Jump to content

Knjige, prikazi

Recommended Posts



Stiv Sem-Sandberg

Nagrada August za najbolji švedski roman 2009.

14,5 X 20,5 cm

592 strane

... u mom getu niko ne umire od gladi...

Godine 1941. u poljskom gradu Lođu nacisti zatvaraju Jevreje u geto, a za upravnika postavljaju Mordekaja Haima Rumkovskog, najkontroverznijeg Jevrejina u istoriji holokausta. Snabdevajući naciste industrijskim proizvodima i „ljudskim materijalom“, uspostavlja efikasnu diktaturu zasnovanu na ideologiji ropskog rada, strahu od smrti i veri u mesijanstvo „kralja Haima“. Međutim, postoji li naredba pred kojom će zadrhtati i najmoćniji i u isto vreme i najposlušniji Jevrejin u Evropi?

Faktografski precizna, nemilosrdna realističnost prikaza književnim likovima oživljenih stvarnih ličnosti i njihovih tragičnih života otkriva nam kakvu dimenziju u ekstremnim okolnostima dobijaju strah i nada, prijateljstvo i izdaja, žudnja za životom i veština preživljavanja, donoseći nam pri tom zastrašujuć i nepoznat uvid u stvarnost jednog uništenja.

Share this post

Link to post
Share on other sites

Мислим, вот д фак... ако ико воли да чита о исламу и муслиманима, то сам ја, али у последње вријеме као да нам стално нуде некакве Принцезе Султане и сличне п.м. у јефтином повезу и за широке народне масе...


Američki derviš

Ajad Aktar



Format: 13x20 cm

Broj strana: 354

Pismo: Latinica

Povez: Mek

Godina izdanja: 6. februar 2012

ISBN: 978-86-521-0903-6

O knjizi

Ako volite Lovca na zmajeve ovo je prava knjiga za vas.

„Aktar je dostojan naslednik Haleda Hoseinija. Nema čitaoca kojeg će ovaj roman ostaviti ravnodušnim.“

New York Times

Hajat Šah je mladi Amerikanac. Njegov uobičajeni život – odlasci u školu, igranje bejzbola i video-igara – odlikuje se samo njegovim pakistanskim nasleđem i čestim zatezanjem odnosa između njegovih roditelja, koji se svađaju zbog nečega što je on odveć mlad da shvati. A onda stiže Mina, i sve se menja.

Mina je najstarija drugarica Hajatove majke. Nezavisna je, lepa i bistra, i iz Pakistana stiže na prag kod Šahovih kada se raspadne njen nesrećni brak. Čak ni Hajatov sumnjičavi otac ne može da porekne da Mina u njihov dom unosi bodrost i sreću. Njena duboka duhovnost oživljava muslimansku veru porodice, što kod Hajata nailazi na odjek kao ništa dotada. Proučavajući Kuran pored Mine i uživajući u njenoj usrdnoj pažnji, on oseća da ima jedan sasvim novi cilj i da je sve više zaljubljen u svoju učiteljicu.

Kada Mina upozna čoveka s kojim počne da se viđa, Hajat se oseća iznevereno. Njegove rastuće strasti, i duhovne i ljubavne, primoravaju ga da preispita sve u šta je poverovao kao u istinu. Upravo kada Mina pronađe sreću, Hajat je prinuđen da nešto učini – nešto što će imati razorne posledice po sve koje on najviše voli.

Američki derviš je blistavo napisan, odmeren i emotivno silovit pogled na uzajamno delovanje vere i savremenog života. I sam Aktar odrastao je na Srednjem zapadu Amerike, te posredstvom Hajata Šaha čitaocima slikovito prikazuje moćne sile koje utiču na mladiće i devojke koji odrastaju kao muslimani u Americi. Ovo je iskren, ličan roman o kojem će čitaoci razmišljati dugo nakon što okrenu poslednju stranicu.

Share this post

Link to post
Share on other sites

Maigret's Maker


A Biography.

By Fenton Bresler.

Illustrated, 260 pp. New York:

Beaufort Books. $18.95.


By Georges Simenon.

Translated by Stuart Gilbert.

165 pp. San Diego and New York:

A Helen & Kurt Wolff Book/

Harcourt Brace Jovanovich. $12.95

IN a discussion that Georges Simenon had with Charles Chaplin, actor and writer agreed that they were psychopaths. The difference, Chaplin said, was that other psychopaths paid to be cured, while they were paid to cure themselves. "Cure" is not quite the right word, however, in Simenon's case. It is rather that the act of writing was necessary to maintain his mental equilibrium, even though it involved a strain so extreme that he could not endure it for more than the seven or 10 days it took him to complete a book. Physically, the strain caused frequent vomiting and made it absolutely essential for him to make love to one or more women as soon as the book was done.

Fenton Bresler's biography is the product of conversations with Simenon and discussions with his two former wives and his family, all of whom talked to him with remarkable freedom, plus considerable further research. The writing is never better than common-place and is in places unnecessarily sensational, particularly in the detailed accounts of Simenon's sexual exploits, but, still, this is the best and fairest view we have of an extraordinary life. Some sexual episodes that seem particularly to belong to the realm of fantasy are authenticated, especially by his second wife, Denise. Mr. Bresler's conclusion that the "key to the mystery" (his own journalistic phrase) of Simenon's personality lies in the writer's relationship to his formidable mother is no doubt correct, although his suggestion that Simenon had sex with so many women (10,000 by his own account, 1,200 according to Denise) because he was basically homosexual has its comic element. Would he have proved his heterosexuality by sleeping with only one?

Mr. Bresler's book tells us more than has previously appeared in English about Simenon's early days as a writer, his production of Westerns, adventure tales and "juicy stories" under 17 pseudonyms, including Gom Gut and Plick et Plock as well as the better-known Georges Sim. All this was before the creation of the Maigret character in his late 20's, when at last he used his own name. Mr. Bresler says Simenon's production includes "around 220" novels under his own name and more than 200 pseudonymous novellas.`

Almost from the beginning of his career as a serious writer (although he always said, "I want nothing that resembles literature"), his books fell into certain patterns of characterization and attitude. The men are usually subordinate to the women; the women love power and exercise it ruthlessly. Simenon's easygoing father provided the model for Maigret, his mother for the many authoritarian women in the "hard," non-Maigret novels. Sometimes — in the finest stories — the men rebel against feminine or family restrictions. Novels of rebellion (which almost always fails) include "Monsieur Monde Vanishes," "The Man Who Watched the Trains Go By" and, in a slightly different vein, "The Stain-on the Snow," with its central character, Frank, who becomes a murderer out of disgust with his life of prostitution and petty crime.

"I was always tempted by what I call complete liberty," Simenon said once, and there is something Dostoyevskian about his rejection of the bourgeois life he has lived. Marriage, he says, is "a swindle ... because biologically those two people ten years later won't have the same cells in their bodies.... And yet you want to make them stay together all their lives!"

Such "complete liberty," of course, shows no regard for others, and it is not surprising that Simenon's marriages ended in recrimination. His first wife, Régine, disliked sex and for a long time refused to have a child, although in the end she relented and they had a son. The marriage lasted more than 20 years, until in 1945 Simenon met in New York the sexually voracious Denise, a woman he now detests so much that he refuses to mention her by name. Yet the strains of living with Simenon must have been almost as great as the burden of being Simenon. Denise entered a psychiatric clinic, and so did their daughter, Marie-Jo, who later committed suicide, leaving a letter to her father saying, "Take care of yourself, for me, for all that I was not able to be." Their two sons, like his son by Régine, were less scathed. Simenon himself is now 80 years old. Cared for by Teresa (she was formerly Denise's personal maid), he lives in a small house in Lausanne dictating volume after volume of memoirs.

It is not surprising that Simenon resents the popularity of the Maigret stories over his hard novels. In many ways, Maigret is the reverse of what Simenon would have liked to be: a super-typical bourgeois, happily married to his job and to the foursquare, Régine-like Mme. Maigret. It is the hard novels that reflect his dreams, desires and regrets, and this is true of "The Lodger," a lesser but interesting novel of the 1930's. Elie Nagear, its central figure, is a native of Turkey who has come to Brussels on a carpet-selling deal that promises big profits but collapses, leaving him without money. He murders a fellow train traveler for his attaché case full of francs — but is it really for the money, for Sylvie, the cabaret girl he has picked up, or because he identifies the stealing of a fortune with a new life?

The result is disastrous. The money is in 1,000 franc notes, their serial numbers are known, and he dare not change them. He becomes one of several lodgers with Sylvie's working-class family, and although his secret is revealed, he is not betrayed. The plot has the blend of improbability and conviction characteristic of Simenon's writing at slightly below its best. Elie's reasons for committing murder are suggested much too casually, but the events that follow, including the acceptance of Elie and his deed by Sylvie's parents and their lodgers, is made remarkably credible. Elie's slow disintegration is also well done. When at last he is arrested, Sylvie's mother sees in his eyes "a curious blank intensity that reminded her of the eyes of certain caged animals she had seen in the zoo."

It is the illusion of complete liberty that attracted Elie, just as it does his creator. Simenon said once that only the tramp who owns nothing and has no commitments can be truly free and that it was such freedom he desired. Words are easy for a millionaire, of course, but the longing was genuine and provides the motive behind many of the finest stories. At the end of "The Stain on the Snow," the father of a girl who has been brutally treated by Frank, the pimp and murderer, says in a kind of forgiveness, "It is a difficult trade to be a man." That might be echoed by Simenon.

Share this post

Link to post
Share on other sites

Звучи занимљиво, чита ли неко те нове руске писце?


Књига месеца

Сањка - Захар Прилепин

Писац Захар Прилепин(1975)аутор је најчитанијих романа у Русији у протеклој деценији. Написао је седмам књига и освојио шеснаест руских и иностраних награда.Дела су му преведена на дванаест језика.Побуђује пажњу читалачке публике не само у Русији већ и у свету и то не само својим књигама већ и несвакидашњом биографијом и политичким ангажовањем.Наиме,радио је као физички радник,избацивач,гробар,командант специјалних јединица у ратним дејствима у Чеченији-у тим јединицама провео је шест година. Дипломирао је на Филолошком факултету нижегородског државног универзитета.Генерални је директор нижегородског издања "Нове газете".

У јуну месецу 2011год. као гост издавачке куће "Драслар партнер",која је издавач његових књига за Србију,боравио је у нашој замљи.Том приликом дао је интервју Вечерњим новостима. Из њега издвајамо најзанимљивије делове:

Захар Прилепин:"Настала је ситуација у којој најједноставније константе бића или постојања изгледају застареле,необичне или чак глупе.Све ствари које су везане за домовину,мајку,жену, дете,дуго су подвргаване подсмеху.У одређеном моменту људи су се обрели на некој пустари, зато што се те ствари не могу заменити за неке друге или сумњиве идеале."

З.П."Ја сам помало сваки јунак те књиге.Интимно познајем младе људе -такве,волим их,разумем и забринут сам за њих јер нам се нуди да живимо у свету где се негирају најважније истине:отаџбина,тле,памћење,част.Уместо њих нуде нам се сурогати осећања.Предлаже се да поверујемо у то како у свету нема ничег озбиљног,да је све релативно."

З.П."Проблем савладавања самоће један је од најоштријих,најприсутнијих и најтежих.Схватио сам да срећа и љубав нису дар него рад.Други задатак човек нема."

Захар Прилепин за роман Сањка добио је награде:Руски Букер,Јасна Пољана и кинеску међународну награду Најбољи страни роман 2007год.

Прилепин је свој роман насловио по главном јунаку Александру Тишину Сањки.Увек када писац у први план приповедања истакне појединца то је зато да се помоћу њега прикажу дубока својства друштва.

Сањка је млад човек чије је осећање немоћи подигнуто до нивоа његовог погледа на свет.Он је члан анархистичке партије Савеза стваралаца.Њихови припадници су млади људи,слични Сањки, који живе у времену кад су све идеје потрошене,идеали упрљани,а људи толико преварени да су отупели.Чланови Савеза стваралаца покушавају да се боре против таквог друштвеног амбијента.

Ипак,окосница романа је Сањкин емотивни живот,потреба за нежношћу и љубављу и стид да се права осећања изразе.

Бежећи од полиције Сањка одлази у село код баке и деде.При опису села доминира невероватна туга због његовог пропадања:"Село је било мрачно,у многим кућама нису горела светла...Већ одавно му се чинило да га,приликом повратка у село,тешко може прожети икаква радост-до те мере је туробно и мрачно оно што му се указује пред очима."

Сусрет са баком и дедом код Сањке само појачава осећање бесмисла:"Да,бака је седела на клупици-равнодушно и непомично...Деда је сасвим онемоћао,не устаје неће да једе,само попије водице."

Бака и деда су имали три сина(од којих је један Сањкин отац)и сви су умрли од алкохола."Сашин отац Василиј.Он је био најобразованији у породици,предавао је на факултету,али је такође пио,при чему је пио злонамерно и непробудиво."Бака Сањки поставља питање на које не очекује одговор: "Па како,Васка је толике књиге прочитао,зар ни у једној није писало да не треба пити вотку?"

Руско село је опустело.бака Сањки описује низ трагедија које су погодиле њихов комшилук.Пред читаоцима се отвара један свет невероватног бесмисла,огромне туге и бескрајне самоће"самоће на коју се нико не одазива."

У наставку романа Прилепин описује збивања унутар самог Савеза стваралаца.То је низ скривања, бежања од полиције,сукоба са истом,при чему доминирају описи који су,очигледно,потекли из Прилепиновог личног искуства.

Ту је и богата галерија ликова младих људи,судећи по физичком изгледу сурових,а суштински дубоко несрећних и незадовољних стварношћу и својим местом у њој.Зато ће Сањка бити спреман да убије бранећи њихову част.Намеће се паралела са Достојевским-стање немоћи и безнађа створиће од Сањке савременог Раскољникова.

Сањку ће предухитрити и он неће извршити злочин.ипак,осећај бесмисла га због тога није напустио већ се и појачао:"Ја сам мрачна наказа-могу и да убијам.Нису ми потребне жене.Немам,нити ћу имати пријатеље."

Ово стање одвешће га у крађу.Угледавши супермаркет препун недоступних производа Сањка напада богаташа и отима му новац.При расподели новца пред читаоцима се указује стварна Сањкина личност:један део даје пријатељу коме је брат у затвору,један део мајци,а остатак крије за црне дане.На мајчино питање одакле му новац,Сањка искрено одговара "Украо сам",јер он никада није слагао мајку.

Прилепин своје јунаке воли онако како Сањка воли своје савезнике:"Брзо је схватио да су сви савезници добри момци...Они су преузимали одговорност за све-у оно време када је било неуљудно одговарати за некога осим за самог себе."

Пред крај романа срећемо се са дивном епизодом сусрета са старцем у једном селу.Као што Сањка подсећа на савременог Раскољникова,тако ћемо у овим мудрим речима сусрести савременог оца Зосиму:"Ја све чекам када ћете сви да дојурите у село,ближи се рок...Бог се већ сасвим сагиње према нама,загледа нам се у лице,а ми га не видимо...Али немате куд да побегнете:умрли су сви који су могли да вас приме.У срцима вашим сви су помрли и нико неће наћи уточиште...деца нам испадоше таква да не знају ни земљу ни небо.једино знају за глад. Само што је то тешка глад,због памети.Не може се утолити,зато што ће је утолити једино они који ишту истину.Ви тамо,кажу,стално идете у цркву.Мислите да ћете утабавањем трагова до храма покрити празнину у срцу...Жалост није у томе што је човек ништаван него што је зао у својој ништавности."

Читаоци широм света препознали су најдубље слојеве душа Прилепинових јунака.Наши читаоци ће, свакако,све време имати утисак нечег препознатљивог,карактеристичног за словенски свет.

Зорица Стојановић-Јанковић

Share this post

Link to post
Share on other sites



Vitalij Šentalinski rodio se u malom selu u Tatarskoj ASSR, 1939. godine. Otac mu je bio predsednik kolhoza i odrastao je u mestu svog rođenja poput svih ostalih, među „crvenim zastavama i zastavicama“ kako piše u svojoj knjizi Vaskrsla reč, prvoj od tri dokumentarne knjige ( druga Iznenađenja Ljubjanke, treća knjiga Zločin bez kazne). Knjige obelodanjuju njegovo istraživanje o na smrt osuđenim i pogubljenim piscima u Lubjanki. Šentalinski je u ime Svesavezne komisije za literarno nasleđe represiranih i poginulih pisaca posvetio dvadeset pet godina istraživanju sudbina nestalih pisaca. Bio je prvi pisac „koji je dobrovoljno ušao u Lubjanku“, a to je vreme „perestrojke“, vreme Mihaila Gorbačova.

Iako je spisak koji je dostavljen Državnom tužilaštvu i KGB sadržao samo 13 imena: Babelj, Veseli, Voronski, Gumiljov, Katajev, Kljujev, Koljcov, Mandeljštam, Piljnjak, Pribludni, Svjetipolk-Mirski, Florenski, Čajanov nakon uvida u neuništenu arhivu ispostaviće se da je reč o zastrašujućem broju nevino pogubljenih pisaca, znanih i onih o kojima se manje znalo, a kada se radi o ostalim umetnicima, ljudima drugih zanimanja te brojke su milionske, bez obzira što izvori sovjetske vlade tu brojku svode na 828.000 ljudi nastradalih u vreme „crvenog terora“ koji se pretvorio u „mašinu za mlevenje nevinih“ u Staljinovo vreme u njegovim „čistkama“. Za taj zastrašujući zločin u XX veku nikada niko nije odgovarao, nikada nije bilo „ruskog Ninberga“, naprotiv, kako Šantalinski opisuje u knjigama ono što mu se prilikom istraživanja dokumenata dešavalo, reakcija na objavljene knjige, još uvek postoji podozrivost i kontrolisana opstrukcija da se skine tajna sa tog „nesrećnog“ parčeta neba iznad Lubjanke. Uprkos Solženjicinovim knjigama, uprkos knjigama i svedočenju Varlama Šalamova, Nadežde Mandeljštam i mnogih drugih koji su o tome pisali.

Ipak, zahvaljujući i radu komisije na čijem čelu je bio Vitalij Šentalinski, kao i knjigama koje je napisao 3.000 pisaca koji su nezakonito likvidirani ili umrli po logorima od 1917. godine kada su boljševici došli na vlast je rehabilitovano.

Vaskrsla reč (1993) prva knjiga Vitalija Šentalinskog prvo je štampana u Francuskoj, zatim u Srbiji ( izdavač prve dve knjige je „Paideia“, a treću knjigu objavila je „Russika“). Jedino je Solženjicin podržao autora Šalamova u nastojanju da otkrije istinu i rekonstruiše poslednje časove osuđenih na smrt, pronađe njihove utamničene rukopise koji skriveni čame među zidinama Lubjanke.

Share this post

Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Create New...