Jump to content
Sign in to follow this  
daxt

Војвода Живојин Мишић

Recommended Posts

Ово је транскрипт разговора војводе Живојина Мишића са српском командом, веома интересантна и жустра расправа за време битке на Церу, у тренуцима када се преламала битка:

MIIĆ: Pre pola časa naredio sam da se Prva armija sutra, u zoru, povuče na poloaje zapadno od Gornjeg Milanovca.

PUTNIK: Ko je vas ovlastio da se kockate sa sudbinom Srbije?

MIIĆ: Ovlastila me je moja savest.

PUTNIK: ta će biti sa Drugom i Trećom armijom posle vae ludačke odluke. Oni ne trpe manje od vas. Ni protiv njih ne ratuju bečke gospođice s lepezama, nego divizija upornih zlikovaca. A Beograd? ta ću s Beogradom? Beograd moramo odmah da napustimo. Znate li vi, optimisto, ta za jedan narod i dravu znači gubitak prestonice?

MIIĆ: Ja ne snosim nikakvu odgovornost to Srbija ima prestonicu tamo gde treba da stoji samo granična karaula.

PUTNIK: Ne ponavljajte ono to ste od mene čuli. Vi ste tvrdoglava seljačina! Uobraena zadribanda!

MIIĆ: Svi ste vi tapski govnari! Svi u Vrhovnoj komandi!

IVKO: Alo! Ovde ivko Pavlović. Pomoćnik Vojvode Putnika. Molim vas generale, ne psujte! Nismo komordije!

MIIĆ: ta vi ivko, hoćete? Ko vas je zvao? Neću da govorim s pomoćnicima.

IVKO: Vojvoda mi naredio da vas sasluam. Izdiktirajte mi dispoziciju armije.

MIIĆ: To će vam saoptiti moj načelnik, pukovnik Hadić.

IVKO: Ja vrim svoju dunost i nisam va ordonans.

MIIĆ: I Hadić će da izvri svoju dunost. Hadiću, evo vam ivka Pavlovića, odgovarajte mu na pitanja.

HADIĆ: Hadić ovde. Halo! Ne prekidaj!... Gospodine generale, vas zove Vojvoda Putnik.

PUTNIK: Daću vam Vrhovnog komandanta, Miiću. Kaite Njegovom visočanstvu Aleksandru to to ste naumili.

MIIĆ: Nemam o čemu s prinčevima da razgovaram. S jednim ruskim kadetom neću da govorim o komandovanju armijom.

PUTNIK: Recite to lično prestolonasledniku Karađorđeviću.

MIIĆ: Ja ne sluim kraljeve i ne tresu mi se gaće pred Apisom. Čujete li me, vojvodo?

ALEKSANDAR: Čuo sam vas dobro, generale, i neću zaboraviti ni jednu reč. Da, ja sam, Vrhovni komandant. I va budući kralj.

MIIĆ: Bićete kralj samo ako ja spasem Prvu armiju.

ALEKSANDAR: Ne moete vi nita svojim inatom da spasete. Imate da vrite dunost i pokoravate se mojoj komandi.

MIIĆ: Samo u granicama svog komandantskog ubeđenja, Visočanstvo!

ALEKSANDAR: Ja sam vas postavio za komandanta Prve armije. Niste je nasledili. Suvobor nije vaa očevina.

MIIĆ: Ni Srbija nije vaa očevina. Niste nasledili narod.

ALEKSANDAR: Nasledio sam brigu za njegovu slobodu. Od pradede, dede i od oca. Naređujem vam da izvrite naređenje Vrhovne komande. Ni koraka nazad. Ja sam rekao svoju poslednju reč.

MIIĆ: I ja ću da kaem svoju poslednju reč: neću da izvrim vae naređenje. ta ste rekli? ta ste rekli, Prestolonasledniče?

PUTNIK: Govori Putnik. halo Miiću! Kakav vas je to strljen pecnuo na Suvoboru, pa buncate. Sluajte me Miiću. Za uvrede i psovke nas dvojica noćas ne moemo da pozovemo jedan drugog na dvoboj. Neka telefonisti i pisari pričaju da se po znanju srpskog jezika Putnik i Miić ne razlikuju od svojih komordija. Mene i vas noćas ne sme nita da uvredi. Ostavimo taj luksuz za pobedu. Dajte jo jednom da razmotrimo vau nameru. Onako razborito kako bismo razmatrali strateku ideju Fridriha Velikog. Inače ćemo obojica timariti konje vapskom naredniku.

MIIĆ: Sluam vas. Govorite.

PUTNIK: Ako Prva armija prestane da brani vododelnicu između Kolubare i Zapadne Morave neminovne su sledeće posledice: Treća i Druga armija moraju da se povlače jer ne mogu da odbrane svoje dugačke i tanke bokove. Mora se napustiti Beograd. Padom Beograda ugroava se front u celom Podunavlju.

MIIĆ: Sve su te vie strateke kombinacije, gospodine vojvodo, logične i tačne. Ko bi na ispitu drukčije odgovarao, ne bi postao generaltabni oficir.

PUTNIK: Pa u čemu je onda stvar?

MIIĆ: Ono to se samo jedanput čini. to se ne ponavlja i ne uči. Shvatite, poverujte, ja sam na poloajima i bolje od vas znam stanje trupa. Ovu će bitku dobiti onaj ko neprekidno iskazuje inicijativu. Tvrdim vam: Poćorek sutra neće znati ta ja hoću i ta ja mogu. Pomutiće ga neizvesnost.

PUTNIK: Nastavite, nastavite.

MIIĆ: Bar nekoliko dana i noći da na vojnik ne vidi vabu, da ga ne čuje, da zaspi u miru i tiini. Da se najede, okrepi, ogreje. Da moe da potrči uz brdo.

PUTNIK: Jo činjenica, Miiću, jo!

MIIĆ: Pobediće onaj ko bre bude mogao da istrči na ćuvik i due da maruje, due da ostane na snegu. A to će biti Prva armija, jamčim vam glavom.

PUTNIK: Veliki je to rizik, moj Miiću, rizik posle koga sledi predaja. Odmah povucite naređenje o povlačenju.

MIIĆ: To ne mogu da učinim. Ne mogu, niti hoću.

PUTNIK: Rekao sam vam ta mi je dunost da vam kaem.

MIIĆ: Onda primite moju ostavku na komandu Prvom armijom.

PUTNIK: Ucenjujete, nemilosrdno ucenjujete noćas, ivojine Miiću.

MIIĆ: Halo! Halo! Ko je prekinuo vezu? Zovem načelnika Vrhovne komande, vojvodu Putnika. Kako se ne javlja? Zato? Neće da se javi. Pas ga njegov, neće da se javi. Da ga pas kaljivi! Oklevalo matoro.

IVKO: ivko Pavlović, pomoćnik Vojvode Putnika. Molim komandanta Prve armije.

MIIĆ: ta jo hoćete od mene, ivko?

IVKO: Da vam saoptim da je Vojvoda Putnik odobrio povlačenje armije na poloaje severozapadno od Gornjeg Milanovca.

MIIĆ: Uzdravlje, Vrhovna komando!

__________________

Share this post


Link to post
Share on other sites

Транскрипт дакле. Ко је транскрибовао и одакле?

Ради се наравно о цитату из Ћосићевих романа... дакле, ајде размисли прије него што лупиш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Živojin Mišić (1855 – 1921)

O Hrvatima

Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita

(Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

„Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala…..

Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo.

Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti... Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Деведесет година од смрти војводе Живојина Мишића

Datum: 24.01.2011 13:00

Autor: Горан Обрадовић

Српски војвода и један од највећих свјетских војсковођа Живојин Мишић умро је 20. јануара 1921. у Београду.

Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. године. Командовао је српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде.

Биографија

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик код Гомјонице крајем 17. или почетком 18. вијека. Породица је узела презиме Мишић по имену дједе Живојина Мишића - Миша Каљевића.

Мишићеви родитељи Радован и Aнђелија имали су тринаесторо дјеце, од којих су двије биле девојчице. Живојин је био тринаесто дијете.

Основну школу започео је у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао са варошком дјецом због сељачког поријекла, што га је узбуђивало и вријеђало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. године. Први, други и шести разред Гимназије завршио је у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији.

У првих пет разреда Гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успјехом. Са таквим оцјенама шестог разреда Гимназије примљен је 1874. године у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

Касније се оженио Лујзом Крикнер са којом је имао шесторо дјеце и то три сина и три кћерке.

Војна каријера

На самом почетку своје службе, као питомац Aртиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 - 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде друге класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Aртиљеријске школе, завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Послије Мајског преврата Мишић је био пензионисан због сумње да је непријатељски расположен према официрима-завјереницима који су 1903. убили краља Aлександра Обреновића.

Због војно-политичке ситуације послије аустроугарске анексије БиХ активиран је 1909. на захтјев начелника Главног штаба војводе Радомира Путника и постављен за његовог помоћника. У Првом балканском рату се исказао као сјајан стратег и један је од најзаслужнијих за побједу над Турцима 1912. у Кумановској бици.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је, како је истакао генерал Живко Павловић: "У најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у увјерењу у добар исход операција српске војске".

На сопствену молбу у Првом свјетском рату је 15. новембра 1914. током Колубарске битке, постављен за команданта Прве армије. која је запала у веома тешку ситуацију. Повративши јој пољуљани морал, успио је изузетним тактичким потезима да запосједне Сувоборски гребен, а потом енергичним дејствима потпуно разбије аустроугарске трупе.

Колубарска битка, у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарске агресорске трупе, јединствен је примјер у историји ратова да се армија којој је предвиђан брзи слом за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и непријатељу нанесе уништавајући пораз, због чега се и сада изучава на војним академијама широм свијета. За бриљантну стратегију којом је тада надмудрио аустроугарску команду унапријеђен је у чин војводе.

Као начелник Штаба Врховне команде српске војске руководио је 1918. године припремама за пробој Солунског фронта и потом ураганском офанзивом српске војске, одлучујуће допринијевши одбацивању захтјева савезничке команде да Прва армија под командом Петра Бојовића обустави напредовање, јер се одвојила од главнине савезничких снага на ризичну удаљеност од 200 километара.

Предавачка и литерарна каријера

На Војној академији у Београду Мишић је предавао стратегију у прекидима од 1898. до 1904. године. Објавио је многобројне расправе из области ратне вјештине у војним часописима, чији је он био уредник.

Предавања питомцима Војне академије објединио је у књизи "Стратегија", која је одмах уврштена у обавезну лектиру официрског кора. Са њемачког језика је превео "Тактику" од Балка (објављено 1910). Болест га је спријечила да доврши писање својих успомена, започетих на лијечењу у Француској 1920. године.

Сахрана и почасти

Уз велике грађанске и војне почасти Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу, а ту му је споменик откривен 3. децембра 1922. године. Његов лик и дјело овјековјечени су у многим умјетничким дјелима: вишетомни роман Добрице Ћосића "Вријеме смрти", позоришна представа "Колубарска битка" према драматизацији дјела тог Ћосићевог романа; пјесме Војислава Илића Млађег и у дјелима Aлексе Шантића, Слободана Марковића, Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића, Душана Јовановића Ђукина и многим другим умјетницима.

Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина.

Одликовања

Aко се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а по рангу вреднија. Самим тим она говоре не само о Мишићевом мјесту у нашој ратној историји, већ представљају и материјалне доказе о удјелу српске војске у савременим међународним односима из ратова за ослобођење краја 19. и почетка 20. вијека.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×