче), којих је ту нађен знатан број, и то понајвише оног облика који припада средњем латену. Толики број фибула доводи на мисао да оне нису рађене само за домаћу употребу него и за продају. Дакле становници Дебелог брда тргују и у овом периоду, као и у неолиту и послије њега.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Римско доба

Појавом Илира улази сарајевски крај у хисторијско доба. Додуше прва њихова појава се губи у прехисторијској тами. Али прве писане ријечи о њима, које потјечу из времена на више стотина година прије Христа, спомињу их као становнике западне поле Балканског полуострва. Они су многобројан народ, али разбијен у множину племена. Од тих племена у нашем су крају становали Дестијати, једно од највећих и најхрабријих племена. Наш је крај био, чини се, на периферији њихове племенске области, која се пружала од Лашве до Дрине. Једно њихово средиште је било у селу Брези у височком крају, гдје је недавно нађен један натпис, у коме се спомиње дестијатски старјешина (princeps Destiatum) Валенс син Варонов. У нашем крају су они граничили са племеном Малкомана, становника сјеверног подгорја планина Ивана и Бјелашнице. (У првом вијеку после Христа Дестијати су у својој области имали 103 села, а Малкомани само 24.) Дестијати су живјели слободно и независно, као и друга илирска племена без сумње бијући често бој са својим сусједима. Како су се понашали за вријеме дуготрајних борби између Римљана и илирских племена крај Јадранског мора није познато. Са Римљанима су се први пут, чини се, сукобили год. 34. прије Христа. Римљани овом приликом нису постигли никаква трајнијег успјеха. Но мора да су Дестијати касније ипак дошли у какав-такав зависан положај. Највише се чује о њима у вријеме великог устанка панонских и илирских племена год. 6-9. послије Хр. Међу првима који су се дигли против Римљана били су Дестијати, које је водио њихов племенски главар Батон. Он је за цијело вријеме устанка био један од главних војвода побуњених илирско-панонских племена. Како су се сами Дестијати држали за вријеме устанка, није познато, али су свакако, као и њихов главар Батон, имали главну улогу. Батон се дуго борио, па се ипак пред свршетак предао Римљанима. Предао се зато што је видио да је узалудан сваки даљи отпор. Римљани су га заточили у варош Равену, гдје је остао до смрти. Његови суплеменици су и послије давали Римљанима отпор. Нашем крају дакле припада слава да је најдуже бранио слободу.

Послије устанка Римљани су саградили један друм, који је ишао од Салоне до једне дестијатске тврђаве непозната имена. Друм је био дуг 156 римских миља (234 км). Он је био потребан римској војсци, која је имала гарнизоне у илирској земљи, да може лакше одржавати своје везе с приморјем, одакле је, кад треба, добијала појачања и све друго што јој је требало. Доцније су изграђени и други друмови, нпр. онај што је водио из приморја код вароши Нароне уз Неретву и преко планине Ивана у сарајевски крај, а одаткле преко Мокрога и Романије к Дрини на ушћу Дриначе. Било је још римских друмова, и главних и споредних између главних. Један је, чини ми се, ишао из Сарајевског поља кроз село Војковиће у Трново. Други је морао ићи преко Козје ћуприје к Прачи и даље. Јасних трагова од њега има у планини на путу из Праче кроз Дервенту и село Комране за Храњен и Горажде. Друмских трагова има између села Рогачића и Црквина (изнад Осијека), у селу Мркојевићима и у Халилуцима код булошког Старог Града. Друм Рогачићи-Црквине познаје се по широкој усјечености у страни брда, а у Мркојевићима и Халилуцима стоје велике полигоналне плоче, моје још и сада стоје чврсто уклопљене једна уз другу.

Када је послије илирско-панонског устанка завладао трајан мир, осигуран гарнизонима и друмовима, Римљани су организовали управу уз помоћ досељених римских грађана. Домаћем илирском становништву је остављено нешто његове сеоске и племенске самоуправе. Тиме се још јаче осигурао мир, онај чувени римски мир, и сигурност. Међусобна чаркања међу илирским племенима престала су. Може бити први пут послије бутмирског неолита свијет је почео силзити с брда у равницу, јер му није више била потребна заштита малих градова по брдима.

Под заштитом римског мира развија се и благостање у земљи, али нам због оскудице писаних споменика није познат хисторијски развој овог краја. Римљани су подигли своје градове на илирским градиштима (Велика градина у селу Зенику, Дебело брдо, па један градац изнад села Двора, Врутака, Горњег Которца и изнад села Градца на Зујевини и велика римска градина на брду Теферичу изнад Крупца). Не зна се који су римски војни одреди били овдје, нити када су били. Само се зна за један одред легије 8. Аугусте (лег. VIII Augusta) из друге поле 2. стољећа. Неки ислужени војници (ветерани) настаниили су се стално у овом крају. Један од њих, неки Тит Аурелије Максим посветио је олтар Јупитру негдје на Швракину Селу или близу њега. Други ветеран, Аурелије Супер сахрањен је у Градцу код Зујевине.

Римска грађанска насеља била су код Али-пашина моста (на раскршћу путова за Илиџу и Трново), око брежуљка Црквине у Горњем Которцу, у Храсници, у Врутцима, на Црквинама крај Босне код блажујске цркве, на Црквинама изнад Осијека, на Варошишту под селом Михајловићима, на Доњем Ступу у селу Азићима, на Бенту на десној обали Добрње, у Штитима код Илиџе и на Илиџи. Ово су насеља на самом Сарајевском пољу или близу њега. Даље од поља су нађена насеља у Гор. Вогошти на Камењачама код Крсмановићева хана и нешто даље одаткле у Јошаници.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зачудо је, да на територији самога Сарајева није нађено много римских остатака. Осим римског кастела на Дебелом брду нађена је испод њега на Шаторији (данашњи нови кварт у Ковачићима) римска циглана. С десне стране Миљацке нађено је неколико римских гробова на земљишту духанске фабрике, једна циглом озидана гробница у главној војној касарни. Лончарска пећ на земљишту зграде пензионог фонда код Алипашине џамије и нешто остатака од бољих римских кућа у кошевској страни Горице у улици Деребоју (на земљишту Паржикове куће). Све је ово мало за овако лијеп положај као што је сарајевски. Но може се узети као прилично сигурно да ће се кад-тад наћи римских остатака и у сарајевској средини. По једној несигурној вијести нађено је једном приликом на Башчаршији, негдје близу подница, неколико комада римске цигле и бронзани велики новац цара Гордијана (240-244 год.).

Иако несигурна, вијест није невјероватна, јер се Башчаршија налазила на једном раскршћу које је старије од Сарајева.

Од свих насеља Илиџа је била највеће и најзнатније, јер је ту нађено највише остатака из римског времена. Крај самог топлог извора нађени су темељи једне мале зграде, а крај хотела "Босна" и под њим нађено је неколико луксузних зграда са подовима од прекрасних мозаика над подрумима, из којих су куће биле гријане. Овај комплекс зграда се наставља даље према западу међу кућама и окућницама села Лужани.

Римских времена Илиџа је била раскршће путова и центар онога краја. Њено тадање име није познато. Ако је дозвољено нагађање, могло би се узети да се звала Aquae, јер су Римљани под тим именом називали мјеста са љековитим изворима. Наравно, уз ријеч Aquae морало је стајати још неко име да се њим поближе означи које су то Aquae. Почеци овога мјеста падају у рани први вијек после Христа, а његов јачи развитак иде иза цара Веспазијана (70-79. год.). Припадала је, као и други дијелови Босне и Херцеговине, провинцији Горњем Илирику, који се од времена које се Флавија почиње звати Далмација. Од три судске области, на које се дијелила Далмација, област Дестијата, па и Илиџа, припадали су јужној судској области, која је имала своје сједиште у Нарони, а доцније области вароши Салоне. Ту је покрајински намјесник у одређене дане судио у крупнијим пословима провинцијалаца.

Илиџа је - не зна се када - постала аутономна варош у рангу колоније, којој је припадала знатна околина са селима. Као што је случај и код других самоуправних вароши, њом је управљао збор, од народа изабраних вијећника, званих декуриона (decuriones или ordo decurionum), њих неколико десетина људи. Бирани су између богатијих домаћих слободних грађана непорочна живота. На њиховим сједницама је расправљано о пословима јавног богослужења, опћинских добара, јавних зграда, пореза и друмова. Сједнице је сазивао и предсједавао им један од два највиша чиновника, који су се звали Duoviri и ure dicundo. Иначе су ова двојица, који су избором добијали положај, извршавали закључке декуриона и, поред административних послова, судили у цивилним парницама. Међу велике опћинске чиновнике спадали су и едили (aediles), такођер двојица. Они су углавном били тржни комесари, те им је била дужност бринути се за довољну количину животних намирница, за умјереност цијена и да мјере буду праве. Осим тога водили су бригу о добром стању улица, друмова и бања. У тржним пословима су и судили. Уз њих четворицу великих чиновника било је још писара, књиговођа, телала и служитеља. Ови мањи званичници били су добрим дијелом неслободни људи, робови, који су били опћинско власништво. Сачуван нам је спомен на једног од њих који се звао Charmidis. Како се види по имену био је он Грк или други какав оријенталац. То је доказ да је тада на Илиџи било свијета са разних страна римске државе, нарочито међу робовима и либертинима (ослобођеним робовима). Но и људи из овога краја било је по свијету, нарочито војника сухоземне војске и флоте.

Споменути Кармидис поставио је на Илиџи један олтарић заштитнику љековитог извора Аполону Тадену. Још је један олтарић нађен у овом крају, посвећен Јупитеру Громовнику (Jupiter Tonitrator), кога је око 200. године поставио ветеран Тит Аурелије Максим. Нађен је на Швракину Селу код Златареве куле. У Блажују је слављено неко илирско божанство, слично римској Дијани. Било је без сумње још римских и илирских богомоља у овом крају, али се о њима не зна ништа. Једна је свакако била на Црквинама изнад села Осијека. Споменућу још светиште бога Силвана на периферији сарајевског краја на брду Градцу код села Хомоља у Лепеници.

Хришћанство, које се у приморским крајевима Балканског полуострва појавило већ у 1. вијеку, свакако је знатно доцније допрло у унутрашњност. Оно задуго није имало слободе јавног исповиједања. Тек 313. дозволи цар Константин Велики хришћанима да слободно исповиједају своју вјеру. Да ли су хришћани овог краја одмах тада почели градити своје цркве није познато. У сарајевском крају има на више мјеста локалитета који се зову Црквина, Црквица или Црквиште. Има их у Горњем Которцу, Врутцима, код блажујске цркве, у Осијеку, Зенику, Гор. Вогошти и Прибњу. Нека би од њих могла бити

првобитно храм каквога многобожанског божанства (нпр. Црквине изнад Осијека), а нека би могла бити и из каснијег римског или словенског времена.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Средњи вијек

Далеко прије него што је престала римска власт у овим крајевима настало је назадовање. Разни варварски народи, већином Германи, са сјевера и сјевероистока упадали су у трећем вијеку (254-278) у Илирик и пустошили по њему. Да ли су кадгод допирали и у сарајевски крај, није познато. Али несреће које су стизале у удаљеније провинције нису остајале без посљедица и за оне који нису страдали. Страх и брига да непријатељ не дође и овамо мориле су становнике овога краја. Куга, која често прати ратове, морила је и овуда више пута. Посљедица таквих невоља био је и културни назадак, који је запажен и на римским грађевинама на Илиџи.

Ни опћинска аутономија није остала онаква, каква је била прије. Апсолутистички цареви су стално крњили права вароши и области. Стављали су их под надзор својих чиновника. Зато никога више није вукла жеља за декурионством. Тим више што су декурионима биле наметнуте тешке обавезе и дужности, да мањак у порезима и другим опћинским и државним потребама морају намиривати из својих џепова. Због тога се нико више није грабио да буде декурион, него су се људи клонили тога. Али се није било лако уклонити, јер су царски закони и наредбе извлачење од декурионства кажњавали најстрожије.

Послије подужега мира за вријеме царева Диоклецијана, Константина Великог и његових насљедника настале су опет невоље. Доласком Хуна са истока покренули су се опет варварски народи с ону страну римске дунавске границе. Хуни, здружени са Источним Готима и Аланима, дошли су у Панонију и негдје око 380. год. продрли у Далмацију, па ту робили и палили. Врло је вјероватно да су неки њихови одреди допрли и до нашег краја, па разорили Илиџу и опустошили њену околину. Римски новци који су нађени на Илиџи допиру до цара Валенса (378. год). Овога или неког времена могла је опустити и једна сеоска римска кућа на Доњем Ступу. Чељад је један дио покућства закопала у земљу, па утекла.

Даља судбина нашег краја, који је од 395. год припадао Западном Римском Царству, није позната. Године 432. су упали из Паноније у Далмацију Источни Готи, али се не зна колико далеко у унутрашњост. Када су Италијом завладали Германи под Одоакаром, утекао је из Италије цар Јулије Непот 445. и завладао Далмацијом. Али већ 481. заузе Одоакар и ову земљу. Но то му не би дуго. Источни Готи под краљем Теодорихом преотеше му сву државу, па завладаше и Далмацијом. Њихових гарнизона и насеља морало је бити и у сарајевском крају. У Брези, у височком срезу, нађена је једна црква са елементима готскога стила и са готским писменима. У Сарајеву или његовој околини нађена је једна гема са монограмом краља Теодориха.

Народ, који је тада сав листом био хришћанске вјере изузевши забачена планинска села, није трпио Гота ни ради њихове јеретичке аријанске вјере, ни стога што су били туђини. Готско владање није било дуговјечно. Против њих поведе рат 535. год. Јустинијан, источно-римски цар. Наш су крај Готи одмах изгубили, а рат је у Италији трајао 20 година. Јустинијанове војске, које су водили војводе Велизар и Нарзес, ишле су од Цариграда на Ниш и долином Западне Мораве кроз наш крај и у Солин.

Готи су ишчезли из овог краја, можда не сасвим и одмах, јер се спомен на њих у југословенским земљама сачувао све до 13. вијека.

Иако је римска власт у овом крају престала и политички и културни живот Римљана се гасио, нису престале везе с Италијом. О томе сам се освједочио када сам 1931. откопао једну стару хришћанску цркву на брду Градцу код села Хомоља у Лепеници. Ступови, импости и орнаменти, нађени у њој, показују велику сличност са истим таквим материјалом у Равени и Ноли. Црква је из 5. или 6. вијека.

Ни под директном византинском влашћу није овај крај остао дуго. Још док је трајао рат с Готима продрла је 549. год. једна словенска војска од Ниша у Далмацију, вјероватно кроз наш крај. У томе су се појавили на граници Византинског (Источног Римског) Царства Авари. Удружени са Словенима продирали су на Балканско полуострво, најчешће у његове источне и јужне земље. Далмација је, чини се, остала поштеђена од њих неко вријеме. Први већи аварски нападај, од Сирмија пут Солина, десио се 598. год. Авари овог пута разорише 40 тврђавица. Наш крај је ваљда остао поштеђен овога пута, али је морало доћи овамо доста бјегунаца са сјевера. Брзо иза тога, почетком 7. вијека ударише Словени на Далмацију великом силом, па ја заузеше сву до мора. Остадоше само тврди градови на јадранској обали. Наш крај је овога пута промијенио своје етничко лице, јер је у Словенима добио ново становништво.

За вријеме ранијих варварских похода, епидемија, глади и других невоља старо становништво сарајевског краја се прориједило. Словена није морало бити ни врло много па да у овом крају, када се настанише, буду већина.

Словенски дошљаци су заузели, разумије се, све боље и питомије крајеве. Старосједиоци латинског и илирског језика, који не изгибоше, утекоше у приморје или се склонише у планине, гдје су проводили мучан пастирски живот. Може бити да се планина Романија прозвала по њима, јер су се они, као римски грађани, звали Романи. Сасвим је разумљиво да су стара имена потока, ријека, села, зиратних парцела итд. позаборављана, па су ти објекти добили нова словенска имена. Само су се сачувала имена неких већих потока и ријека као Босна, Зуемња, Прача, Колуна итд. Са Словенима мора да су дошли овамо и Авари, народ турски. Они су се 567. год. настанили у Подунављу. Ту су покорили Словене и присилили их да заједно с њима отимају земље и градове по Балканском полуострву. У сарајевски крај су заједно са Словенима дошли сигурно и Авари, макар и у малом броју. Пошто се распала њихова велика држава концем 8. вијека, њих је нешто остало овдје. Нека села у срезовима Коњицу, Високом и Рогатици, дакле у сусједству сарајевског краја, зову се и сада Обре (словенско име за Аваре), те својим именом сјећају на некадашња аварска насеља.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Словени који заузеше овај крај сачињавали су племенску заједницу. Имали су свакако и заједничко племенско име. Идући преко бијела свијета са далеког сјевера до овамо они су морали бити чврсто организовани, па је организација остала и овдје. Област коју су заузели била је једна племенска управна јединица звана жупа. Вјероватно је да се жупа одмах у почетку назвала жупа Врхбосна, али ово име није познато прије 1244. год. Жупа се дијелила на сеоске опћине - васи, а ове на села.

Сва прошлост жупе Врхбосне од 7. до 10. вијека непозната је. Истом из средине 10. вијека има једна вијест која се ваљда односи на сарајевски крај. Византијски цар и писац Константин Порфирогенит спомиње тога времена земљу Босну и у њој град Catera. По мишљењу добрих историчара име Цатера је сачувано у имену села Которца у Сарајевском пољу, изнад кога се диже брдо Градац на коме се виде остаци једног старог града, настањеног у прехисторијско и римско доба. Доказано је да су на многим мјестима Римљани градили своје градове на прехисторијским градиштима, а иза њих да су се тим истим градовима служили други народи. Положај Градца је одличан. Са њега се може прегледати цијело Сарајевско поље. Испод њега је и римских времена и послије, као и данас, водио један друм. Зато је врло вјероватно да је Катера била у которачком Градцу. Овог времена је морало бити још градова у овом крају. Нећу да нагађам који су, али ће без сумње бити они који носе наша имена. Такви су два Обровца (у селима Угоском и Бињежеву) и Острог у Студенковићима. Ових времена Босна је била саставни дио државе Србаља.

Из ових давних времена потјечу ваљда и имена неких села, која су названа по њиховим некадашњим власницима. Имена су необична за садање доба и за позни средњи вијек, али се види да су првобитно била људска лична имена. Та су села: Требечај и Бистрочај у трновском крају и Небочај у опћини Доњој Вогошти. И Требевић, брдо изнад Сарајева, има име старинског звука, које би могло датирати из давних времена.

Наши су преци више стољећа остали вјерни својој многобожачкој вјери коју су донијели из своје сјеверне домовине. Романи, или, како су их наши преци звали, Власи, остали су и даље хришћани. Они су свакако дјеловали на наше претке да приме хришћанство. Но не зна се ништа како је то било ни када је наш народ сарајевског краја примио нову вјеру. Може бити у другој поли 9. вијека за цара Василија Маћедонца. То још не значи и да је сав народ примио хришћанство. Стара вјера, чији обреди нису искоријењена ни до данас, повлачила се и послије. Што се тиче вјерске сталности може се рећи да је Босна остала лабава у вјери кроз цијели средњи вијек. Али када се хришћанство стало ширити оних ранијих времена, понека је стара хришћанска црквица могла бити обнављана. Тај случај је могао бити код Црквине у селу Врутцима, која се у 13. вијеку (1244. год.) спомиње као црква Св. Првомученика Стефана.

Сву даљу судбину дијелио је овај крај са осталом Босном (ужа Босна као област). У другој поли 11. вијека Босна је саставни дио краљевине Дукље. У име дукљанског краља Бодина управља Босном кнез Стефан. Овога времена је Босна и у црквеним пословима била зависна од Дукље, јер је босански бискуп био суфраган барског надбискупа. У 12. вијеку почиње стварање босанске бановине, која је, макар и привремено, била зависна од Угарске. Но политичко средиште босанске бановине није у нашем крају, него мало сјеверније, око Високог. Али је овдје остало црквено средиште, из чега би се могло закључити да је ранијих времена баш у сарајевском крају било и политичко средиште. Око Сарајева се спомињу мјеста која опомињу на црквену важност овог краја. На истоку је Прача, која се у 13. вијеку зове Прача Бискупња (Pracha Byschupnia) у жупи Борчу (рогатички срез), а на западу је катедрална црква босанског бискупа у Брду у жупи Врхбосни, посвећена Св. Петру. Босанска бискупија је тада имала у овом крају и својих села, као што су, већ споменути, Врутци, па Булино и Кнеже Поље. Због јачања богумилства босански је бискуп одселио у Ђаково у Славонији.

Иначе о овом крају нема вијести позадуго послије. Тек год. 1296, мјесеца новембра, спомиње се у крајевима Врхбосне (in partibus Verboxenie) неки Продан од Козла или Козловић (de Cosal) који ту има своју кућу. Он је ваљда Дубровчанин и ту је настањен ради трговине. Он купује восак и овога пута по кириџијама шаље 350 либара воска у Дубровник. Друга вијест из 1300. године је врло карактеристична за прилике у овом крају и у цијелој босанској држави. Нека Доброста од Врхбосне, робиња Луке, сина Доминика Балба, Дубровчанина , продана је за 24 перпере. Али је продаји тражен и њен пристанак.

Послије тога, све до 1379. год. нема вијести о овом крају, који се, како је речено, раније звао Врхбосна. У жупи је био и град, зван исто тако. Но то није онај стари Котор (Catera) из 10. вијека већ данашња Бијела Табија сарајевског града. Уз град је морало бити и какво грађанско насеље, које се 1379. године спомиње као привремено боравиште једног дубровачког трговца, под именом Врхбосање. За сва ранија времена није познато ко је управљао жупом и коме су припадали њени дијелови. Гледајући на име села Банбрда, оно је припадало неком бану. Други локалитет недалеко одатле у селу Дрозгометви под брдом Оштриком зове се Краљево Гувно.

Пред крај 14. вијека, а можда и прије, припада Врхбосна Рађену Јабланићу и његовом сину Павлу, по коме се касније породица зове Павловићи. Када је била у пуној снази, ова је породица држала сву источну Босну до развођа између ријеке Криваје и Босне са изузетком Сребренице и њене околине. На југу им се држава пружала до Лима и до Дрине. Највећи дио државе звао се Кнежина (comitatus) Борач, већ од 1244. У кнежини су биле жупе Борач, Бродар, Вишеград, Добруњ, Хртар, Вратар, Студена, Оловци и ваљда Осат. Други дио државе сачињавали су Врхбосна, Бистрица, Осаница и Драмешин. Нека села у сарајевском крају и сада се зову презименима оне мале властеле, која је служила овој породици. Та су села Латица, Михајловићи и Доброшевићи у Сарајевском пољу, Драгуље источно од Сарајев, Дивчићи и Дујмовићи код Трнова. Павловићи су међу својом властелом имали и сродника. То би могао бити разлог што је кнез Павао, син Рађенов, сахрањен 1315. у жупи Врхбосни (вјероватно на брду Павловцу испод Кобиљдола), пошто је убијен на Пареној пољани под Сутјеском. По обичају оног времена племство је сахрањивано на својој баштинској (племенитој) земљи. И некропола на Павловцу, ако и није припадала најближој Павловој родбини, припадала је некој даљој, али крвној родбини. Тако се могло сматрати, да је Павле сахрањен на својој баштинској земљи.

На коси Павловцу, на једној равници, стоји више десетина мраморова знатних димензија. Највећи је један мрамор у форми саркофага који се састоји од подножне плоче и самог саркофага, обадвоје од једног комада. Плоча има димензије 3х2,3х0,8 м. Саркофаг је дуг 2,6 м, широк под кровом 1,65 м, а при дну 1,57 м. Висок је од плоче до шљемена 1,65 м. Камење онаквих димензија могле су постављати својим покојницима само моћне и богате породице. Зато је вјероватно, да је ова некропола припадала једној грани, главној или споредној, породице Павловића.

Из ових и не много ранијих времена, који, по Јиречеку, падају у тамно доба раног средњег вијека, има у сарајевском крају много старих гробаља, мањих и већих група. Поједини гробни споменици су у форми сандука и саркофага са подметнутом плочом, да споменик не тоне у земљу. На њима има различитих шара и ликова. На једном једином камену има натпис. То је мрамор неког Богчина, сина кнеза Стипка. Он се налази у већој групи мраморова на Црнаћ гробљу у Горњем Которцу. Име Богчин било је у обичају у једној врло малој области, од Дубровника до Корјенића. Ради тога се може узети да је и породица овога Богчина дошла у сарајевски крај одонуд. То је могло бити ради тога што су Павловићи дуже времена држали крајеве око Требиња и Билеће. Средњевјековних мраморова има толико у сарајевском крају, да се једва може наћи село или махала без њих. Са територије самога Сарајева их је нестало. А морало их је бити, па су уништавани како је Сарајево изграђивано.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Турско доба

Нешто мало прије битке на Косову (1389) почињу се у Босни јављати турске акинџије. Њихова су четовања била само једно средство у систему добро смишљене турске освајачке политике. Четовања су имала сврху да граничне крајеве једне државе, која се имала освојити, економски упропасте, народ да прориједе (одвођењем у ропство и навођењем на расељивање) и да улију страх свима који остану. Зато су они гдје год да се појаве убијали, палили, пљачкали и одводили у ропство. Они долазе на коњима изненада и нагло. Често пута их није ни много. Године 1426, нпр, дошло их је свега 4000 коњаника, па су остали у Босни сво љето и пљачкали све до Хрватске. Сарајевски крај се налази на једном важном, врло фреквентном друму, званом Босански друм, који је водио из унутрашњости Балканског полуострва у Босну, Далмацију и Хрватску. Зато су турске акинџије врло често пролазили кроз сарајевски крај и упропашћавали су га. Први њихов поход се догодио 1386. год, а за њим су заредала, некада сваке године, а некада рјеђе, даљња четовања. Хисторија их свију није ни побиљежила, али ја нећу ни спомињати оних за која се не зна. Послије боја на Косову четовање је било олакшано тиме што је Вук Бранковић морао Турцима предати неколико својих градова који су били на Босанском друму. Турци су ставили у њих своје посаде, а у подграђа довели своје колонисте и ту поставили своје кадије. Уз помоћ градова и колонија четовање је било и лакше и мање ризично. Босански краљеви и њихова властела у њиховим међусобним размирицама звали су, час једна час друга страна, и сами Турке. То су радили и чланови породице Павловића, који су држали овај крај. Према потребама њихове политике, која је ипла за тим да повећа њихову државину или бар да је сачува, они су били час турски савезници, час непријатељи. У таквом једном рату с Турцима погинуо је 1420. год. велики војвода босански Петар Павловић, син кнеза Павла. Његов брат Радосав, такођер велики војвода, управљао је цијелом породичном државином у Босни и у требињском крају. Године 1428. отеше му Турци градове Ходидјед и Врхбосну. Шест година доцније Турци изгубише Ходидјед за кратко вријеме. Преоте им га Матко, војвода угарско-хрватског краљевства Сигисмунда. Но у августу 1435. дође овамо турски војвода Барак, па поврати Ходидјед, презими у њему. Од тада су Ходидјед и Врхбосна остали стално у турској власти.

У ово вријеме пада оснивање Сарајева. Тада је без сумње подигнута и прва сарајевска џамија, данашња Царева џамија, но наравно не онаква каква је сада, него једна скромна богомоља од лака и јефтина материјала. Неке тврдње да је најстарија сарајевска џамија Хасећи-Хатун (била је у Ћемерлиној улици преко пута од семинара, а сада је више нема), оснивају се на једном натпису у харему ове џамије. Но тај је натпис из много каснијег времена. Да је Царева џамија најстарија доказ је и то што се она службено звала Стара џамија. Међу толико сарајевских џамија могла се назвати старом само она која је најстарија. Што оснивање Цареве џамије стављам у ово вријеме разлог је што су Турци имали обичај у освојену мјесту одмах подићи џамију.

Варош се с обадвије стране Миљацке изграђивала око намјесникова двора (сараја), који је био саграђен на лијевој обали Миљацке мало при брду, ондје гдје је и после био Беглук, а у 19. вијеку саграђена касарна. По пољу око сараја (турски сарај-ова) назвала се нова варош Сарајева, што је наш свијет по свом изговору преудесио у Сарајево.

Само је 1459. учињен један неозбиљан и узалудан покушај, да се Ходидјед и Врхбосна преотму Турцима. Неозбиљан је био зато, што се фактично није ни мислило озбиљно на преотимање градова, него се ишло за тим да се Турци одврате од Смедерева, које су били опсјели. Овом приликом је босански краљ спалио подграђе под Ходидједом. Ово се подграђе зове великим и добро настањеним. Данас у близини Хадиђеда нема ни трага од неког већег насеља. Ради тога би се могло узети да су Дубровчани, који су о томе писали краљу Сигисмунду, мислили на подграђе Врхбосања, па га погрешком замијенили ходидједским.

У турским походима на Босну спомиње се често њихов крајишки војвода у Скопљу Исхак-бег. Већ 1414. спомиње се његов долазак у Босну да помогне Хрвоју у борби против краља Сигисмунда и против његових босанских пријатеља, краља Остоје и војводе Сандаља. Исхак-бега Дубровчани једном приликом означавају као злобна и лукава човјека који својим сплеткама ствара раздор у босанској држави. Од 1439. нема Исхака више у Босни, јер се као намјесник бавио у Србији, коју су Турци отели од деспота Ђорђа. У бојевима, што су их иза тога почели Маџари и деспот Ђурађ, Исхак се спомиње све до 1444. год. Мора да је погинуо при свршетку тих бојева, јер се на једном мјесту спомиње као шехид. Сахрањен је у Скопљу близу џамије његовог сина Иса-бега. О његову поријеклу не зна се ништа поуздано. Док једни држе да је од хришћанске породице, други га сматрају правим Турчином. Горе споменути Барак, коме се губи траг 1439, Исхаков је син.

Године 1435. Турци се утврдише у држави Павловића, док су ови још сједили у свом Борчу. Борач је сада село у близини рогатичких Месића. Западно од Месића за 1,5км стоје простране рушевине једног града. То је славни град Борач. Сјеверно од града је село Вашариште, некадашње борачко подграђе. У селу се једно селиште зове Царина. То је стара борачка царина, која се спомиње у 15. вијеку.

То се догодило још за жива војводе Радосава, који је поживио још 7 година иза тога (умро 1442). О његову се карактеру данашњи хисторици изражавају врло неповољно. Но такви су били сви његови сувременици. У његову одбрану ћу навести да је он живио у врло тешким приликама, јер је био опкољен непријатељима са свих страна - Турцима, босанским краљевима (осим кад је био с њима у савезу) и Сандаљем, односно Стјепаном Вукчићем. Овај је, у бољим приликама од Радосава, био далеко гори. Мора се човјек управо чудити како је Радосав у тако тешким приликама сачувао своју државину од распадања. Био је дакле мудар државник. У народу му се спомен задржао до 1530, по наводу Купрешићеву.

Иза њега је остала удовица му Теодора и синови војвода Иваниш и кнезови Петар и Никола. Иваниш се 1454. спомиње као покојни, али ни о његовој браћи нема више спомена послије те године. У једном недатираном писму, које неће бити старије од 1466, спомиње се Мехмед-Челебија, унук Исхак-бегов као господар Павловића земље. Год 1463. султан Мехмед II освојио је земље Павловића. Тада је исјекао властелу тога краја, дакле и Павловиће, ако је још који био жив. Али је спомен на Павловића земљу остао још дуго. Она се спомиње и у 18. вијеку, а можда и доцније, у земљишној подјели босанских спахија као нахија Павле.

У једном попису босанских спахија из 1711. год. спомиње се нахија Павле. У њој су жупе Борач, Бродар, Добруњ, Вишеград, Хртар, Вратар, Студен, Оловци и Осат. Може бити да Осат није припадао Павловићима већ Ковачевићима, који су заједно са Павловићима били исјечени 1463. год., а земља им спојена са осталом Босном.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

При освојењу босанске државе 1463. год. турска је војска, цијела или један дио, прошла кроз жупу Врхбосну, јер је овуда водио пут краљевским градовима у средњој Босни. Вјероватно је и да је сам султан освајач, Мехмед II, прошао овуда. Дакако војска је прошла мирно, без боја, јер је овај крај био турски већ од 1435.

Ко је 1435. био заповједник у Врхбосни није познато. Може бити да је то био Барак Исхакбеговић. Но био он или који други није имао санџакбеговског ранга, јер је био ваљда нахијски (жупски) војвода са јачом власти војничке природе.

Од марта 1439. до јануара 1440. спомиње се Есебалија, син Исхак-бегов, у Врхбосни. Њему је, како веле Дубровчани, цар повјерио стражу и управу ове земље и границе Босне. По неким несигурним подацима Врхбосном је 1439. управљао Несух-бег Химметовић (Химмет-заде), о коме не знају ништа дубровачке службене књиге. Ако је Несух-бег доиста био управник Врхбосне, онда је то могло бити иза Есабалије, послије 1440. или још доцније.

Иза Несух-бега спомиње се једанпут, год. 1455, војвода Скендер у Врхбосању, а онда брзо иза њега, али свакако већ 1457. Исхак-бегов син Иса-бег, кога Дубровчани те године зову господарем Босне.

(...)

Што је баш ту основана чаршија, и она прије Турака и нова турска, има се приписати прометним приликама, јер су се ту укрштали путови са разних страна и што је мјесто било у заштити мале тврђаве. У Иса-беговој вакуфнами један се пут зове Биоски пут. Он је пролазио кроз село Бисоко, а његов дио у варош је водио преко Ковача и даље низ Миљацку. У истој се вакуфнами онај дио Сарајева близу Колобаре зове Варош до Миљацке и Стара Варош. Налазили су се на простору између данашње Вароши и Миљацке. Зато је данашња Варош (подручје око Старе цркве), за разлику од другог дијела Вароши названа Горња Варош (у турским актима се она увијек зове Варош бала - Горња Варош). У турском језику варош значи предграђе, гдје обично станују хришћани. Варош је дакле била хришћански кварт, па је ту постала нешто доцније данашња православна Стара црква, а онда оног другог дијела Вароши крај Миљацке, ваљда, постао је кварт дубровачких трговаца, назван Латинлук или (службено) Френк-махала.

По географским подацима, наведеним у Иса-беговој вакуфнами, може се, макар дјеломично, исконструисати слика тадашњег Сарајева. Још прије Турака било је једно грађанско насеље, ваљда Варош до Миљацке и Стара Варош, дакле између данашње Вароши, Миљацке и Цареве ћуприје. Турци саградише на другој страни ријеке Цареву џамију, око које се груписала њена махала. Близу махале су саградили намјесников двор (касарна на лијевој обали Миљацке). Стару чаршију Турци проширише у источном правцу. Ту се разви Башчаршија. Преко данашње Вароши је водио од запада један друм, који је уврх Башчаршије скретао сјевероистоку па преко Ковача ишао селу Доњем Биоском. Одмах уврх Башчаршије одвајао се од њега други пут, који је кроз Крачуле ишао к Бенбаши, код Топлика прелазио преко Миљацке и водио даље на Алифаковац. Крај овог пута били су Иса-бегови млини. Иза млина је било једно зиратно земљиште Иса-бегова вакуфа. Између пута кроз Крачуле и Миљацке било је пространо земљиште са кућама и зиратним земљама, но, рекао бих, без дућана. Дућана је могло бити само уза саму Башчаршију. На овом земљишту је био Иса-бегов гостињац и то у сјеверном дијелу, ближе Крачулама него Миљацки. Југозападни комад овог комплекса припадао је неком Јусуфу Котки, па га је Иса-бег откупио и увакуфио. Јужно од Башчаршије, између два пута (ваљда Халаџи и Абаџилук) била је парцела Дјетелиште (јонџалук). На земљишту оних двају малих уличица, које се сада зову Трговке, било је имање Иса-бегова сина Малог Мехмеда (Сагир-Мехмед). Одмах уз ову парцелу на западу била је Колобара. Око Колобаре, ваљда на све четири стране, били су дућани. Вакуфски су били сви дућани на обадвије стране улице која је водила од Колобариних јужних врата до моста. Са западне стране од Колобаре, ондје гдје је данас уличица Казази, био је пут. Овај комплекс око Колобаре свршавао се на путу на коме су данас Сарачи. Западно од моста, а крај Миљацке, била је Варош. Ту негдје, крај Старе Вароши, било је земљиште Загорница. Парцеле Хлеб Селиште, Врти Селиште, Подина и једна неименована зиратна земља биле су, чини ми се, на сјеверној страни Крачула и данашње Вароши. Она неименована зиратна земља граничила је са селом Радиловићима, које се пружало горе навише према Будаковићима и Бардакчијама. На ушћу потока Кошеве је било имање Балабана сина Богчинова, а даље на западу је било једно хришћанско гробље. Ваљда исто оно код данашње духанске фабрике. На другој страни Миљацке су биле парцеле Међупутница и Низпутница, које се не могу локализовати, и парцела Бјелавица, у горњем Бистрику, ондје гдје се сада налази улица Бјелавица.

Сарајево је одмах у почетку било мјешовита варош и по поријеклу свога становништва и по вјери његовој. Муслимани су, дакако, били у већини. По поријеклу су они били домаћи људи и дошљаци из разних, често врло далеких крајева турске државе. Од домаћих људи се спомиње Балабан син Богчинов, дакле човјек чији је отац био хришћанин. Напријед је споменут гробни натпис Богчина сина кнеза Стипка у Которцу и речено је да је породица поријеклом из требињског краја. Како је име Богчин доста ријетко и уопће и туђе у сарајевском крају, не може бити сумње, да је овај Балабан син которског Богчина. Он је био имућан човјек. Имао је своје земље, како је споменуто, при ушћу потока Кошеве и велике шумске комплексе у Требевићу, које је продао Иса-бегу. Може бити да је још увијек имао земље и у Которцу, гдје му је био укопан отац Богчин. И на селу је већ било муслимана. Иса-бегова вакуфнама спомиње једно муслиманско гробље у селу Булину у Касетићима.

Несумњиво је да су опет, чим су се у овом крају средиле прилике, почели долазити Дубровчани ради трговачких послова. Они су ту и остајали, макар привремено, дуже времена. Уз њих је могло бити и домаћих католика. Већи дио католичког свијета мора да је становао у Дубровачком кварту, кога су турци звали Френк-махала, а домаћи свијет Латинлуком. У близини кућа били су дућани дубровачких трговаца, па се тај пословни дио кварта звао Франачка чаршија.

Свијета православне вјере морало је бити такође. Дворјани хришћанске вјере на Иса-беговом двору, барем они који су били из Херцегвине, били су добрим дијелом православне вјере, јер је Херцеговина већ од времена Св. Саве имала толико народа ове вјере да је за њега основана нарочита епископија са сједиштем у Стону. Сарајевска је околина имала народа ове вјере и међу племством и међу тежацима. За кустода фрањевачког реда, чувеног фра Анђела Звијездовића, вели се да је био члан једне властеоске породице православне вјере из жупе Врхбосне.

(...)

Почетком 1464. године одмјењује Миннетбеговића Иса-бег који се као босански санџакбег, наравно са сједиштем у Сарајеву, спомиње 8. фебруара 1470. Са Дубровником је, као и прије, одржавао пријатељске везе, па су се у разним приликама међусобно даривали. Они су њему, по старом обичају, који су вршили и према ранијој босанској хришћанској господи, слали пред Божић разноврсних јела, а он њима о Св. Влаху своје свираче, а у другим приликама штофове за одијело. То су чинили и други босански намјесници иза Иса-бега, нарочито у почетку, при доласку на управу Босне. Иса-бег је, не не знам од када, назван Гази Иса-бег. Он је био богат човјек, како се види по његовим великим завјештајима у Сарајеву, Новом Пазару и Скопљу. Богатство му потјече од ратног плијена и од трговине. У дубровачким се актима често спомињу његови трговачки послови и његови људи који су их водили. За сукно, које је извозио преко Дубровника, тражио је ослобођење од царине. У години 1467. дуго је боловао. На његову молбу Дубровчани су му слали своје љекаре, од којих је, чини се, најбољи био неки Андрија, млад љекар. Толико се он био удворио Иса-бегу и сину му Мехмед-Челебији да га овај нарочито хвали и препоручује Дубровчанима, нека га не пуштају да иде из Дубровника. Иса-бег је овог пута преболио, па је живио још до иза 18. фебруара 1470. Гдје је умро и гдје је укопан не зна се. У Скопљу му нема гроба, а ни у Сарајеву му се не зна за гроб. У гробљу уз Цареву џамију, јужни њен зид, има један ограђен гроб са нишаном врло старинског типа. Би ли ово био Иса-бегов гроб?

Његов дворски персонал сачињавали су не само муслимани него и крштени људи. Међу овима се спомиње као канцелар неки Херак Врањеш и неки Михаило. Неки Стефан је диздар (ћефалија) некакве тврђаве, а Влах Свињаревић је угледан спахија у рангу церибаше. Послове на страни су му свршавали Тврдиша Богутовић, Бранисав, Ђурен, Теодор, Бранило Стјепановић, Алекса, Дубровчанин Живан Прибчиновић и потурченик Алија Кнежић.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

(...)

Одмијенио га је (Скендер-бега Михаљевића) Давуд-бег, који се спомиње само једанпут при једној тешкој несрећи, која је задесила Сарајево. Једнога дана у мјесецу новембру 1480. год. дође изненада од Јајца једно одјељење хришћанске војске, коју су водили Петар Цоци, Вук Гргуревић Бранковић и Ладислав Егервари. Давуд-бег није био спреман да га брани те утече у планине, да у другим, ближим крајевима, купи војску. Три су дана непријатељи плијенили и палили по Сарајеву. Од ватре је страдала Царева џамија, а без сумње и друге. Иза тога непријатељ узмаче. У томе је Давуд-бег скупио повелику војску и диошао с њом до Бусоваче, ппа дочекао непријатеља на његову повратку. Бој се био код Бусоваче, Лашве и пред Травником, гдје је био најжешћи окршај. У боју пред Травником погинуо је Скендер-војвода и кадија. Ову је несрећу Сарајево памтило сто година.

Мислим да је овога пута погинуо онај Мехмед Бранковић који је сахрањен на Петровом пољу у селу Бранковићима (рогатички срез). На његову нишану пише да је погинуо на боју деспотову. Сумњам да је и један деспот оставио у Босни јачу успомену од споменутог деспота Вука Гргуревића. Његово се име (деспот) спомиње још 1565. у Сарајеву са проклетством.

(...)

У прољеће 1521. дошао је за санџак-бега Бали-бег. (...) Бали-бег није дуго сједио у Сарајеву, јер је био одазван да се придружи војсци, која ће освајати Београд. У мјесецу јулу исте године он се у Сријему придружио војсци румелијског беглербега. Кад је турска војска 20. августа ушла у Београд, одмах је Бали-бег дигнут с Босне, па му је предан смедеревски санџак да њим управља. Дотадањи смедеревски санџак-бег Хусрев-бег постаде бегом босанског санџака.

Хусрев-бег је, чини се, наш човјек и члан једне хришћанске породице. Исла је примио његов отац, који се тада назвао Ферхад. Име Ферхадова оца није познато јер се маскирано именом Абдулгафур или Абдуллах. Онда, а и послије, био је обичај да се када један крштен човјек прими ислам, у службеним списима уз његово име не спомиње име његова оца, него се очево хришћанско име замјењује једним именом које је сложено од абд (значи роб, слуга) и које друге ријечи, најчешће аллах (Бог), дакле Абдуллах. Али је било имена и друкчије састављених, као Абдулхајј, Абдуссамед, но увијек је први дио у имену абд.

Печевија вели да је Ферхад био ожењен султанијом Селчуком, кћерју султана Бајезида II. По дубровачким вијестима Ферхад је имао једнога брата или другог неког крвног сродника који се звао Радивој. Њих два су били чланови једне породице из босанских или херцеговачких крајева. Да је породица била врло угледна, доказ је и што је Ферхад постао царевим зетом. Како се за Ферхада не зна да се лично истакао ичим у војничким или другим државним пословима могао га је препоручити само велики углед породице из које је био да му султан даде кћер. Ближе познанство Ферхада и Радивоја са Дубровчанима могло би се узети као доказ да су били Херцеговци. Неки војвода Ферхад - да ли овај - био је у јануару 1482. неким послом у Дубровнику као посланик херцеговачког крајишника Ајаса. Годину дана касније опет неки Ферхад-ага пише Дубровчанима из Цариграда да им није свршио некакав њихов посао на Порти. По Башагићу Ферхад-бег је једно вријеме био бег у Серезу и тамо је стекао знатно имање, које је све или један дио његов син Хусрев-бег завјештао својој џамији у Сарајеву. То се имање налазило у кадилуцима Зихни и Драми. Хусрев-бег изрично каже да га је наслиједио од оца. Друга једна вакуфнама спомиње султанију Неслишах, кћер Селчукину, као мутевеллију тога вакуфа. То је дакле Хусрев-бегова сестра и била је по вакуфнами, жива још 1552. По Печевији Ферхад-бег је погинуо 1486. у боју код Адане у Азији.

Хусрев-бегово санџаковање у Босни пада у доба великога размаха турске државе. Освојењем Београда, Јајца и Клиса Турци су отворили широм врата за Далмацију, Хрватску и Угарску. Босанци су тада под Хусрев-бегом често ратовали, а двапут су пратили турску силу која је ишла на Беч. Год. 1529. Хусрев-бег је био при бечкој опсади. Помицањем државних граница далеко на сјевер, Сарајево је остало у тишини и сигурности. Успјешни ратови су доносили силан ратни плијен, којим су се користиле и Сарајлије. Добитком нових земаља стварани су нови тимари и службе, које су добијали људи из сарајевског краја. Оснивањем нових гарнизона дошли су тамо људи одавде. Доцнијих времена, око 1565. год., спомињу се у актима многи војници из Сарајева и његове околине по Угарској.

(...)

Прва од Хусрев-бегових задужбина била је лијепа и величанствена џамија, која се по њему као бегу назвала Бегова џамија, затим имаре, ханиках, и мектеб код џамије. Џамија је грађена, колико се зна 1529. и 1530. али ми се чини вјероватније да је грађење почело прије а свршено послије тих година. При зидању великих грађевина био је онда обичај зидати споро, да се, тобоже, зидови полако слијежу и учвршћују.

(...)

У близини Башчаршије на Вароши (Горња Варош) било је насеље православних хришћана, груписано око цркве (Стара црква), која је по традицији саграђена Хусрев-бегова времена, али је вјероватно да је још старија. Уз цркву је била и школа, основана 1539/40. или прије. Већ 1516. спомиње се у Сарајеву поп Вук, који је овде довршио писање једне књиге. Год. 1539/40. опслуживао је парохију неки поп Рако.

Овога времена је у Сарајеву било и народа католичке вјере. Становао је у крају који се у Хусрев-беговој другој вакуфнами зове Франачка чаршија. Мора да су ту становали и страни и домаћи католици. Хусрев-бег је овдје купио једно кућиште од странкиње католкиње, Дује, кћери Чавкушеве. Једна Дубровчанин, неки Јаков Петров, имао је 1543. овдје апотеку, која је била крај куће Андрије Иванова и крај апотеке Петра Водопића.

Боравак страних католика, понајвише Дубровчана, доказ је да је трговина у Сарајеву била врло жива. Занатлија је морало бити врло много.

(...)

Године 1550. прошао је кроз Сарајево млетачки посланик Катарино Зено. У свом путопису вели он како је, долазећи са сјевера, дошао у Блажуј и ту преноћио. Сјутрадан је прешао Босну преко моста на седам сводова, а затим Жељезницу и Добрњу. Онда је угледао још једну ријеку (Миљацку) која протиче кроз Сарајево. "Та варош" - вели он даље - "стере се међу брежуљцима с обадвије стране; пуна је вртова и добрих воћњака. Трговачко је мјесто

и насељено је Турцима, хришћанским Србима и Дубровчанима. Куће су саграђене од дрвета, камена и земље. Ту има много џамија и каравансараја. Има тврђавицу, која је саграђена на врх брда. Варош има 10.000 кућа, а свака кућа има свој врх и чардак. Вртови су лијепи, попут оних у Падови. Ту је столица санџака ове покрајине. Ту је такође велики и мали судац". Прошавши Сарајево спомиње градић Ходидјед и вели да у њему станује диздар са 50 војника.

(...)

За нахијску одбрану била су овога времена два, и раније спомињана града, стара Врхбосна и Ходидјед. Није познато да ли је био читав онај градић на извору Паљанске Миљацке, (Пролазећи тим крајем 1550. видио га је Катарино Зено) и Градац крај Зујевине између Пазарића и Хаџића. У сарајевској тврђави и Ходидједу вршили су посадну службу као мустахфизи ленски војници из околине и из нешто удаљенијих крајева.

(...)

Када је почело грађење џамија по селима сарајевског краја није ми познато. Свакако не врло рано. То је зависило од броја муслимана у селу, а њих у прво вријеме није било много. Нагло прелажење на ислам почело је доста касно, тек у првој четвртини 16. вијека. Од тада, мислим, почиње грађење џамија по селима. Једна од првих мора да је била џамија у Блажују, за коју се 1565. вели да је била у рђаву стању, па су је сељани градили наново. У данашњој опћини Пазарићу, у тадањој касаби Љубовчићима, саградио је џамију неки спахија Мехмед извјестан број година прије 1565. Џамија у Трнову је саграђена ове године.

(...)

Нагло множење сарајевског становништва има се, како сам рекао, приписати долажењу свијета са стране. Одакле су долазили муслимани мало ми је познато. Свакако је било доста дошљака из оближњих села. Рекао бих да су они многи потурченици у Сарајеву, који се спомињу у сиџилу (протоколу сарајевског суда из 973 = 1565/6. године), били са села, јер сарајевско хришћанско становништво не би могло дати толики број потурчењака. Но несумњиво је да је било свијета и из далека. Осим неколико Арапа нису познати други дошљаци из далека.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

(...)

Хришћани православне вјере су такођер придолазили са стране. Спомињу се више пута људи са стране као најамници, код варошких и сеоских муслимана, као дунђери и као ћумурџије по околним брдима. Понајвише су из вишеградског кадилука, рјеђе из новопазарског. Неколико их је од Новог Пазара (село Калина) и Прокупља (Шуматовац и Златар) дошло 1565. да праве ћеремид за Цареву џамију. Пошто су свршили посао, вратили су се, без сумње, натраг. Зна се још за једну угледну хришћанску породицу да је дошла са стране из Херцеговине, само се не зна кад је доселила. Та је породица звана Десисалићи, живјела овог времена у Сарајеву. Била су три брата, Михаило, Никола и Драгобрат. Радили су кујунџијски занат и били су имућни. Прошлост ове породице може се пратити до у прву полу 15. вијека. Године 1435. спомиње се властелин Стјепана Вукчића кнез Вук Десисалић. Његов сродник кнез Иван Десисалић био је властелин херцега Матка. Ваљда исти тај Иван, у друштву са неким кнезом Михочем, био је 1489. турски цариник у Херцег-Новом. Члан ове породице Гргур Десисалић био је 1492. у служби Ахмет-паше Херцеговића. После се ништа више не зна о њима до појаве сарајевских Десисалића. Од ових је био задњи Иван, познат из једне биљешке из 1622. године.

Свијет православне вјере становао је већином на Вароши и, ваљда, у Потоку и Пируши. Но било их је и по другим махалама, као на Чуручића бријегу, у Терзи-Алијиној махали, у Бистрику, у Ајас-пашиној и Френк-махали (Латинлук), Овде измијешани са католицима. Једна махала у бистричком крају зове се и сада Влашка махала. Без сумње што су у њој становали крштени људи.

У Сарајеву је била и православна парохија, али не за саму варош, него и за села. Парохију су послуживала два свештеника, Радован Блажевић и Илија син Цвјетков. Обадва су становала на Вароши. Црква је била мала са основама од 8,3х7,7 метара и висином од непуних седам метара. Ове се димензије односе на цркву каква је била године 1660. Али када се зна да турска власт није дозвољавала да се цркве проширују и повишују, него су се после какве ватре или сличног морале поправљати по старом плану и у старим димензијама, сигурно је да је и црква из овог времена била иста онаква као и 1660.

Овога времена или нешто доцније, црква је добила нову лијепу олтарску преграду, сличну прегради патријаршијској цркви у Пећи из године 1570.

Католичко становништво је досељавало без сумње, највише из Босне и Херцеговине, но не зна се одакле. Међу њима је било и Дубровчана. И једни и други су били настањени у махали Латинлук. Уз махалу су имали и своју чаршију. Вјероватно је да је католика било и по другим махалама.

Јевреји су се истом коју десетину година раније почели досељавати у Сарајево. Гоњени из Шпаније они су нашли пријем у Турској већ на измаку 15. вијека. Насељавали су се најприје у Цариграду и Солуну, одакле су после одлазили у унутрашњост. Чини ми се највероватније да су у Сарајево дошли из Скопља, јер су ове двије вароши, од постанка Сарајева, одржавале трговачке везе. Мора да су се јевреји одмах груписали код данашње старе синагоге, близу чаршије. Карактеристично је да су све три немуслиманске конфесије становале већином уз чаршију.

Ту је и нешто доцније Сијавуш-паша саградио неколико кућа око једне дугуљасте авлије, да ту станују Јевреји. Званично се тај комплекс зграда звао Сијавуш-паша даире или Чифутхана. Јевреји су га звали Кортиш, а остали свијет Велика авлија. Да ли су те куће испрва биле такве да је у њима могао становати и имућнији свијет, не зна се. У години 1565. дакле прије постанка Велике авлије, становао је један Јеврејин у махали Сагракчи Х. Махмуд. Јевреји су се, бар неки, бавили трговином. Два пута се у сиџилу помиње чоха и сахтија, којима су трговали, и то, чини се, на велико.

Напријед сам споменуо да је у Сарајеву било много потурчењака. Првих времена турског владања није, чини се, било јаког прелажења на ислам, јер није било ни потребе. Вјера није сметала никоме да заузме бољи положај у чиновничкој хијерархији, у војсци и у друштву, осим највиших положаја. На двору босанских санџак-бегова, како је споменуто напријед, и херцеговачких крајишника, био је знатан број хришћана. Међу закупцима рудника и царина не само да је било хришћана, него су они, како ми се чини, били многобројнији од муслимана. Споро прелажење на ислам последица је уздања у угарско-хрватску државу, која је још и у првој четвртини шеснаестог вијека држала босанске сјеверне крајеве. Када су Турци и њих узели, нестало је те наде. Још 1516. године спомиње један православни свештеник у Сарајеву како се број муслимана множи, а православних хришћана је све мање. Брзо иза пада Јајца путник Курипашић наводи како неки хришћани - мисли и православни и католици - прелазе на ислам из младићке незрелости и лакоумности, а други што су изгубили уздање у хришћанску помоћ, па вели: "Када ви (западни хришћани) нећете да помогнете нама, ми ћемо помоћи (Турцима) да ви будете отјерани". До 1565. године у Сарајеву се намножило необично много конвертита, чији се отац стереотипно зове Абдуллах, под којим се именом крије какво хришћанско име. (Само у једном случају није се крило крштено име оца или неког другог претка, а то је када је на суду требало доказати да двије побочне линије потјечу од једног претка. Нпр. ово: У Цариграду је 1565. умро без потомства Мехмед син Хасанов сина Радованова и држава му је преко заступника фиска заплијенила имање док се не нађу сродници. На то се јавља Реџеп син Јакова сина Радованова из Речице и помоћу свједока доказује да му је покојни Мехмед био стричев син, а дјед Радован им је заједнички. Овдје се дакле није могло оперисати са именом Абдуллах).

Таквих Абдуллахових синова има овога времена врло много и у Сарајеву и по селима. Доста су чести такви људи у пословима финансијске природе. Сарајевски цариник Мустафа син је Абдуллахов, Шуђа, сарајевски пазарбаша и Софи-али, закупник државних данака. Неки Ћемал-бег (сигурно спахија) богат човјек, син је Абдуллахов, па и његова жена Тензила. Нових муслимана има и међу војводама. Такви су Чејван-војвода и Ибрахим-војвода, обадва синови Абдуллахови. Имам месџида у тврђави Дубровнику такође је син Абдуллахов. Има један згодан примјер како млађи чланови једне сарајевске хришћанске породице сви листом прелазе на ислам. У хришћанском крају на Вароши становао је неки Вуксан са женом Марином, са синовима Дуком и Стојаном и кћерима Јованом и Љиљаном. Када Вуксан умрије и синови и кћери прелазе на ислам, па се Дука назива Мустафа, Стојан Хусеин, Јована Аиша, а Љиљана Фатима. Мати остаје и даље хришћанка. Бивало је и таквих случајева да један или два брата пређу на ислам а друга браћа остану хришћани. Тако неки Мустафа син Абдуллахов, за кога се изрично вели да је прешао на ислам, има брата Стојана, сина Андријина. Но конвертити, нарочито људи из ниже класе, нису имали угледа међу муслиманима. Њима је даван назив потур. За једног се каже да је простак, хоријат.

Узгред ћу споменути да конвертити нијесу дефинитивно прекидали са свим успоменама на стару вјеру, иако су, без сумње, показивали велику ревност у вршењу исламских обреда. Те везе са прошлошћу подржавају макар и ријетко, у именима њихове дјеце. У једнога муслимана из Пресјенице има син Келимен, један се муслиман зове Богдаило. Ниједно ово име није муслиманско.

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

(...)

Године 1656, Сарајево је страдало од великог пожара, који је уништио цијелу чаршију на десној страни Миљацке. Изгорјела је Варош са православном црквом и Латинлук са католичком капелом. Дакако и све улице које су се налазиле међу њима. Двије године је православна црквена општина радила да добије ферман за грађење цркве. Плаћајући на разним мјестима потрошено је 64.500 акчи, док је само грађење стало 42.000 акчи. Тада је сарајевску парохију, која се састојала од вароши и села, послуживао један прото са још два свештеника. Црквене административне послове су водила тројица људи, изабраних на годину дана. Звали су се клисархе или црквени синови.

(...)

Овога је времена и православна општина чинила припреме да гради цркву, која је страдала од ватре 1724, када је погорјела варош. И црква и народ били су се већ добро опоравили иза оне тешке катастрофе, па су се канили да цркву не само поправе, него да је и прошире и солидно саграде. Но то је била скоро немогућа ствар, јер је власт дозвољавала поправак цркава само под условом да се поправак изврши по старом плану и у старим димензијама. Али је новац и ту немогућност учинио могућом. За добро мито, свуда гдје је требало митити, сарајевска општина је ферманом од мјесеца новембра 1729. добила дозволу да поправи цркву онако како је хтјела. У ферману је стајало да се Грцима (Рум миллет) и Србима у Сарајеву дозвољава поправак цркве у старим димензијама, и означује се тачно колико су димензије. Но те тобожње старе димензије далеко су премашале праве старе димензије, јер је ферман дозвољавао дужину од 17,5м, ширину од 16 и висину од 10м. Грађење је почело у прољеће 1730, а свршено је у истој годин при крају мјесеца јула. Митом и градњом цркве општина је направила велики дуг, па су се последице осјећале читав низ година, и било је због тога трзавица у општини и у народу.

(...)

Било је људи у свакој конфесији, који су се одавали пићу. У Сарајеву је увијек било механа, које је власт често пута и затварала. Оне су се налазиле у махалама гдје су живјели хришћани, на Вароши и Латинлуку. Год. 1784. било их је двадесет и једна. Власт је пијанство кажњавала батинама, па ипак се свијет опијао. У механе су намамљивале свијет често пута и женске. Тако је неки пећар Јован Пјанић отворио механу и у њој држао као мамац своју лијепу жену. Такве женске наравно нијесу биле беспријекорна владања. Ако и нијесу све, али их се један дио одавао блуду. Од оваквих је сигурно била једна, коју је неко једне ноћи 1788. сасјекао, па су сјутрадан нађене од ње само глава и једна нога код Латинске ћуприје. Због оваквих и других злочинастава, и због изгреда које су правили пијани људи по махалама гдје су биле механе, имали су и мирни махалски становници много неприлика. Тако се једне ноћи 1785. неки пијанци напали на један одред ноћне страже. Тужбе махалских становника је везир у Травнику уважавао и наређивао је да се води истрага, а механе да се затворе. Али би забрана била кратког вијека, јер су се чак и кол-ћехаје (заповједници ноћних стража), у чију је компетенцију то спадало, чиниле невјеште, наравно за добар бакшиш. Крај оваквог немара није ни чудо што су се и ноћни стражари опијали. Но није се пило само по механама, него и код куће. Башескија спомиње више муслимана који су се опијали, чак и онакви који су били у дубокој старости и носили бијеле браде. Понеки се толико заборављао да је пио и уз рамазан.

Иако ријетко, било је и оних који су узимали опијум. Неки бакал Тирјатлија толико је неумјерено узимао опијум да је и умро од њега (1762).

(...)

У народу православне вјере знатније су породице у 18. вијеку били Бурнази, Коприве, Арнаутовићи, Џомбе, Ивановићи, Будимлићи и Бесаровићи. Све су ове породице биле у Сарајеву и у другој поли 17. вијека. Прве три су изумрле у првој поли 18. вијека. Новије породице, које се појављују у 18. вијеку су Милетићи, Селаци и Ризнићи.

Међу Сарајлијама православне вјере српског племена било је свијета и од друге нације. Год 1762. спомињу се 63 човјека као Цинцари, а по занимаљу као свилари (ипекчије). Гледајући на њихова имена и презимена било је међу њима несумњиво Цинцара и Грка, али и Срба с југа Балканског полуострва. Чини се да они нису били стални сарајевски становници, него су долазили као печалбари, па се у Сарајеву бавили коју годину или у сезони свога рада. Од оних који су се ипак стално настанили потјецаће понека сарајевска породица 19. вијека.

(...)

Башескија даје згодне карактеристике сарајевске масе. Њој он одриче даровитост и то приписује утицају високе планине Требевића, која Сарајево затвара са јужне стране. Маса је трома у мишљењу и споро долази до свијести, па је лако могу повести за собом демагошки ласкавци. Нарочито су јој симпатични они демагози који вичу на господу и богаташе, јер свијет, вели Башескија, не цијени ничијег рада и заслуге. У Сарајеву има много себична и надута свијета. Има и вјерских фанатика који у фанатизму нападају и муслимане. Зато су хришћани и Јевреји били често извргнути злостављању и шиканама масе и појединаца. Увиђавнији људи нису такви јер знају да ислам не дозвољава да се тлачи раја.

Сарајевска лаковјерна свјетина била је увијек приправна на изгреде. Она је више пута на голу сумњу и без кадијске истраге линчовала осумњичене личности. У таквим случајевима је мулла у знак протеста затварао мехћему (судницу) за неко вријеме. Почести су били ноћни изгреди сарајевских јарамаза (лола), отмице дјевојака и жена по дану и по ноћи, паљевине и крађе. Али је било и свијета поносна на свој образ; толико поносна, да се неки није устручавао учинити и веће зло, само да се тобож сачува од срамоте. Карактеристичан је случај царинара Бакалбашића. Он је био потворен да је нешто украо. И брат му повјерује у то, па га почне корити. Он извади нож, па удари брата, а себи распори трбух. Сличан је и случај Хаџи-Мустафе Миљацке. Отац му је јатаковао једном крадљивцу. Да му власт не би казнила оца, он оца убије из пушке.

Поред разних других порока било је и честих случајева педерастије. Свијет је овај сексуални порок исмијавао, а власт је кривца кажњавала који пут и смрћу дављењем. Ова драконска казна употребљавана је врло често и за друге кривице и сматрана је више средством да се други застраше, него одмаздом за зло дјело. Врло често су кажњавани овако бунтовници и изазивачи немира, затим убице и дјевојачки отмичари. Када ни казне нијесу могле спријечити зала, прибјегавало се опћем јамству. У свакој махали би сваки човјек морао наћи јамца за се, па су се тако ујамчавали један за другога. У овом периоду вршено је двапут тако јамчење, 1772. и 1779. Писмена акта о јамству чувана су код кадије у суду.

(...)

Владислав Скарић, "Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сарајево није стара варош. Прије њега је ту била мала тврђавица Врхбосна (садања Бијела Табија) и под њом село Бродац, око данашње Башчаршије. На том мјесту, с једне и друге стране Миљацке, основали су први турски освајачи, по прилици у четвртој десетини 15. стољећа, грађанско насеље, које су прозвали Сарај-ова (поља око Сараја, двора), а наш свијет је то име окренуо у Сарајево.

Становници овог краја прије Турака били су дакако хришћани. Они су још и тада копали своје мртве у старом гробљу крај данашње духанске фабрике. То гробље спомиње и најстарији турски писани споменик, Гази Иса-бегова вакуфнама од године 1462, као немуслиманско. Но које су хришћанске конфесије били ти немуслимани што су се ту копали, не знам сигурно. Ја само, са доста разлога, претпостављам да су били, ако не искључиво, а оно бар дјеломично, православне вјере. На ову претпоставку ме наводи факат што су Турци првих вијекова имали више поуздања у свијет православне вјере него ли у католике; даље што су Турци првих времена лакше давали дозволе за грађење нових цркава него доцније, нарочито по варошима, гдје је муслимански свијет био у претежној већини. А данашња стара црква у Сарајеву је на врло стару црквишту, како ће се доцније видјети.

Прве директне вијести о православном народу у Сарајеву потичу из 16. вијека. Најранија из 1516. године, која нас утврђује у претпоставци да је у овом крају било и прије православног народа. Презвитер Вук, писац једне књиге, коју је довршио ва месте Врхубосању рекомем Сарајеву јадикује како његовога времена беше великоје умноженије агаренских чед, а православније христијанскије верива тожде земљи великоје умаљеније.

Поп Вук не спомиње зашто је број православног народа опадао, сјем ако под умножавањем агаренских чеда не мисли на прелазак православног свијета на ислам. Фра Батинић спомиње да се исто тако тада ислам ширио "силом и милом". То потврђује и путник Курипешић, али он не вели да је употребљавана сила, него да су се људи турчили из лакомости и младићке незрелости.

По биљешци попа Вука могло би се узети да је у Сарајеву била православна парохија у којој је он служио. Доцније вијести ово чине још вјероватнијим.

За егзистенцију православне цркве и парохије, барем овога времена, може послужити и овај индиректни доказ. У архиви старе цркве има један новији пријепис некога турскога документа, чији је оригинал био датиран годином 946. (1539/40). Ради велике старости и важности његова садржаја, износим га у цијелости у пријеводу:

"Ово је пријепис једне представке из године 946. која се налази у старим сиџилима покојног Хусреф-бега. У махали Варош има једно земљиште, дуго 18 аршина, а широко 24 аршина, коме су међаши Ратко син Раденков, ћурчија Радосав син Рајчин, приватни пут и са четврте стране Пава кћи попа Раке. Она је за Божију љубав то земљиште увакуфила у сврху да ту свештеници станују и да у јеванђељу подучавају дјечицу невјерника. - Уз ово земљиште се налази друго, дуго 20 аршина, широко 14 аршина, које плаћа 2 акче годишњега харача. Ово је споменута Пава продала за 300 (акчи) Ратку сину Раденкову."

Из акта се види да у Сарајеву тада није био један свештеник, те је и ради тога вјероватно да је ту на Вароши била ту и црква, као што је и данашња стара црква у том крају. Имајући на уму да је оних времена народу преча била црква од школе - а несумњиво је да се у акту мисли на школу - може се као сигурно узети да је сарајевски православни свијет најприје створио себи цркву, па се доцније сјетио и школе, те и њу основао.

Напријед споменуто опадање броја хришћанског народа наставило се и послије. У другој поли 16. вијека се спомиње много људи исламске вјере у Сарајеву и по селима, чији се очеви стереотипно називају Абдуллах. Обичај је био онда, а и доцније, да када ко пређе на ислам, он се више не назива немуслиманским именом свога оца. Право име очево се замјењује именом Абдуллах (значи Божији слуга), јер су сви људи Божије слуге, па за свакога, муслимана и немуслимана, пасује име Абдуллах.

(...)

Преласком на ислам конвертити нијесу кидале веза са својом родбином. Има више примјера из истог времена гдје суд поставља за туторе нејакој хришћанској дјеци муслимане, без сумње су ти муслимани њихови ближи сродници.

Варош и њена околина били су у крају у ком је живјело малобројно православно насеље у Сарајеву. Но тога је свијета, макар и у малом броју, било и по другим махалама. Становали су измијешани са домаћим и дубровачким католицима, у Латинлуку, затим у Ајас-пашиној и Јахја-пашиној махали. Једно јаче хришћанско - да ли је православно? - насеље било је у махали Терзи-хаџиали, а можда и у Влашкој махали.

(...)

Парохијску службу су вршила два свештеника: поп Илија и поп Радован Блажевић. И обадва су становала на Вароши. Мали број православног народа и по селима око Сарајева не дозвољава претпоставку да је у близини Сарајева било засебних парохија. Из аката споменутог сиџила се види да су обадва свештеника имали коње. Ишли су дакле у села ради вршења обреда, зато су им требали коњи.

Споменуто умањивање православног народа ушљед преласка на ислам компензирало се долажењем из других крајева. Акта из 1556/6. спомињу људе из вишеградског и новопазарског кадилука, који долазе к Сарајеву да у оближњим брдима каде угљен. Неки долазе те се наимају као слуге код муслимана у Вароши и на селу. Исте године је дошло неколико људи од Новог Пазара и Прокупља, да као ћеремџије раде при поправци Цареве џамије.

(Владислав Скарић, "Прилози за историју Сарајева")

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оснивачи Сарајева, муслимани, свакако су од почетка били најмногобројнији елемент у новој вароши, док су друге конфесије, па дакле и православна, биле у мањини. Разумљиво је да малобројно православно насеље у Сарајеву није могло сачињавати једну парохију, па је зато та парохија, која се створила у Сарајеву, морала обухватити народ из околних села. Парохија је дакле од свог почетка била мјешовита, грађанско-сеоска. Колики је простор она тада заузимала не може се знати. Али, имајући у виду у првој глави споменуто бројно опадање православног народа због прелажења на ислам, простор је био велики. Према забиљешкама у напријед споменутом сиџилу сарајевског суда 1565/6. тешко да је било иједног села у сарајевској околини у коме не би било муслимана. Из тога још не излази да међу њима није било и сељака православне вјере. Напротив, у сиџилу се почесто спомињу сељаци са хришћанским именима, и врло је вјероватно да су они били већином православне вјере, као и данас. Али зато што су они били малобројни, морао је велики број села ући у склоп сарајевске парохије, да би она могла егзистирати. Егзистенција цркве у Сарајеву била је без сумње узрок великог земљишног пространства парохије. Иако оних времена, па и за неколико стољећа доцније, није црква била она неопходна потреба, без које парохија не може бити, ипак је свака црква, па и сарајевска, привлачила народ к себи. А у сарајевском крају сјем сарајевске није било друге цркве - "по три дни хода окрст" - како се вели у једном писму из друге поле 17. стољећа.

Но сарајевска парохија није била само простором велика, него је, и поред релативно малобројног народа око Сарајева, била бројем душа барем двапут јача од друге које парохије. И то још у 16. вијеку. Јер чему и коме више од једног свештеника још 1539, а два по имену споменута, 1565/6.

Доцнијих времена се простор ваљда није повећавао, јер је то било немогуће ради вршења обреда по селима. Штавише, чини се да се простор смањивао оснивањем нових парохија. На једном се мјесту вели да сеоски народ долази цркви у Сарајево из дан хода даљине, а то није тако велика удаљеност. Таквих је парохија било донедавно по Босни и Херцеговини. Али је парохија расла унутри, умножавањем народа. У другој поли 17. вијека парохија је имала 3 свештеника, али већ на измаку тога столећа била су четворица. И тако је остало и даље.

Најкасније у 18. стољећу почела су се од сарајевске парохије одвајати села, од којих су постајале нове парохије. Података о томе нема, сјем што се зна за неке свештенике настањене на селу, док су сарајевски пароси живјели у вароши. Спомиње се поп Мијат Максимовић на Велој 1799. и поп Илија у истом селу 1800. По прилици истога времена био је у селу Бачићима некакав свештеник Богдановић, чија је кућа имала много чељади.

О бројном стању народа на цијелој парохији не зна се такођер ништа. За само Сарајево даде се ухватити макар приближан рачун. Има један списак приложника из 1672. године. У њему има 387 имена из самог Сарајева, а друго су сељаци из разних села сарајевског среза. Међу сарајевским приложницима има 21 женска. Претпоставивши да су женски приложници већином самосталне домаћице, удовице или калуђерице, оставићемо округао број од 380, рачунајући просјечно на породицу по пет глава излази да приложници репрезентују 1900 глава. Ако узмемо да је једна четвртина народа била толико сиромашна да није могла ништа приложити, онда излази да је цијело православно становништво у Сарајеву бројало 2530 глава. Гледајући на податке из доцнијих времена, а вјероватније је да нам је рачун показао мање, него више од фактичног броја.

Један безимени описивач Босне и Херцеговине из времена прије 1718. године спомиње да у Сарајеву има народа GRAECI RITUS 1000 кућа. Зато што је узео округао број види се да му број није тачан, него приближан. По његову наводу излази да је тада било православног народа око 5000 душа. Број изгледа у први мах претјеран, особито када се упореди с данашњим стањем у данашњим здравственим приликама у Сарајеву. Међутим, један списак приложника из године 1762. доказује да је аутор био обавијештен доста добро. По овом списку било је приложника од 8 главних заната 698, а то даје број од 3490 душа, не рачунајући остали народ. Због куге у истој овој години број се народа смањио. Зато у списку приложника од године 1790. има само 633 приложника, односно 3165 душа од истих осам еснафа.

Сарајево, као и свака друга варош, морало би временом опустити, да се није становништво подмлађивало и занављало дошљацима са стране. Досељавање је свакако морало бити најјаче из области око саме вароши, јер вароши најјаче привлаче своју околину. Али је привредна важност Сарајева привлачила, макар и у мањој мјери, и елементе из даљих крајева. Случај је кадгод убацио у Сарајево неког из велике даљине. Дакако да су дошљаци у огромној већини српскога племена, пошто је Сарајево својим положајем далеко од националних граница Српства. Зато је туђих елемената мало. Дошљаци врло често добијају име по мјесту, земљи или народу одакле су. Тај назив остане као презиме њима и њихову потомству. У биљешкама се чешће сусрећемо са презименима која означују какву другу народност, као нпр. Арнаут, Бугарин, Грк. Али овакав назив не значи увијек да је носилац имена доиста те народности. Уски провинцијализам ових времена био је узрок, па су се Сарајлије називали Србе из других крајева туђим националним именима. У новије вријеме звали су у Сарајеву Арнаутом покојнога Петра Цековића, иако је био прави Србин, само зато што је био родом од Новог Пазара. Зато мислимо да је многи дошљак, који је у Сарајеву стекао назив туђе народности, ипак био Србин. Чини се да су дошљаци из даљих крајева боље напредовали имовно, него они из сарајевске околине. Слабо имовно стање ових ближих није им дозвољавало да чине цркви већих прилога, па зато ријетко наилазимо на њихова имена у црквеним биљешкама.

(...)

Строго узевши питање о поријеклу становништва по селима око Сарајева не би ни спадало овамо. Али, пошто су села дуго времена сачињавала са Сарајевом једну парохију, и из њих се много свијета досељавало у варош, посветићу неколико редака и томе питању. Подаци о поријеклу православног народа у сарајевској околини не оснивају се на хисторијским забиљешкама него на народној традицији. Њих је покупио и објавио покојни поп Стијепо Трифковић и његов син Владимир, а публикована су у дјелу Сарајевско поље у петој књизи Насеља српских земаља.

Према тим подацима, у сарајевским селима нема давних старинаца из 15. вијека. Мало ће их бити и из 16. вијека. Нашао сам у споменутом сиџичу само породицу Берјане као становнике села Ступа у години 1565/6. Њихови данашњи потомци доиста не знају да су им стари иодакле доселили у сарајевски крај. Врло ће стари бити и Самоуковићи, јер не знају да су одакле доселили, већ мисле, да их је у селу Касетићима затекло турско освојење у 15. вијеку. Но тако стари неће бити. По једном аналогном примјеру из сјеверне Србије (Самоуковићи у селу Петњици у Ваљевском округу Ђурђевштаци, поријеклом из Дробњака) држим сигурно да су наши Самоуковићи Дробњаци.

Друге породице које памте земљу одакле су, огромном су већином из Херцеговине у њеним најпространијим границама, то јест они су из Колашина, Дробњака, Пиве, Дрине, Гацка, Бањана, Билеће и Невесиња. Мање су из других крајева Херцеговине. Прилично има дошљака из Старога Влаха и Босанске Крајине. Традиције њихове да су им стари доселили прије 150 до 300 година, барем за оне досељенике који су много старији од 150 година, неће бити тачне. Већина их је доселила у 18. стољећу када су куге помориле свијет по сарајевским селима.

(Владислав Скарић, "Прилози за историју Сарајева")

Share this post


Link to post
Share on other sites

Правно стање Цркве и народа

Одношај неисламскога елемента према исламском у државама исламским регулише уредба првога организатора исламске државе, халифе Омера. Његова уредба брани немуслиманнима грађење и поправљање богомоља, заповиједа им да вјерске обреде врше скровито и тихо, да се у одијелу разликују од муслимана, према муслиманима да су понизни, итд. Централна власт у Турском Царству није се додуше држала строго Омерове уредбе сматрајући, да је опортуније дати многобројним хришћанима коју концесију и учинити стање сношњивијим.

Али централна власт није увијек имала снаге да своју намјеру изврши, да заштити хришћане од оних којима је Омерова уредба годила или им доносила личну корист. Фермани и берати, што их је издавала централна власт корпорацијама и појединцима, доказ су да су у Цариграду имали добру вољу узети у заштиту своје неисламске поданике. И о томе су били освједночени поданици. Али су исто тако били увјерени о немоћи Стамбола, па је тако настала узречица "Бог високо, цар далеко".

Имајући ово на уму, морамо правно стање српскога народа у Турскоме Царству уопће и напосе у Сарајеву друкчије просуђивати. Много нешто, што смо навикли називати насиљем, приказује нам се у свјетлости Омерове уредбе као реакција исламскога елемента против оних који неће да респектују искључиво његово право. Дакако да овамо не спадају дјела обијесних неодговорних појединаца и неких покрајинских представника власти, који су зависни положај рајин искоришћавали за себе. Нити спадају овамо изливи вјерскога заноса или зловоље због неуспјеха у ратовима са хришћанским државама. Али су се овакве ствари догађале у исто доба и у хришћанским државама, зато је потребно и овдје држати се мјере у просуђивању.

(...)

Православни народ у Сарајеву осјећао је доста тегобе свога зависног положаја, али ми је било релативно боље него другима. Црква је била имућна, па је новцем и другим поклонима митила турску господу у вароши и уживала њихову заштиту. Новцем је куповала везирску милост, а владичански и патријаршки берати су осигуравали вршење обреда и одржавање цркве и црквенога имања у добру стању.

(...)

Дакако да је било тешких времена. Ратови су повећавали обијест органа власти и појединаца, и када се није могло искалити на непријатељу преко границе онда је патио народ. Тада је црква морала давати и капом и шаком да сачува себе и народ од већега зла. Тада су невоље, како веле Сарајлије, биле "катачасовне".

(...)

Народно и вјерско осјећање и солидарност

У црквеним биљешкама су врло ријетка мјеста која одају народно осјећање Сарајлија. Можемо слободно рећи да томе није узрок оскудица националне свијести, него то што су те биљешке искључиво црквенога и пословнога карактера, а у биљешкама такве врсте слабо има прилике за истицање народнога освједочења. Други је разлог што онога времена нигдје у свијету није давана она важност национализму која се даје данас. Па ипак ми вјерујемо да су и Сарајлије исто онако осјећали као и Срби других крајева, јер претпостављамо да је и њих загријавала народна пјесма о српској прошлости и да су се осјећали своји у заједници националне пећке патријаршије. Наша претпоставка није пусто нагађање, него се оснива на позитивним доказима.

Постанак своје цркве стављају Сарајлије у вријеме босанског везира Гази Хусреф-бега. Традиција, која и данас живи, доводи у везу грађење цркве са грађењем Бегове џамије и оснивачем цркве назива Краљевића Андрију, брата најомиљенијега српскога јунака, Краљевића Марка. Свијест о своме српству документују Сарајлије и другим сјећањима из прошлости. Тако нпр. један црквени тевтер има на почетку "Поменик господам српским" и у њему убиљежена имена свију српских владара од Стевана Немање до задњега Бранковића. Заједно с њима убиљежена су и имена њихових жена. Што бисмо уосталом могли и мислити друго о Сарајлијама него оно што они сами веле о себи. У писму патријарху Мојсеју од 1713. идентификују се они са осталим народом и земљама "нашего језика србословесного". Они уважавају народне светитеље, који су просијали у српској земљи, а нарочито Св. Саву. Његов дан, 14. јануар, прослављан је као један од двадесет највећих празника у години. Године 1687. моле патријарха Арсенија III да им пошаље службу Св. Арсенија Српскога. Тога светитеља толико уважавају, да се њиме и заклињу ("нека нам буде одмаститељ с(ве)ти Арсеније српски"). Колико су Сарајлије учествовале у у политичким догађајима српскога народа; јесу ли и они радили на ослобођењу, не знамо. Њихов владика Атанасије сигурно је увелико учествовао у тим догађајима, па је зато морао бјежати. Вјероватно је да је имао својих агената и сарадника и у Сарајеву. Турска власт је цијели народ пећке патријаршије, па и Сарајлије, називала "срб-миллет". Пошто је укинута пећка патријаршија, турски документи имају за православни народ двострук назив: "срб ве рум-миллет" (српски и грчки народ). И прије пропасти пећке патријаршије спомиње се у државним актима поред српскога и грчки народ. Али и доцније, пошто је цариградска патријаршија подвргла себи српске епархије, спомиње се у актима српски народ.

(Владислав Скарић, "Прилози за историју Сарајева")

Share this post


Link to post
Share on other sites

За идентификацију Сарајева и Врхбосне нећу се позивати на онакве изворе у којима се Врхбосна спомиње тако да се не зна тиче ли се име жупе или мјеста. Узећу у помоћ само два извора из којих се јасно види да је Сарајево постало у близини старе тврђавице Врхбосне.

Јасно и разговијетно каже путник Курипешић, који је прошао овуда 1530, шта је и гдје је Врхбосна. Из његових се навода види да је Врхбосна исто што и Сарајево. Он вели овако: "Am Mittichen den vierzehenden Septembris von Khovaza (село Ковачи под Игманом) uber das Verchbossen weit veldt und durch die stat Verchbossen...", па даље: "Heut morgen wie wir zu der stat Verchbossen eingezogen... ". Под крај 16. вијека Лукаревић овако идентификује Врхбосну и Сарајево: "Il castello di Varch-Bosna, da cui crebbe la citta di Saraio". Сумње нема, дакле Врхбосна и Сарајево су исто.

Послије ове констатације лакше је одредити онај ужи локалитет гдје су Турци основали прво своје насеље на територији данашњега Сарајева. Нема разлога тражити га негдје далеко од тврђаве, те према томе отпада свака комбинација по којој би почеци Сарајева могли бити у западном, незаштићеном дијелу. Против тога су и географски разлози. Познато је да, ако нема каквих јачих разлога, привредне природе, грађанска насеља постају на мјестима јачега промета, нарочито на раскршћима.

(...)

Тестамент сарајевског трговца Косте Хаџиристића из 1870. год.

(...)

Надајући се скорој смрти Коста је 19 (31) јула 1870. у Глајхенбергу, гдје је био на лијечењу, саставио тестаменат.

Он је диктирао, а брат му Ристо писао је. Тестаменат гласи:

"Случајно да обу болест не би преживио, то нека се моја пошљедња воља знаде.

Мој брат нека је извршитељ овог тестамента и нека се моје покретно имање раздјели кроз вријеме, које брат за сходно нађе на следећи начин:

1. Једну осмину Србском ученом друштву на издавање најбољи србски књига, нарочито босански.

2. Једну осмину сарајевској школи.

3. Једну осмину да се подијели на подједнаке части тешањској, чајничкој, приштинској, требињској, призренској, прилепској, новопазарској школи и мом погребу.

4. Једну осмину на свеучилиште у Београду.

5. Једну осмину на гимназију србску у Призрену.

6. Једну осмину Матици србској.

7. На поправку и издавање моји путописа и босански дјела (да поправи уредник Данице) такођер једну осмину.

8. Једну осмину на оснивање Србског ученог друштва у Сарајеву.

Непокретно своје имање остављам мојој матери на уживање, а по времену њене смрти мом брату.

Мој погреб нека буде врло сиромашан. Ако би у Бечу умро, да је само на гробљу и од треће тачке, да се од 300 фор. више потрошити не смије."

(Владислав Скарић, "Прилози за историју Сарајева")

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жупа Врхбосна се спомиње у повељи Беле IV 1244 године. Она је обухватала данашње Сарајевско Поље. У њој се налазила катедрална црква Св. Петра било да је у Блажају, Палама или у данашњем Сарајеву (Smičiklas, Cod. Dipl., IV, 208; Др. Ирма Чремошник, Извјештај о ископинама у Рогачићима код Блажаја, Гл. ЗМ., 1953, 303-315). Кад је Жупа Врхбосна добила свој град, није јасно. Најстарији податак о томе даје Luccari који пише да је град Врхбосна саграђен 1270. године (il castello di Varch Bossina). (Luccari, Copioso ristretto, Ragusa, 1790, 29). Разумије се да тај податак није потпуно сигуран.

Врхбосна као жупа била је центар Босне и стјециште домаће и стране трговине. Трговина воском и другим артиклима водила се у Врхбосни 1296. године. (?) а 1409 неки Brajan Nadichich из катуна Riegojević изнајмљује девет коња да потјера шест товара робе до мјеста гдје је било сребро протовестијара који се налазио "in Verbossani". (М.Ј. Динић, Дубровачка средњовјековна караванска трговина, Југ. ист. ч., 1937, 128 биљ. 40; Др. Грегор Чермошник, Ист. спом. дубр. архива, 166). Град Врхбосна се спомиње изричито тек 1379. године, а 1415 као подручје гдје је покопан војвода Павле Рађеновић (Jorga, Notes, II, 150-151).

Жупа Врхбосна је била у рукама кнезова Рађеновић-Павловића (K. Jiriček, Handelsstrassen, 84-85 биљ. 294). Турци су узели Врхбосну 1416 године у вријеме санџакбега Исака, "краља Босне" који је владао у у Врхбосни до своје смрти, 1420 године. Послије тога је Врхбосна била у рукама краља Твртка II који је 1430. год. морао уступити Турцима неколико својих градова и платити им данак 25000 дуката (годишње). Турци су коначно заузели Жупу Врхбосну 1435/6 и узели град Врхбосну за своју престоницу. И године 1439 спомиње се да је Врхбосна у турским рукама. Тада је Ходидјед био важнији за одбрану него град Врхбосна. Зато је краљ Тома нападао Ходидјед 1459. године. Тада је запалио и подграђе града Врхбосне, а Ходидјед није могао освојити (Вл. Скарић, Сарајево, 36, N. Jorga, Notes II, 359). Турци су послије тога задржали Врхбосну без прекида. (Љ. Стојановић, Старе срп. пов. и пис. II, 859).

У Врхбосни (у граду) је ресидирао и врхбосански кадија 1479 године (Стојановић, о.c. II, 265). У турско доба се око намјесникова двора (сараја) развио град који су Турци назвали Сарај, тј. Сарајево (Вл. Скарић, Сарајево, 1937 год, 36).

У XVI в. Сарајево игра велику политичку и економску улогу. Фериз-бег се захваљује Дубровчанима на послатом дару у једном писму, писаном у Сарајеву 1507 године. (Стојановић, о.c. II, бр 990, бр 991).

Марко Вего, "Насеља босанске средњовјековне државе"

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=99718

Дан ослобођења Сарајева-ревизија историје

Извор: РТРС

Четири и по вијека Сарајево је било под окупацијом, што турском, што аустроугарском. Слободу од окупатора граду на Миљацки донијели су српски војници из састава Друге српске армије под вођством Степе Степановића, који су 6. новембра 1918. године ослободили Сарајево. На деведесет пету годишњицу од ослобођења, у Сарајеву је служен парастос погинулим српским јунацима из Првог свјетског рата.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

×