Jump to content
yossarianba

Knjige, prikazi

Recommended Posts

Novi roman Ljiljane Habjanović Đurović

Priča o presvetoj Bogorodici

U izdavačkoj kući Globosino Aleksandrija predstavljen je najnoviji roman Ljiljane Habjanović Đurović „Svih žalosnih radost“.

Reč je o knjizi koja govori o zemaljskom životu Presvete Bogorodice. Uzbudljivu povest o najvažnijem događaju od postanka sveta pričaju sama Presveta Bogorodica i Jovan Bogoslov. Prema rečima dr Dragomira Sanda, prodekan Bogoslovskog fakulteta i duhovnik crkve Ružice i kapele Svete Petke, ovo delo najviše podseća na crkvenu i bogoslužbenu zbirku molitvenih pesama „Akatist“. Knjiga je prirodni nastavak „Petkane“ i „Igre anđela“. Dr Drago ju je je nazvao „prepevanim jevanđeljem“. Roman „Svih žalosnih radost“ otkriva mnoge nepoznanice o životu Presvete Bogorodice. Kako je izgledala njena svakodnevica, čemu se radovala i šta je bolelo, kako je živela sa saznanjem da je njeno dete sin Božji, kako je opstajala svesna da će njeno dete jednog dana postradati...

K. R.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све ок, али мени је то што та жена пише такав сентиш... да не могу да прогутам...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Све ок, али мени је то што та жена пише такав сентиш... да не могу да прогутам...

Искрено, нисам прочитао ништа од ње. За "Игру анђела" сам чуо да није лоша... и да није лимунада... е сад, колико је вјеровати, не знам... опет, кад је ова у питању, видјела си шта каже ректор Богословског факултета... или шта је већ, дакле човјек из Цркве... да ли му је вјеровати? :|

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па добро, свако има свој укус - њему се то допада... Мислим човјек је то вјероватно рекао и због тога што је тема коју жена третира доста осјетљива и што је врло лако у таквим стварима отићи у правцима који би у једном моменту можда могли бити схваћени и као неправославни. Кажем, књигу нисам читала, али ми се стил неких ранијих књига нимало не допада...

Share this post


Link to post
Share on other sites

nedavno uzmem knjigu U ogledalu i zagonetki autor O.(otac) Stamatis Skliris...

ikonološki eseji...

razmišljala sam nekoliko dana o toj knjizi,:shock: :color:)

i onda otišla i kupila je, ipak...

toliko je dobra da bih pogriješila da je nisam uzela..

što je više čitam (nema šta nema o slikarstvu-ikonopisima) i gledam (preko 500 ilustracija) sve mi je draže što sam je kupila :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Машо, драго ми је да ти се свиђа та књига. Иначе, да ли ти се свиђа Стаматисов иконописачки стил (барем по фотографијама икона и фресака)? Он је мало будио контрадикторне ставове и има људи којима се његов стил иконописања ни најмање не свиђа. Иначе, да ли је он ту књигу промовисао на овогодишњем сајму, или неку другу? Ех... елем, није је тешко наћи у продају, јел?

Share this post


Link to post
Share on other sites

svidja mi se, jako...

sad ću ti reći šta mislim o njegovom radu, i neće mi biti teško

reći isključivo svoje mišljenje,iz prostog razloga što ja prije za oca Stamatisa nisam ni znala :scratch:

dakle, susret sa ovom knjigom je i prvi susret sa ocem Stamatisom

i prvi pogled na njegov rad, osjetim jak impuls, pozitivan, vrlo...

sa koje strane da ti kažem...kao slikar?

jednostavno, ostala sam zatečena načinom na koji vlada bojom :color: :colors:

načinom na koji rješava površine, očiglednim uticajem impresionista koji se osjete u svakom njegovom radu :D

mek crtež, rajski kolorit, sloboda kojom rješava likovne probleme...

da skratim, reći ću ti da odavno nisam dobila pozitivniji impuls od nekog slikara...

iskreno priželjkujem da će se taj impuls odraziti i na moj vlastiti rad :D

što se tiče konkretno ikonografske problematike, zaista vjerujem da je

bio duboko nadahnut, tj. vodjen Sv. Duhom dok je stvarao

samo sa dvije riječi mogu izrazitii raspoloženje koje izaziva njegovo živopisanje - radost i ljubav :D

ja ne vidim ništa što bi tu odstupalo od kanona... možda i griješim...

sad me sve ovo pomalo podsjeća na Gibsonov Passion...

taj film je hvaljen i kuđen, a meni se ni malo nije dopao...

međutim vladika Grigorije ga hvali

vjerovatno film ima vrijednost koju ja nisam migla da osjetim...

mislim da sam ovaj put osjetila vrijednost Stamatisovog rada :D

pitaš me za promociju knjige, iskreno - pojma nemam

a nabaviti se može u svakoj crkvi koja prodaje knjige,

ili po knjižarama...

a mali je tiraž, 2000 komada...

razvukoh, jesam li te ugnjavila :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е браво! Баш те боје! О. Стаматис је, тако бар кажу, данас један од највећих иконописаца византијског стила. Ради боја, неки свашта говоре за њега - од простог не свиђања, до чак и неких детаља, гдје се иде у теологију иконе. Ако будеш имала прилике да дођеш у Херцеговачку Грачаницу, погледај према горе, у највисочију куполу, ту је његов рад, Христос Пантократор, рађен на платну. Имам доброг пријатеља који ради фантастичне иконе и веома је слободан са бојама. Чак ме подсјећа на Стаматиса. И ја то на иконама волим. Дакле, ја углавном знам Стаматисове иконе и фреске, али гледала сам и неке графике, које морам да признам, имају нешто невјероватно. Дакле, и тамо гдје нема боје. Истина, ако си некада гледала омот од књиге "Плесати сам", аутора Френка Шејфера, то је такође Стаматисов рад (мислим да јесте, барем). Искрено, нешто тако грдно, одавно нисам гледала (а на страну то што је у тоталном нескладу са садржајем, али то је већ кривица некога другога).

Е да, још кад поменуо Христово Искушење - Гибсона. Владика Григорије не хвали тај филм. Знам тај његов текст, који је изашао, ако се не варам у Данасу, прошле године о Васкрсу (тј. ове године) и она критика уопште није била хвала. Ако се сјећаш, једино што је позитивно нашао, било је приказивање зла у виду хермафродита, што је заправо лако, јер је зло лако приказати. Такође, по њему је једино Јован добро урађен, а све остало је, на фин и дипломатски начин, поприлично искритиковао. Ако хоћеш, постираћу тај коментар, јер га имам код себе и око њега су се ломила копља.

Ниси ме уопште угњавила, дапаче. Драго ми је да овдје има некога за овакве разговоре. Хвала Машо!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прошле године, пардон! (Јој, што вријеме лети...)

Vladika Grigorije (Durić)

Prvi dio filma obećava mnogo više nego što nam kasnije film donosi. Otvaranje filma jakom i upečatljivom scenom noći u Getsimaniji je pametan i dobar izbor. Napetost i naboj, kao i nagovještaj budućih događaja uspješno drži pažnju i efektno uvodi u film. Odmah primjećujemo zanimljivu stvar - jezike filma - aramejski, latinski i jevrejski. Za mene to predstavlja prijatno osvježenje nakon krajnjeg zasićenja engleskim, kao dominantnim jezikom u kinematografiji. Oni svakako doprinose autentičnosti atmosfere filma. I nema poznatih američkih glumaca što ipak film čini drugačijim, ako ne boljim.

Tu se odmah susrećemo i sa Hristom, apostolima, rimskim vojnicima, Judom i Satanom. Hristos Mela Gibsona na prvi pogled ne oduševljava pretjerano, iako se može reći da je u ovim početnim scenama još i podnošljiv. Od samog početka u njegovom tonu i glumi ima prizvuka očaja. Istina, to biva ublaženo scenom gaženja zmije, koja dolazi baš u onom trenutku kad bi čovjek mogao da se upita da li je to zaista Hristos, s obzirom na neku vrstu kolebljive potresenosti i ne baš izraženog utiska o vjeri u volju Očevu. Možda je to slabost glumca, koji takvo nešto nosi na svom licu i van filma, a vjerovatno je pojačano uticajem režisera i njegovom percepcijom i vizijom Hrista. No, može se ipak reći da je u tim prvim scenama do zarobljavanja, Hristos još uvijek, za režisera, Bogočovjek.

Ono u čemu se to možda najljepše vidi je lice Malha kome Hristos iscjeljuje odsječeno uvo. Nije bilo potrebno previše prikazivati Hristovo lice - lice rimskog vojnika je dovoljno govorilo o onome što se u tom trenutku zbivalo. Ta je scena pokazala da se možda u filmskom izrazu mnogo efektnije može reći o Hristu ako se toliko ne insistira na krupnim kadrovima njegovoga lica i pokreta, jer je vrlo teško da neko uspješno tumači tu ulogu. Na žalost, Gibson je, naročito od scene bičevanja pa dalje, uradio to - oživio srednjovjekovno rimokatoličko religiozno slikarstvo i učinio upravo suprotno: plastičnim i naturalističkim prikazima krvi, tijela, rana i patnje skoro u potpunosti poništio Božansku, Blagodatnu, duhonosnu prirodu Hrista iz svoga filma. Dakle, što film sve više odmiče, Hristov lik sve više blijedi i pretvara se u jednu od slika očajnog čovjeka sa povremenim naznakama da tu postoji još nešto, a rediteljev pristup sve više iritira.

Scena bičevanja Hrista je početak loše strane filma. Bespotrebno je dugačka, a pretjerivanje u jednom momentu postaje degutantno - ne zbog toga što je prosječni gledalac nenaviknut na krv i nasilje, nego zato što je sve to krajnje besmisleno i što se postavlja pitanje šta se sa tim zapravo želi postići. Jevanđelje pak, i Sveto Predanje šibanje pominju, i nadilaze taj događaj kao manje bitan. Pravoslavno predanje takođe mnogo više bola i nepravde vidi u pljuvanju, ruganju i klevetanju, a ne u šibanju. Reditelj prikazuje Hrista kao natprirodno izdržljivog čovjeka u fizičkom smislu, i to u tolikoj mjeri da se i dobro uhranjeni i snažni rimski vojnici umaraju pokušavajući da slome otpor njegovog žilavog tijela (i navodno i duha???).

Hristos po Predanju nije bio izrazito snažne konstitucije, tako da smo ovdje samo mogli da se sjetimo staroga filma o Kunta Kinteu. Dakle, u toj sceni reditelj daje primat rimokatoličkoj slikarskoj estetici i patosu, i zapravo otvara teološko pitanje. Međutim to nije jedini prizor kojim se reditelj udaljava od Jevanđelja, ili pak unosi nešto što u Jevanđeljima ne živi i čime Jevanđelje ne odiše. Neke od takvih scena potiču iz knjige Ane Katerine Emerih, vestfalske monahinje iz kraja 18. i početka 19. vijeka, koja je navodno imala vizije Hristovog stradanja. Jedna od takvih scena je ona u kojoj Pilatova žena daje bijelo platno Bogorodici i Mariji Madalini. Sami smisao toga ostaje otvoren i nedorečen. U svakom slučaju, po svemu sudeći, lik Hristov u filmu za mene predstavlja najlošije urađen lik u cijelom filmu. Čak i promašen. Zahvaljujući tome kompletan utisak posle odgledanog filma biva veoma mučan i potire i one dobre strane u filmu. A njih svakako ima. Čak i u scenama bičevanja i nošenja krsta (gdje opasno iritira neprestano posrtanje Gibsonovog Hrista), koje bivaju prekidane retrospektivnim scenama, odnosno scenama koje predstavljaju Hristova sjećanja na značajne momente od trenutka kad je počeo da propovijeda.

Lik Bogorodice nije urađen toliko loše kao Hristov lik, ali svakako nema ni približno onu snagu, niti pogađa, barem u naznakama, sve ono što mi osjećamo da se tada dešavalo s njom. U svakom slučaju, to ne piše ni u jednoj knjizi i sigurno je da je velika tajna. To dakle opet stvari stavlja u ruke režisera koji svoje shvatanje prenosi na glumce, koji se opet trude da ispune njegova očekivanja. Sam izbor glumice nije loš. Njeno lice ima nečega što mnoge glumice koje su tumačile Bogorodicu u raznim filmovima nisu imale. Ali po Pismu i po Predanju nigdje ne nalazimo taj grč koji ona sve vrijeme pokušava da prikaže i odglumi.

Lik Svetog Apostola Jovana je za mene najbolje urađeni (pozitivni) lik u filmu. Interesantno je da ga je reditelj na neki način sačuvao od pretjeranog izlaganja kameri, i to ovaj lik čini još upečatljivijim. Jovan je jedini lik čije lice ostaje svijetlo do kraja i koji ni u jednom trenutku ne gubi sabranost. On zaista jeste nešto posebno i izdvaja se od svih drugih likova, a najbliži je onome što zaista doživljavamo čitajući Sveto Jevanđelje i živeći u Crkvi.

Zlo, a naročito Satana lično, prikazano je veoma dobro. Satanu tumači žena, ali koja prije liči na hermafrodita. Uz to joj je dat i muški glas i cjelokupan utisak je veoma efektan. Scena sa početka filma u kojoj se Satana pojavljuje u Getsimaniji dok se Hristos moli i kuša ga riječima da nijedan čovjek ne može ponijeti tolike grijehe, još je jedan prizor preuzet iz knjige Ane Katerine Emerih "Dolorous Passion of Our Lord". To nije Jevanđelje. Đavo je Hrista kušao prije i bio poražen. U Getsimaniji Hristos kao čovjek ima borbu protiv straha od smrti i to smrti u stradanju i nepravdi.

U svakom slučaju, s filmske tačke gledišta, Gibson posjeduje ogromni potencijal: Izuzetno dobar (i hrabar) izbor glumaca (sve u svemu), lokacije za snimanje filma, jezika, ali i teme, na kraju krajeva. I svakako veoma vješta rediteljska ruka. Reklo bi se da je on zaista USPIO da oživi SVOJU (rimokatoličku) viziju Isusa Hrista. Govoreći iz te perspektive, treba mu čestitati. Ali, ono na čemu mu ne možemo čestitati je svijest o tome da je on snimio film o Hristu koji je jednom raspet, jednom umro i jednom vaskrsnuo i time kao da nam želi reći da je to gotova stvar. Ta isključivo istorijska dimenzija kao da zaklanja ili čak i isključuje onu drugu, vrlo važnu dimenziju koja je živa i sveprisutna u Pravoslavnoj Crkvi, a to je živo svjedočenje da Hristos strada uvijek i iznova, da ništa nije završeno i da on ponovo biva raspet i da vaskrsavajući uvijek pobjeđuje.

Bilo bi zanimljivo kad bi jedan zaista duboko pravoslavni režiser dao svoju verziju Hrista. Pada mi na um Nikita Mihalkov ili, da je možda u životu, Andrej Tarkovski. On se nije usuđivao da snima film o Hristu na osnovu Jevanđelja. Međutim svi znamo da je njegov Andrej Rubljov izraz pravoslavnog poimanja Hrista i hrišćanstva. Takvo djelo uvaženi i dobronamjerni Gibson svakako može zauvijek gledati kao nedostižno.

Autor je episkop zahumsko-hercegovački

Share this post


Link to post
Share on other sites

stvarno mi znači to šti si mi rekla u vezi filma :D

a sada ću ti reći i zašto...

dala si mi odgovor na jedno pitanje koje me je već duže vrijeme proganjalo,

ali nisam imala vremena da se pozabavim time...

jer, ja sam pogrešno shvatila vladikine riječi...

e, bilo je ovako:

kad sam ugledala da je gost na TV-u vladika Grigorije, ja sam ostavila

nešto što sam trenutno radila i sjela da ga slušam...

strašno ga cijenim, mislim da je izuzetna osoba i duhovnik...

kad god je na TV-u, ostavljam sve i slušam ga :D

dakle, vladika je bio gost i druga dva gosta su bila neki rabin, i još neki katolik, a tema diskusije - ovaj film

kasno sam se uključila i čula sam samo dio koji se odnosi na nešto što je našao za pozitivno, a ono prije nisam čula i izvukla sam pogrešan zaključak...

baš sam se čudila i pitala šta ja to ne razumijem, iako sam i dalje osjećala svo moguće gnušanje spram filma...

i baš kad sam ti htjela ovo napisati, vidim i da si postavila intervju

sad mi je drago da sam baš tebi pomenula ovaj film, hvala ti

P.S. ne vjerujem u slučajnosti

:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

pardon, nije intervju, nego tekst...

pročitala sam, to je to, hvala ti :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, сјећам се те емисије. И капирам да кад некад улетиш у пола приче, а људи тог калибра имају некада стил за који је потребно да се чује све од почетка до краја да би био сигуран шта и како.

Што се тиче филма, мени је сасвим јасно зашто си осјећала гнушање, јер сам га ја гледала два пута - други пут чисто ради хватања неких појединости, а да бих поткријепила свој став, јер се дискусија и у црквеним круговима на ту тему дуго водила. Овај Владикин став управо поткрјепљује оно што ја мислим, с тим да бих ја вјероватно била много жешћа о пљувању по оном што ми се не свиђа. :D

Елем, наравно да нема случајности! :D Него, мали професионални додир на умјетничком дјелу овог форума би био право освјежење. Дакле, чакамо твој допринос! :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРОМОВИСAН РОМAН "СЕМОЉ ЗЕМЉA" МИРA ВУКСAНОВИЋA У БAЊОЈ ЛУЦИ

РИЈЕЧИ ИЗ ПЛАНИНСКЕ ЗЕМЉЕ

"Семољ земља", несумњиво је врхунац, устоличење, не само ове речи, него и романескног опуса Мира Вуксановића. Не може то да умањи ни најављени наставак, то јест трећи део романа у овом семољском циклусу, истакао Зоран Ђерић

БAЊA ЛУКA - Роман "Семољ земља", књижевника Мира Вуксановића, који је у 2005. години добио "Нинову" и награду "Меша Селимовић", у петак је промовисан у Банском двору Културном центру.

Миро Вуксановић је на промоцији подсјетио да је роман "Семољ гора" азбучни роман у 878 прича у ријечима, а "Семољ земља" азбучни роман о 909 планинских наслова, објаснивши значење ријечи "семољ".

- Семољ је планинска земља. Из ње расту речи. Семољ је један превој, шума која се налази јужно од места где сам ја рођен. То је под Сињајевином, а испод Семоља извире Морача - каже Вуксановић.

Он је додао да као што постоји кључ којим се отвара кућа, постоји и кључ за отварање књиге.

--------------------------------------------------------------------------------

НAГРAДЕ

Миро Вуксановић је добио Вукову награду, награде "Светозар Ћоровић" и "Милорад Панић Суреп", награду "Политике", Октобарску награду. За роман "Семољ гора" добио је награду "Мирослављево јеванђеље", награду "Просвете", "Борбину" награду за књигу године, награду Друштва књижевника Војводине и Награду за уметност Вукове задужбине.

--------------------------------------------------------------------------------

- Миро Вуксановић, као да није наше горе лист, своје књижевне пројекте испуњава са живошћу и живахношћу истрајника прве врсте. У нашем психолошком амбијенту, као да жели да порекне представу о српском карактеру који се брзо одушеви неком идејом и још брже спласне у свом одушевљењу, овај наш савременик свој унутрашњи задатак снажи сваком новом књигом - рекао је професор доктор Мирослав Егерић.

Егерић наставља да је роман "Семољ земља" доказ да међу нашим књижевницима има и оних који језик којим пишу не схватају само као средство за испуњење књижевне намјере већ у самом језику налазе и својеврсно испуњење.

- Освајајући на стваралачки начин, имагинативно, могућности које нуде речи, показујући природу животних гнезда која их рађају, романсијер нас уводи у један чаровит свет препознавања и новости. Другим речима речено, уметничко дело је и носталгија за пуноћом бића, јер тој носталгији пружа разноврсне путеве и светлости обасјања, онога што тражи да буде обасјано - говори Мирослав Егерић.

Према његовим ријечима, Миро Вуксановић чини драгоцјену услугу духовности заједнице којој припада јер је опомиње на врхунску одговорност према језику као извору свјежине и бодрости цијелог народа.

- Већ пуних пет година име књижевника Мира Вуксановића изговара се често са посебним призвуком, како оних који стручно читају - чланова жирија и књижевних критичара, тако и оних, бројнијих, наравно, читалаца који се препуштају његовом заводљивом приповедању и чарима матерње мелодије која је преточена у, по много чему, јединствене, препознатљиве прозне, односне романескне моделе овог писца - рекао је на промоцији доктор Зоран Ђерић.

Он је подсјетио да се ријеч "семољ" појављује већ у Вуксановићем роману "Далеко било", мозаичком роману у 446 урокљивих слика, да би романом "Семољ гора", од наслова до посљедње приче о ријечима био изграђен аутентичан приповједачки семољски свијет.

- Нови роман, "Семољ земља", несумњиво је врхунац, устоличење, не само ове речи, него и романескног опуса Мира Вуксановића. Не може то да умањи ни најављени наставак, то јест трећи део романа у овом семољском циклусу - истиче Ђерић и додаје да ће "Семољ земља" подупријети два претходна романа и читаоце увући у свој митско-језичко-приповједачки лавиринт из кога се не може једноставно изаћи.

Ђерић каже да готово хиљаду кратких прича, које стоје самостално, али тек у том уазбученом роману, творе нову, јединствену цјелину, постају нека врста приповједачке пирамиде, нова вавилонска кула.

- Заиста, ако би се и са једном сликом могао упоредити романескни поступак Мира Вуксановића, онда би то могла да буде градња куле вавилонске. Знате на какву грађевину мислим? Ону митску, када су се удружили смртници како би изградили кулу до неба, али су тиме увредили богове, јер су се дрзнули да се узвисе до њихових, неприкосновених висина, па су им богови помешали језике и тако унели несугласице и омели градњу - рекао је Зоран Ђерић.

A. РAЈКОВИЋ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Knjiga Maše Rebić „Sponzoruša“ hit u beogradskim knjižarama

Devojke koje prodaju dušu

Roman prvenac Maše Rebić „Sponzoruša“ („Narodna knjiga“) odmah po objavljivanju privukao je pažnju javnosti - a, kako vreme odmiče, privlači je sve više. Iza intrigantnog naslova sledi proza koja realistično govori o sujeti, seksu, kriminalcima, političarima, kokainu, kocki, borbi za moć i svemu što je obeležavalo našu realnost 90-ih. Glavne junakinje su uglavnom Beograđanke od kojih su neke ćerke uglednika akademika, slikara, advokata.

Kako vi definišete pojam sponzoruša?

- To je devojka koja ulazi u vezu s muškarcem koji ima para i koja je zaljubljena u njegove pare i ne zanima je ništa više.

Naplaćivanje ljubavi vezuje se i za prostitutke. Izjednačujete li ta dva pojma?

- Ne, postoji razlika. Prostitutka pošteno i transparentno radi svoj posao. Naplati šta ima i ne folira nikoga. A sponzoruše stalno nešto fingiraju i poigravaju se nekakvim moralnim odbranama.

Kad već pomenusmo moral, čiji je moral problematičniji?

- Sponzorušin. Prostitutka javno radi to što radi i tu su stvari jasne. Ona se bavi seksom za novac određen broj sati, a sponzoruša je u sponzorskoj zavisnosti 24 sata dnevno i ne prodaje samo svoje telo već i svoje biće.

Ima li autobiografske građe u knjizi?

- Mnogi ljudi kažu: „Maša je sponzoruša, to je njena biografska knjiga.“ Imam užasan problem s tim. Ali odlučila sam da se ne branim jer je onda još gore. Deo knjige se, istina, bazira na istinitim pričama. Slušala sam sve i svašta, gledala poznanice, prijateljice, drugove. Likovi su 50 odsto autentični, 50 odsto izmaštani - i to je to.

A otkud ideja da se posvetite toj temi?

- Odrasla sam u svi znamo kakvim devedesetim.

Nisu li sponzoruše prisutne i danas, a ne samo u (teškim) devedesetim?

- Jesu, i to veoma. To vrlo unosan posao u Srbiji. U poslednjih 15 godina ta pojava je postala masovna. One isplivaju na površinu u osiromašenim zemljama, u teškim vremenima i uvek se, naravno, kreću u krugovima gde se nalaze pare. Danas je možda još gore nego devedesetih. Preko svih medija šljašte šljokice, a ljudi jedva preživljavaju. I dalje se nude pogrešni uzori - pevačice ili manekenke koje se udaju za ovdašnje li strane bogataše. Lepota plastične hirurgije. Dugotrajno siromaštvo uzima svoj danak.

Ali sponzoruše nisu samo siromašne devojke? Pa i u vašem romanu to su mahom devojke iz uglednih porodica, bogatih kuća...

- Možda je čak i više takvih, jer one idu linijom manjeg otpora. Nemaju snage, nemaju srca ni odgovornosti da se bave životom. One uglavnom žive od danas do sutra, nemaju neku viziju svoje budućnosti, ne žive svoj život već život svog sponzora. Zato i piju i drogiraju se i idu u te besomučne kupovine.

Možda je indiskretno, ali i vi ste bogato udati?

- Jesam... Kao momak, moj sadašnji muž je prvi put došao po mene običnom „ladom“. Ali ako krenem o tome, opet ću da upadnem u zamku pravdanja. Ustalom, nisam važna ja kao pojedinac.

Tatjana Nježić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja procito knjigu Sacekusa, neki novinar napiso, zaboravio sam kako se zove.

Tip nema veze sa pisanjem, onako je knjiga na nivou loseg feljtona...

Uglavnom nabrajanje ko je koga ubio u Beogradu 90-tih... Sve je tu ko nocna mora...

Mislim preskociti, ne vrijedi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zaturila mi se negdje knjiga, bas kad sam doso do toga kako je ubijen Arkan...

Inace sve bili kumovi i pobratimi... :lol:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вјероватно Марко Лопушина...

Nije, neki Jeremic :lol:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bilo je sedam svetskih čuda, preživeli smo "Vreme čuda", ali sam siguran da ćete se najlepše osećati na TRGU ČUDA.

Jedna topla, ljubavna priča ispričana u 78 ljubavnih pesama, prepuna topline za sve koji žele da se osećaju lepo.

Knjiga koja će vas voleti koliko i vi nju.

Pesme u njoj nemaju cenu, ali knjigu možete pogledati ako kliknete na nju.

trg.jpg

hologram1.jpg

PRIKAZ

Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!

Pročitajte ovu knjigu! Bez odlaganja! Neizostavno!

Kad sklopite njene korice, jedna misao će se javljati i iznova ponavljati u vašoj glavi: ni manje knjige, ni veće širine!

Da, zaista, u ovu dužu pripovetku, napisanu u epistolarnoj formi, na ukupno 46 strana , stalo je sve: čitavi svetovi ispunjeni traganjem za samoostvarenjem, ljubavlju i plemenitošću, kao i neminovnom tragičnošću koja taj pohod prati

...Jer ljudski život je tragičan sam po sebi: ako preživite početak i sredinu, ipak nećete preživeti – kraj... Kako bi to rekao dizajner ove knjige, parafrazirajući nekog drugog velikog čoveka: «Život ne treba previše ozbiljno shvatiti- i onako se niko iz njega nije izvukao živ»... Ali, između početka i kraja tog fenomena zvanog život stoji – hologram. Zagledajte se pažljivo u njega...! Slike koje ćete videti – nikada više nećete zaboraviti...

Rečnik stranih reči i izraza kaže: hologram (grč. holos sav, potpun, gramma slovo, pismo) je trodimenzionalna slika nastala ukrštanjem laserskih zrakova.

Autor je imao nameru da nam ponudi jednu takvu sliku, i svima da mogućnost da, makar dok čitaju ovu knjigu, uvide i neke druge dimenzije postojanja, svojeg i tuđeg.

Prva dimenzija ove priče, prva slika koju bi video prosečan čitalac, bila bi slika dva bića, muškarca i žene, koji se dopisuju.

Prepisku započinje muškarac, pritisnut željom da izađe iz prosečnosti, i to tako što će se spojiti sa ženom. Tu želju pokreće nagon za produženjem vrste, i to se u početku jasno ističe: «Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje…» jer - to je jedan od načina da se izbegne sramota nerađanja, koja je ponekad ravna sramoti nepostojanja.

Najveća sramota koju možemo doživeti je - da ne ostavimo nikakav trag, da ne oplodimo ili ne rodimo ništa: «Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh, spojimo se…» …Kao da je to uistinu greh! «Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga nijedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama…»

A često se osećamo grešnim samo zato što smo zabrane i predrasude stvorili sami ili su ih za nas stvorili drugi...

Neophodno je, dakle, da nas neko spomene: u kletvi ili molitvi, bez obzira na cenu: «I u očima zlikovaca i u očima mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se neko bar nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili…»

Razlozi za nespajanje, kao i za nepostojanje ili netrajanje, ono istinsko, duhovno i fizičko, mogu biti brojni, ali onda kad oni nestanu, kad nestanu sva opravdanja, započinje – ples budućnosti…

I naši junaci, Muškarac i Žena, koji se oslovljavaju različitim imenima, imenima koja izražavaju veliku skalu osećanja (vi, gospo, madam, vaša svetlosti, gospođo, poštovana moja, gospođo uvređena, draga moja goropadnice, poštovani gospodine, moj gospodine, dragi moj nepoznati, ljubljeni moj, zlotvore, zlikovče, svinjo, razvratniče, bitango, laskavče, dragi moj) započinju svoj čudan i čudesan ples, drugačiji od svih ostalih ljudima poznatih.

Izazovno, a opet uzvišeno i časno, zvuče te dve reči, iako previše otvorene i zahtevne, reči koje obično i u nekom drugom kontekstu, zvuče uvredljivo i prostački: «Spojimo se!». Uzvišene su jer su izraz iskrenosti i čistote, izraz nasušne potrebe da se traje…One, nakon što ih je izgovorio muškarac, nalaze odjeka u ženskoj duši, te i ona, gotovo egzaltirano, odgovara: «Spojimo se», i dodaje: «Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života… Uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo!»

A onda se na grudi spušta teška neman, i čujemo vapaje i krike dveju napaćenih duša, jer je «ples sadašnjosti» praćen tužnom muzikom onih koje telesna ograničenja sprečavaju da se telesno nastave: njega zato što boluje od teške bolesti («...kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me...»), a nju zato što je neplodna…

Zaprepašćujuća je snaga ovog divnog para, koji svoja tela upoređuje sa trulim panjevima, ali ne odriče sposobnost da voli, da daruje drugome sve što duh može darovati, da doživi sve što čovek može doživeti. Oni su jedno drugome čas svetlost, a čas tama, shodno smeni radosti i očajanja koju doživljavaju.

Za nas su oni dve prečiste duše koje se pitaju da li je ono što im se događa dokaz njihove moralne čistote i ljudske potrebe da se voli i bude voljen, ili je dokaz perverznosti i pokvarene mašte koja nas, možda zato što previše boli one koji maštaju, ne pogađa, već se pretvara u svoju suprotnost – želju za dosezanjem čistote i plemenitosti.

Dok se naši junaci pitaju da li lude ili ozdravljaju, mi vidimo druge boje holograma, drugu dimenziju, drugu sliku, iz koje izrasta odgovor, iako je «ples prošlosti» odredio i «ples sadašnjosti» i «ples budućnosti»: «Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom… Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor… Vredi živeti, makar i četvoronoške.»

I njih dvoje nastavljaju svoj ples, pokušavajući da otkriju gde su granice između beznađa i nade, ljubavi i mržnje, poverenja i nepoverenja, sujete i milosrđa, razgoropađenosti i praštanja, slabosti i jačine… »To su one svađe koje pročišćavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava.»

Monotonije nema. Postoji samo ljubav, sa svim svojim prelivima, ljubav koja se ponekad plaši sebe, jer je previše silna, pa sebe proglašava grešnom. Međutim, ona je najveća moć i nagrada koju nam je Bog dao, čak i kad ne liči na uobičajenu sliku koju većina ima.

Ne postoji samo jedna dimenzija našeg postojanja, niti jedno vreme koje nas zauvek određuje. Prošlost, sadašnjost i budućnost – čine hologram koji prikazuje naše korake ka sebi i drugima...

Nenad Živković nam je darovao jedan veličanstveni hologram u kome se, kao tri najlepše dimenzije postojanja pokazuju: hrabrost da se suočimo sa životnim nedaćama, ljubav prema životu, ma kakav bio, i mogućnost da se rečju potvrdimo, ovako nesavršeni kakvi jesmo: «Nismo više anđeli, pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo!»

I zaplešimo! - dodao bi autor ovog prikaza... Živimo...! Uživajmo u plesu reči, misli, osećanja, želja...

Pisma koje junaci «Holograma» pišu jedno drugom pišu se samo srcem, i lebde svuda oko nas. Ja sam upravo odgovorila na jedno koje je stiglo i na moju adresu. Ako i vi imate istog poštara, i do vas će stići ovo moje pismo, a do mene nada da ćete na njega odgovriti... holografski*... onako kako sam ja odgovorila prethodnom pošiljaocu... i kako pišem vama...

Violeta Milićević

(*holografski – svojeručno)

Share this post


Link to post
Share on other sites

IZGUBLJENI RAJEVI MARIJA VARGASA LJOSE

Novi roman Marija Vargasa Ljose, epskih razmera i, kao i obično kada je ovom piscu reč, visokih umetničkih ambicija, bavi se sudbinom dvoje poznatih ljudi. Glavna heroina Raja na drugom ćošku je revolucionarka Flora Tristan, a glavni junak veliki impresionistički slikar Pol Gogen. Interesantno je da su neparna poglavlja romana posvećena karijeri i sudbini Flore Tristan a parna Gogenu i da nijedared ne dolazi do ukrštanja njihovih sudbina, kao što pisac izbegavajući čak da načini bilo kakvu vidniju alku između sudbine ljudi, ostavlja čitaocima da povezuju niti dve paralelene priče i razmišljaju o smislu njegove inspirativne zamisli.

Šta je, dakle, to što ih povezuje. Pre svega činjenica da je čuvena pobunjenica bila Gogenova baka, a potom, za roman važnija stvar, da su oboje, i baka i unuk, tragali za utopijskim svetovima, ona u ideologiji i revolucionarnoj praksi, pretežno u petoj deceniji 19. veka, i u Francuskoj, a Gogen za utopijskim, primitivnim svetom, u kojem su život i umetnost još uvek najdirektnije povezani, krajem 19. veka i na početku 20. Tristanova će tragajući za odgovarajućim oblikom oslobađanja ljudi, prokrstariti ne samo Francusku, nego i Englesku, a putovanje u postojbinu njenih predaka, Latinsku Ameriku, i učešće u revolucionarnim gibanjima, verovarni su povod Ljosinog interesovanja za nju. Njen unuk, Pol Gogen je tragajući za iskonskom umetnošću, neotuđenom od čoveka, otišao na Tahiti, pola veka docnije, i u tom svetu, a pred kraj života i na Markiskim ostrvima, pokušao da otkrije izgubljeni raj života i umetnosti.

Čini mi se da je peruanski pisac najviše energije uložio u oživljavanje istorijskog i socijalnog konteksta u kojem su živeli junici Raja na drugom ćošku. U slučaju Flore Tristan Ljosa je uspešno opisao njen burni život, lutanja i putovanja kao i trivijalne momente utopijskih napora da motiviše francuske radnike na organizovanje i borbu protiv buržoazije. U današnjem svetu, kada se istorija ubrzano zaboravlja, Ljosin napor da, na primer, rekonstruiše vreme delovanja socijalističkih utopista, Furijea i Ovena, deluje herojski. Da ne kažem utopijski, ali samo pre nego što se pročita roman.

Jer pažljiva rekonstrukcija uslova rada u primitivnim engleskim fabrikama, života po ubogim radničkim predgrađima, jasno oslikani i razrađeni, kao i u slučaju francuske društvene situacije, omogućiće čitaocu da se podseti zaboravljenog, potisnutog užasa prve industrijalizacije pa će mu, verujem, postati jasnije napori Flore Tristan i čoveka kojeg će ona upoznati, Karla Marksa.

Kao što na tom planu stvara ubedljivu, objektivnu umetničku sliku, Ljosa sa puno uspeha ulazi u svet intime Tristanove, baveći se njenom seksualnošću, nepoverenjem prema muškarcima, uslovljenim detinjstvom i iskustvima sa mužem, koji ju je progonio celog života. Upravo taj plan psihološkog predstavljanja njenog lika, vodi nas prema Gogenovom markantnom liku.

Ljosa se trudi i uspeva da čitaocu predoči, ali na neki način i objasni zagonetni, kontraverzni, varvarski lik slikara, koji je napustio porodicu i otišao među animite, da bi se bavio sržnom idejom stvaralaštva. govoreći o prethodnom Gogenovom životu, službeničkim i mornarskim godinama njegovog života, prijateljastvu i razlazu sa Van Gogom, Ljosa pokušava da nasluti i protumači razloge velike promene u Gogenovom životu, koji je na pragu četvrte decenije života uzeo prvi put četkicu u ruke i sledeći trag, umro kao zaboravljeni prosjak na Markizima. Gogenova seksualnost, njegovi problemi sa sifilisom i bedom, uzbudljive rekonstrukcije njegovih umetničkih ubeđenja i dostignuća, neke su od karakteristika ove mudro vođene i provokativno realizovane priče.

Ljosa pokušava i uspeva da se izdigne iznas pozicije savremene civilizacije i da posmatra hrišćanstvo sa tačke koja mu omogućava da protumači njegov dalekosežni uticaj na tokove civilizacije i nametanje ideja zapadnoevropske civilizacije na većem delu sveta. Budući da dolazi iz Latinske Amerike, i pomalo s margine gleda u naš svet, Mario Vargas Ljosa i može da o nekim od najvažnijih bitnih pitanja govori opušteno, ali sa dubinskim uvidima o sputavanju nagona, organizaciji ofanzivnih evropskih društava i njihovoj kolonijalističkoj i verskoj dominaciji.

Raj na drugom ćošku je roman o dva utopijska poduhvata, ugrađena u naše moderno shvatanje čoveka i umetnosti. Libertinske ideje ove antitabuističke knjige mogu da budu dobar putokaz ovdašnjoj književnoj publici u ovom onespokojavajućem momentu naše istorije.

Mario Vargas Ljosa je danas jedno od najslavnijih književnih imena u svetu. Rođen u Peruu 1936. godine, gde i danas živi i veoma aktivno sudeluje u raznovrsnim vidovima društvenog života, Ljosa je svojevremeno doktorirao književnost u Parizu, a živeo je u Barceloni i Londonu. Kao vrlo mlad čovek pojavio se na književnoj sceni 1958. zbirkom priča Šefovi, da bi četiri godine docnije objavio roman Grad i psi. Usledio je niz s kojima je Ljosa stao uz bok velikim latinoameričkim obnoviteljima svetskog romana: Kortasaru, Fuentesu, Puigu, Sabatu, Merkesu...

Pomenuću neke Ljosine romane: Razgovor u katedrali, Pantaleon i posetiteljke, Tetka Hulija i piskaralo, Rat za smak sveta, Povest o Majti, Pohvala pomajci, Don Rigobertove beležnice, nedavno objavljene u našoj biblioteci Megahit.

Vasa Pavković

NARODNA KNJIGA 2003.

Share this post


Link to post
Share on other sites

IZGUBLJENI RAJEVI MARIJA VARGASA LJOSE

Novi roman Marija Vargasa Ljose, epskih razmera i, kao i obično kada je ovom piscu reč, visokih umetničkih ambicija, bavi se sudbinom dvoje poznatih ljudi. Glavna heroina Raja na drugom ćošku je revolucionarka Flora Tristan, a glavni junak veliki impresionistički slikar Pol Gogen. Interesantno je da su neparna poglavlja romana posvećena karijeri i sudbini Flore Tristan a parna Gogenu i da nijedared ne dolazi do ukrštanja njihovih sudbina, kao što pisac izbegavajući čak da načini bilo kakvu vidniju alku između sudbine ljudi, ostavlja čitaocima da povezuju niti dve paralelene priče i razmišljaju o smislu njegove inspirativne zamisli...

Ljosa je zaista majstor pisanja, a tema zvuci zaista zanimljivo...

Isti nacin pisanja je uradio u Tetka Huliji, naizmjenicna poglavlja, bez najave, i to kako odmice knjiga do kraja, to se maestralno spaja i povezuje, dok je ispocetka totalno zbunjujuce...

Nisam odavno procito knjigu :icon_rolleyes: ovu bi mogao da potrazim...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prikaz knjige: Boško Obradović, Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Hrišćanska misao, Beograd, 2005.

Milosav Gudović

JEDNO NOVO ČITANJE CRNJANSKOG

(Boško Obradović, Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Hrišćanska misao, Beograd, 2005.)

Knjiga Boška Obradovića Miloš Crnjanski i novi nacionalizam predstavlja pregled dela srpske književne periodike tridesetih godina prošlog veka. Ono što taj period u istoriji Kraljevine Jugoslavije čini posebno zanimljivim jeste aktivno uključivanje velikog broja pisaca u ideološka previranja i pozicioniranja na kulturnoj i političkoj sceni. (1)

Obradović ne pristupa temi kao nepristrasni posmatrač, već kao neskriveni sledbenik Crnjanskog, u otvorenoj težnji da širu čitalačku publiku podrobnije upozna sa prećutanim aspektom njegovog dela. Iako žanrovski pripada istorijsko-književnim istraživanjima, knjiga Boška Obradovića je relevantna i za istoriju političkih ideja u Srba, jer iscrpno izlaže ideološke poglede jedne od centralnih ličnosti naše međuratne književnosti.

Veći deo Obradovićevog izlaganja posvećen je Idejama, časopisu koji je pod Crnjanskovim uredništvom izlazio od 1932. do 1935. godine, i u kome su sarađivali mnogi znameniti književnici toga doba. Polemika sa Miroslavom Krležom i “salonskim komunizmom”, započeta u dnevnom listu Vreme, dobila je u programskim tekstovima Miloša Crnjanskog konkretnije političke i kulturološke obrise, proširivši se u jedan obuhvatniji nacionalistički koncept.

Nakon čitanja Obradovićevog dela, kao i radova samog Crnjanskog, stiče se utisak da je većina tumača-polemičara neopravdano i brzopleto ocenila tadašnji piščev angažman kao fašistički i “gebelsovski”. Premda je teško poreći izvestan, pre svega žargonski uticaj nedemokratskih pokreta u zapadnoj Evropi na političke tekstove Crnjanskog, njih ne bi trebalo čitati, kako pokazuje Obradović, isključivo kroz prizmu tih uticaja. Ranije je Zoran Avramović naglašavao potrebu da se preciziraju i jasno odrede značenja pojmova kojima se obično etiketira delo ovog pisca. (2) Obradovićeva rasprava ide tom utabanom stazom, pokušavajući da Crnjanskovo političko štivo prikaže i oceni iz konteksta u kome je nastala, a ne iz spoljašnjih udžbeničkih klasifikacija političkih ideja i pokreta. Sam podnaslov dela - “ Kulturološka pozicija srpske književne ‘desnice' u tridesetim godinama XX veka” - upućuje na metodu pristupa i širi tematski okvir rada. Zato su veliki pasaži posvećeni (zbirno) i drugim književnicima, teolozima i filozofima koji su pripadali pokretu srpske međuratne nacionalističke inteligencije: Svetislavu Stefanoviću, Todoru Manojloviću, Vladimiru Velmar-Jankoviću, Vladimiru Vujiću, Stanislavu Krakovu, Dimitriju Najdanoviću, Momčilu Nastasijeviću, Đoku Slijepčeviću i drugima.

Obradović pojam “desnice” dosledno stavlja pod navodnike, uzimajući ga samo uslovno za zajednički imenitelj jednog meandrirajućeg toka srpske konzervativne misli. On radije koristi termin “neonacionalizam”, sledeći samog Crnjanskog i poziv na ujedinjenje “nacionalista svih nijansa”, te njegovo oštro upozorenje da je potrebno celokupnu političku situaciju razmotriti “sa nacionalističkog gledišta”. Po Obradovićevom mišljenju, izraze kao što su “desnica” i “desničarski” ne bi trebalo, u ovom kontekstu, uzimati zdravo za gotovo, bez obzira da li smo naklonjeni desnim političkim idejama ili ne. Ponikli na tradicijama vizantizma, autori srpske književne desnice i nisu desničari u pravom smislu, jer ne pripadaju korpusu demokratskih političkih snaga i nisu čeda Francuske revolucije i prosvetiteljske filozofije. (3)

Obradović nastoji da pokaže da je publicistička aktivnost Miloša Crnjanskog bila pokretač niza alternativnih idejnih pokreta, monarhističkih i antimarksističkih. Književno-ideološka polemika sa Krležom otvorila je frontalni rat pamfletima i porodila potrebu da se odgovori na snažan izazov komunistički orijentisanih pisaca. Tradicionalistički književnici nisu bili ujedinjeni, kao ni njihovi politički protivnici sa levice. Njihov odgovor se sastojao uglavnom u retoričkom zanosu odbrane svetlih ratničkih tradicija i monarhijskog poretka. U tekstovima Crnjanskog nalazimo reminiscencije na nemanjićko srednjovekovlje, sa naročitim akcentom na značaj Sv. Save za utemeljenje i osnaženje srpske crkve i države. Kako se približavamo poslednjim brojevima Ideja, uočavamo da se Crnjanski udaljava od pozicija državotvornog jugoslovenskog nacionalizma i sve češće govori o čisto srpskim interesima. Nekako u isto vreme, u taboru “desnice” javljaju se časopisi “Svetosavlje”, “Nova smena”, “Novi vidici”, “Hrišćanska misao” i drugi, čije su zajedničke programske odlike (jugo)slovenstvo, balkanska ideja, neotradicionalizam i neonacionalizam. Većina urednika i saradnika pomenutih časopisa svoj naglašeni antikomunizam dokazivaće iznova u ratnim uslovima, stavljajući se na raspolaganje generalu Nediću i preuzimajući kulturnu politiku okupirane Srbije u svoje ruke.

Zajedno sa emigrantskom literaturom druge polovine prošlog veka, međuratna i ratna književna ''desnica'' čini, po Obradoviću, jedan alternativni kulturni pokret, koji je dosadašnjim istoričarima književnosti izmicao iz vida, pre svega zbog ideoloških opterećenja i autocenzure.

Posebno je zanimljiv Obradovićev osvrt na stav srpskih i jugoslovenskih neonacionalista prema Zapadu. Najpotpunije analize ovog problema nalazimo u radovima špenglerovca i slovenofila Vladimira Vujića. Društva koja oponašaju inostrane kulturne modele, bez preoblikovanja i preosmišljavanja, bez vlastitog pečata, Vujić smatra istorijski sterilnim, mrtvim. Kao i Crnjanski, on je bio odlučno protiv “majmunisanja stranih pokreta” u umetnosti i politici, što ne znači da se zalagao za kulturnu izolaciju. Generalno gledano, pripadnici književne “desnice” tridesetih godina nisu bili skloni idolatriji “strane knjige”, ali ni slovenskoj getoizaciji. Umesto zatvaranja, oni hoće plodan dijalog. Umesto “filosofije palanke” traže reafirmaciju “zavetne filosofije”. U ponovnom prepoznavanju i razvoju vlastite tradicije nalaze jedini izlaz iz stanja duhovne potčinjenosti i porobljenosti, iz samozaborava i dobrovoljne kolonizacije. Sukob tuđinskog i narodnog u našem kulturnom izrazu je u krugu neonacionalizma prepoznat kao glavni uzrok duhovne stagnacije i neautentičnosti. Za jednog od naj već ih srpskih pesnika, učenog Momčila Nastasijevića, postdositejevski napredak srpske umetnosti samo je privid - neprekidno i žurno udaljavanje od stvaralačke snage rodnog tla. Stavove iz kulturoloških eseja i članaka, Nastasijević je na najbolji način ovaplotio u maternjoj melodiji svoje poezije.

Antagonizam između “naprednjaka” i “tradicionalista” trajno je obeležje ovdašnjih književnih, pa i političkih prilika, a teme ideoloških sporova tridesetih godina ne gube ni danas na aktuelnosti. Zbog toga Obradovićevo štivo nije puki arheološki poduhvat, nego svojevrsni doprinos uvek živoj problematici naše raspete kulture. Ona svedoči o tome da je jedan značajni period jugoslovenske publicistike, dalekosežno važan čak i za današnju kulturnu sliku srpskog društva, ostao nedovoljno istražen. Tek danas, poput ponornice, on izbija na svetlo dana, zahtevajući novo tumačenje i vrednovanje.

Fusnote:

1. Tekstove iz vremena predratnog književnog sukoba prvi je sakupio Gojko Tešić, u dvotomnom zborniku pod naslovom Zli volšebnici (Beograd-Novi Sad, 1983.)

2. Videti publikaciju: Avramović Zoran, Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, Vreme knjige, Beograd, 1994.

3. Kao potvrda ovog Obradovićevog stava može poslužiti, na primer, poglavlje o demokratičnosti u Velmar-Jankovićevoj knjizi Pogled s Kalemegdana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бошко је добар момак, али стварно више смара с овим својим опсесијама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

×