Jump to content

chule80

Members
  • Content count

    19
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

0 Neutral

About chule80

  • Rank
    Registrovani član

Profile Information

  • Gender
    Male
  • Location
    Србија
  1. Драга браћо и сестре, велика нам је част да Вас позовемо да заједно обиђемо средњу Европу, велика стратишта и значајна места за србски народ. У суботу 28. априла 2018. се навршава 100 година смрти Гаврила Принципа, припадника Младе Босне, револуционарне организације с' почетка 20. века, која се борила за ослобођење Срба и свих других јужнославенских народа од тираније и окупације Бечког двора и Млетачке Републике. Гаврило Принцип је србски револуционар који је са својим саборцима извршио атентат на аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда и његову жену у Сарајеву, на Видовдан 1914. године, што је послужило Хазбуршкој монархији да покрене рат против Краљевине Србије, који је већ годинама раније био планиран, само се чекао добар повод односно изговор. По извршењу атентата, сви припадници Младе Босне су ухапшени и суђено им је у Сарајеву, када су осуђени на вишегодишње казне затвора. Сваки Младобосанац је послат у други затвор, а Гаврило Принцип је послат у Терезин, градић који се данас налази за северозападу Чешке Републике. Тамо је и скончао 28. априла 1918. године (постоје сумње да је отрован), само шест месеци пре краја Првог светског рата и остварења идеје за коју се борио. На зиду ћелије где је био утамнчен написао је своје чувене речи: Тромо сe врeмe вучe И ничeг новог нeмa, Дaнaс свe ко jучe Сутрa сe исто спрeмa. И мeсто дa смо у рaту Док боjнe трубe jeчe, Eво нaс у кaзaмaту, Нa нaмa лaнци звeчe. Свaки дaн исти живот Погaжeн, згњeчeн и стрт. Ja ниjeсaм идиот – Пa то je зa мeнe смрт. Aл’ прaво je рeкaо прe Жeрajић соко сиви: “Ко хоћe дa живи нeк мрe, Ко хоћe дa мрe нeк живи!” ПЛАН ПУТА: - Полазак у петак, 27. априла 2018. године у 20 сати из Београда. Путници из Новог Сада и Суботице се могу придружити групи на ауто-путу, на унапред договореним локацијама. Успутно задржавање због одмора. У току тродневног путовања обићи ћемо: ПРВИ ДАН - 28. април 2018. - Велики Међер, Словачка Прво место на овом путовању нам је Велики Међер, у западној Словачкој 65 км југоисточно од Братиславе, где стижемо рано ујутро. Ту се налази србско војничко гробље где су аустријске власти 1914-1918 такође имали велики концентрациони логор за утамнчење Срба и других славенских народа. На том месту је сахрањено преко 5.000 србских војника и цивила. - Терезин, Чешка Република Следеће значајно место на овом путовању је Терезин, у севером делу Чешке Републике, удаљен око 60 км од Прага. Ово место је главни циљ нашег путовања, јер управо ту у том затвору скончао је пре 100 година и Гаврило Принцип, србски јунак из Босне и Херцеговине. Свој живот је дао за ослобађање Срба и других Јужних Славена од аустро-угарских завојевача, али нажалост није дочекао остварење свог сна, пошто је Први светски рат завршен седам месеци после његове смрти. - Јиндриховице, Чешка Република Трећа тачка коју ћемо обићи јесте мало место на западу Чешке Републике: Јиндриховице, удаљене 30 км од Карлових Вари. Аустро-Угарска монархија је током Великог рата оснивала бројне концентрационе логоре где је доводила славенске народе, навише Србе и Русе, али и друге народе. То је до скоро потпуно непознат србској јавности, тачније намерно заборављен после Другог светског рата, јер су југославенске комунистичке власти скривале геноцид над Србима и у Првом и у Другом светском рату. У Јиндриховицама је сахрањено преко 8.300 Срба (војника и цивила) што га чини највећим србским гробљем ван Србије (већим чак и од Зејтинлика у Солуну). - Карлове Вари, Чешка Република У Карловим Варима имаћемо ноћење у једном хотелу. ДРУГИ ДАН - 29. април 2018. - Маутхаузен, Аустрија Други дан долазимо у градић Маутхаузен на северу Аустрије, где постоји велико србско стратиште током Првог светског рата које су основали Хазбурзи (8.200 Срба убијено) и Другог светског рата, који су обновили немачки нацисти (7.000 убијених Срба), укупно око 15.200 војника и цивила србске националности у два светска рата. - Беч, Аустрија У главном граду Аустрије - Бечу направићемо једну већу паузу од 1.5 сат, где ћемо обићи (ко хоће) и народни музеј Хазбуршке монархије. ТРЕЋИ ДАН - 30. април 2018. - Београд, Србија Повратак у Београд је планиран за понедељак, у раним јутарњим часовима. НАПОМЕНЕ: На овом путу ћемо прећи око 2.400 км за нешто више од 48 сати. Цена путовања је економска, само 70 евра у динарској противредности, а број места је ограничен. На овом путовању забрањено је ношење страначких и навијачких обележја, као и алкохолизам. Свако непоштовање ових правила повлачи за собом искључење из аутобуса и повратак у Србију о сопственом трошку. Пријавите се на време и поделите ово са људима који су поштоваоци наше историје и славних предака, јер овде ћемо заједно да видимо доста ствари и чујемо многе намерно заборављене и забрањене лекције више од 70 година. Баш као што су војници србске војске у Великом рату рекли: - "Децо, немојте нас заборавити!". Све информације и резервације можете добити путем следећих контакта: Телефон: +381 63 283563 (Станко) Е-маил: srbskisvetionik@gmail.com Портал : www.srbskisvetionik.org.rs
  2. chule80

    Слађана С. Кобас

    Слађана Кобас (14) је била тринаеста "звјездица" међу бањалучким пријевремено рођеним бебама које су умирале током прољећа 1992. године, јер је саобраћајна веза између Републике Српске и СР Југославије била пресечена од хрватских и муслиманских ратних јединица, а западни дјелови Српске Републике у БиХ, са Српском Крајином су се тако нашли у окружењу. Бањалучкој болници је тада недостајало кисеоника, па су српске бебе умирале. Двије су преживјеле: Слађана Кобас и Марко Медаковић, али су имали отежан развој. Тако је Слађана Кобас умрла у Приједору 9. фебруара 2006. гдје је и сахрањена. Управо тај недостатак кисеоника и умирање беба је навео команду Првог Крајишког корпуса ВРС да изведе кодну акцију "Коридор 92", која је успјешно окончана 26. јуна 1992. па је послије скоро два мјесеца коначно успостављена веза са Србијом. ПРЕТХОДНИЦА СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке. Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ. Ситуација у Босни и Херцеговини Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године. Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес). У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија). 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи. Блокада Семберије и Босанске Посавине, крајем априла и у мају 1992. године је довела до прекида у комуникацијама између западних дјелова Српске Републике у БиХ, као и Републике Српске Крајине, са матицом Србијом. Хрвати и муслимани су тако хтјели Србе у Босанској Крајини ставити у обруч и уништити. БИОГРАФИЈА Слађана Кобас, од оца Стојана, је рођена 18. јуна 1992. године у Бања Луци, иако је њена породица живјела у Приједору. Усљед недостатка кисеоника, њен живот је био угрожен. Ту прву животну битку Слађана је добила, али је имала физичка и ментална оштећења. Недуго послије њеног рођења, Слађани је умрла мајка. Тако је њен отац Стојан преузео комплетну бригу о њој и њеној сестри Мирјани и брату Мирославу. Слађана Кобас је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа. Доктори су јој установили рак костију. Годинама су добри људи и разне фондације скупљале новац за Слађанино лијечење. Ишла је на 12 операција у Београд, САД, Русију, гдје јој је повраћен и вид у 13. години живота, што је представљало велику радост за њену породицу. И поред нарушеног здравља и тешких животних услова, Слађана Кобас је била одличан ђак ОШ "Доситеј Обрадовић" у Приједору. Редовно је одлазила у Бања Луку на да се поклони гробу својих дванаест сестрица и браћи. СМРТ И САХРАНА Дана 9. фебруара 2006. године, послије много напора породице Кобас, Слађана умире, недочекавши да напуни свој 14. рођендан. На православном гробљу 11.2.2006. у Приједору окупило се мноштво рођака, пријатеља породице Кобас, као и Слађаниних школских другара, суграђана... који су испратили на вјечни починак Слађану Кобас - тринаесту "звјездицу". Градски оци Бања Луке, нису прогласили тог 9. фебруара 2006. Дан жалости. ПОСЉЕДИЦЕ Родитељи које су изгубили бебе током прољећа 1992. године у Бања Луци, су основали удружење "Дванаест беба", да би остварили своја права. Државне институције скоро да их игноришу. О случају Слађане Кобас и других бањалучких беба биле су обавјештене све релевантне међународне институције, укључујући и УНИЦЕФ, али нико од њих није ништа учинио да се помогне српској дјеци. У знак сјећања на Слађану Кобас 2008. је у Народној библиотеци Републике Српске у Бања Луци представљена књига „Дневник Слађане Кобас” аутора Виолете Божовић из Београда. Намјера јој је била да књигом, како каже, ову дјевојчицу врати поново међу нас и да „9. фебруар не буде успомена на њену смрт, већ почетак њеног новог живота који ће трајати онолико колико будемо читали о њој”. О бањалучким бебама и Слађани Кобас написане су бројне песме, гдје су аутори жељели да искажу своје незадовољство због чега је морало доћи до таквих трагичних догађања и смрти дјеце која нису ни закорачила у живот. Данас породица Кобас тешко живи. Отац Стојан каже да их се сјете углавном новинари и то почетком фебруара или крајем маја мјесеца, када су годишњице. Жељни сензационализма долазе да их обиђу, тражећи интервју. Да се не заборави и не понови!
  3. chule80

    Da li je izlazak '96. greška?

    Грешка је било потисивање Дејтонског (не)споразума 21.11.1995. неко (а зна се ко!) је својим потписом предао вековну србску земљу. Грешка је била пуштање Слободана Милошевића да он буде предводник босанско-херцеговачких Срба и да одлучује у њихово име... Реално, нити је тамо рођен, нити је живео, нити радио, нити имао икакве везе са њима... Штавише, Бљесак и Олуја 1995. су добри показатељи шта је урадио Крајишким Србима (читај: издаја!), да ће се то поновити пар месеци касније у Дејтону. Једноставно Сарајлије су платиле превелику цену верујући у своје руководство са Пала (Радован Караџић, Биљана Плавшић и Момчило Крајишник) током читавог рата... Они су знали зашто раде то што раде и ко их је ту поставио. Касније у фебруару 1996. народ је морао изаћи, јер да су остали у Федерацији било би ту прогона, убистава, малтретирања, тровања, свачега, да се народ застраши и отера. Али не треба гледати само тај Сарајевски егзодус, већ и оно што је претходило томе. Муслимански екстремисти су били само пијуни моћне светске политике којој су Срби са простора западно од Дрине требали као нови робови, који ће да узимају нове кредите и задужују се. Да ли у Србији, Немачкој, Канади, САД, Аустралији, Аустрији, Францукој, Енглеској... тотално је свеједно, јер они држе све банке под својом контролом. Свидело се то неком или не, али је тако.
  4. У суботу 17. марта 2018. године, навршава се 14 година од како је над преосталим Србима окупираном делу Србије, односно на Косову и Метохији извршено велико насиље, злочиначки подухват који је познат под називом Мартовски погром. За два дана десетине хиљада добро наоружаних албанских екстремиста су наочиглед припадника КФОР-а најмање 25 Срба убили, 1000 кућа спалили, 1000 Срба ранили 4.100 Срба прогнали 78 православних цркава уништили, Заправо извршено је још једно велико етничко чишћење Срба из јужне српске покрајине... а да скоро нико од виновника тог геноцидног догађаја није адекватно кажњен. Казне које су албанским екстремистима изречене од стране органа ЕУЛЕКС-а биле су ругање правди и жртвама. Позивамо вас да нам се прикључите тако што ћемо 17. марта од 11 сати доћи у београдску цркву Св. Марка на Ташмајдану (Бул. Краља Александра бр. 17) помолити се и запалити свеће за наше нове косметске мученике који поново пострадаше само зато што су Срби, православци, светосавци. ЗВОНА ЗВОНЕ НЕВЕРА ИХ СЛУША КРСТ НАМ ЛОМЕ ГДЕ ЛИ ЋЕ ИМ ДУША!
  5. chule80

    Војвода Живојин Мишић

    https://www.youtube.com/watch?v=wHot-NpVuUQ&t=1635s
  6. chule80

    Војвода Живојин Мишић

    https://www.youtube.com/watch?v=atRDzqbe87Q
  7. Парастос у Скеланима код Сребренице биће 16.01.2018 Браћо и сестре, овим путем вас обавјештавамо и позивамо да дођете у село Скелане, крај Сребренице 16. јануара 2018. године, гдје ће од 12 сати бити служен парастос за 305 Срба који су убијени 1992-1993 од муслиманских ратних јединица, под командом Насера Орића. Током Отаџбинског рата у Босни и Херцеговини 1992-1995 само у Скеланима Орићеви џелати су убијали, палили, пљачкали, силовали, отимали, рушили све што је српско. Иначе, Босанско Подриње спада у најстрадалније регије на подручију бивше Југославије током 1990-их година. Злочин у Скеланима свакако спада у најтеже злочине који су извршени на ширем подручију Сребренице, гдје је на стотине српских села очишћено и уништено. У рану зору 16. јануара 1993. преко 2.500 војника муслиманске Армије Босне и Херцеговине упада у село Скелани, убија сеоску стражу, а затим наставља свој крвави пир и злочине невиђених размјера. Преко 160 Срба је рањено у овом покољу док их је 30 одведено у муслиманске концентрационе логоре у Сребреници, а тамо им је направљен прави пакао. Само их се половина вратила жива са тешким психо-физичким последицама. У овом страшном злочину нису поштежена ни дјеца. Најмлађе жртве су били браћа Димитријевић: Александар (5) и Радислав (11). Они су покушали са мајком Милицом да побегну преко моста у Бајнину Башту скупа са својим комшијама, али су их муслимански митраљези покосили на мосту. Много Срба је на том мосту смртно страдало од муслиманских крвника. Мирку Секулићу су тог кобног дана муслимански војници убили жену Гордану док су им синови успјели да преживе. Један од најтрагичнијих случајева је свакако случај Цвјетка Ристића из засеока Кушићи, коме су Орићеви џелати побили тог дана цијелу породицу: оца, мајку, брата и сестру. Позивамо вас да присуствујете овом парастосу јер паљењем свјећа и молитвом код ценралног споменика за наше скеланске мученике стварамо културу сјећања, да нам се ови злочини не би више понављали.
  8. Парастос у Кравици 2018: Правда недостижна за жртве божићног пира У Кравици обиљежено 25 година од страдања 49 мјештана У Кравици код Братунца данас је обиљежено 25 година од страдања 49 мјештана овог српског села које су муслиманске снаге из Сребренице убиле на Божић 7. јануара 1993. године. Тим поводом је у цркви Светих апостола Петра и Павла служен парастос за укупно 158 српских цивила и војника који су у највећем српском селу у Бирчу страдали у Одбрамбено-отаџбинском рату. Обиљежавање је настављено код спомен-обиљежја у центру Кравице, гдје су бројне делегације положиле цвијеће и одале почаст невиним српским жртвама. ДОШАО И МИНИСТАР У име Владе Републике Српске почаст жртвама je одао министар рада и борачко-инвалидске заштите Миленко Савановић који је поручио да је простор Подриња дао огромне жртве за стварање Републике Српске. -Ми смо свјесни да је Република Српска гаранција нашег опстанка на овим просторима и морамо сви дати допринос да је сачувамо будућим генерацијама. Обиљежавајући годишњице страдања Срба у Кравици и свим дугим мјестима, преносимо покољењима историјске чињенице о страдању нашег народа, рекао је Савановић. Одајући почаст настрадалим Кравичанима изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић је рекао да је обавеза представника институција Републике Српске да долазе на српска стратишта и да се молитвено захвале жртвама а да републичке институције њиховим породицама материјално помогну. ХАШКИ СУД ЗАТВАРА ОЧИ Сродници жртава су још једном указали на неправду јер за масакр српског живља у Кравици још нико није одговарао. - "Предмет Кравица никад се није нашао пред Хашким трибуналом, ни правосудним институцијама Босне и Херцеговине. С правом питамо зашто сви ћуте о страдању мјештана овог села када чињенице потврђују да су на Божић 1993. године побијени сви Срби који нису могли побјећи и када је нестало седморо мјештана од којих се петоро још воде као нестали", рекла је у име породица погинулих и заробљених Радојка Филиповић. На неправду према српским жртвама указала је и Драгица Радовић којој је на Божић масакриран муж Васкрсија, иза којег је остало троје малољетне дјеце. - "Једва смо скупили посмртне остатке мог мужа којег су злотвори масакрирали а након тога његово тијело су растргле животиње...нисмо нашли главу, када смо два мјесеца послије Божића ушли у село", рекла је Радовићева огорчена што је правда недостижна за жртве божићног масакра у Кравици. Старица Крстина Николић, којој је 7.јануара 1993.године убијен муж Милован истакла је да је сваки Божић, подсјећа на стравичне догађаје и беспућа, којима су бјежали Кравичаниу нади да ће стићи до Дрине и наћи спас. - "Пролазе године и деценије а нама је све теже, јер још нико није кажњен за злочин над нашим најмилијима", рекла је Николићева. СРПСКЕ ГЛАВЕ ОДНЕТЕ КОД НАСЕРА Правда је недостижна и за Анђу Ђукановић из Јежештице којој је на Божић нестао муж Иван, као ни за Иванку Млађеновић којој су у Кравици у једном дану заклани муж Анђелко, дјевер Драган и свекрва Савка. Анђелкову главу су, каже она, подивљале муслиманске хорде однијеле Насеру Орићу у Сребреницу. Обиљежавању годишњице страдања Срба у Кравици присуствовале су бројне делегације удружења и организација проситеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, које су положиле цвјеће и одале почаст невиним кравичким жртвама. Јаке муслиманске снаге из Сребренице које је 7,јануара 1993.године, према свједочењу преживјелих мјештана, предводио ратни командант Насер Орић, напале су српско село Кравицу и тридесетак околних заселака у којима су опљачкане и попаљене све куће. 70 ДАНА У ПРОГОНСТВУ Око 1000 мјештана успјело је да избјегне смрт бјежећи преко брда кроз сметове снијега и стигне до ријеке Дрине. Кравица је ослобођена 70 дана послије масакра мјештана, када су у марту 1993.године пронађене и сахрањене 42 идентификоване жртве. У том селу је уништено 688 кућа и око 2.000 помоћних објеката а без једног или оба родитеља остало је 101 дијете. ИЗГИНУЛА БРАЋА У Кравици су на најбруталнији начин убијена браћа Ратко и Ђорђо Миладиновић, Војислав и Радојко Богићевић, Иван и Крстивоје Ћукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић те Миладин и Вујадин Долијановић. Кристина Ћирковић Глас Српске 05.01.2018
  9. Извештај са Новог гробља 07.01.2018 Данас многи Срби могу да уживају, једу, пију, певају, углавном проводе време са породицом, кумовима, рођацима, пријатељима... А мало коме је данас на памети шта се све дешавало пре тачно 102 године у Мојковцу. И зашто су данас слободни... Зашто носе лепа имена попут: Лазара, Милоша, Драгана, Милице, Иване, Радмиле, Станка, Миленка, Мирјане, Петра, Владимира, Биљане, Данице, Кристине и др. Зашто могу да причају на свом матерњем језику... зашто можемо да носимо црвено-плаво-беле тробојке и двоглавог белог орла... и певамо са поносом "Боже правде". Одговоре на ова питања даћемо путем овог виртуелног времеплова вратимо у попришта Великог рата, тачније Косово и Метохију и Црну Гору. Пећ, 3. децембар 1915. Врховна команда Војске Краљевине Србије издаје наређење да се србска војска повуче преко Албаније до Јонског мора, одакле ће их савезнички бродови пребацити на Крф, Тунис, Корзику и др. Ово је учињено јер је Краљевина Србија у октобру 1915. године нападнута од Немачке, Аустро-Угарске на северу и западу, а од Бугарске на истоку. Резултат тога је било одступање србске војске ка југу, једином могућем излазу, јер је капитулација категорички одбијена. Тако се све србске јединице упућују на Косово и Метохију, а онда је донета одлука и преласка преко албанских врлети и гудура по изуетно тешким условима (зима, хладноћа, снежне мећаве и сл.). Како су после тога француски генерали описивали, то је био историјски подухват незабележен у људској цивилизацији. Албанска голгота 1915-1916 Поред војске, многи србски цивили су кренули пут Грчке, јер су били у страху од нових стравичних злочина и страдања које је су чинили аустро-угарски војници у лето и јесен 1914. године у Мачви и Подрињу, највише према цивилима. Мојковац 6. јануара 1916. После много спорадичних борби које су имале црногорске снаге са Аустроугарима крајем децембра и почетком јануара 1916. у Рашкој области изнад Мојковца долази до концентрације две војске. Са једне стране Аустроугарска војска која је бројила око 20.000 војника са пуно артиљеријских оруђа и топова, предвођена од генерала Вилхема фон Рајнера... а са друге стране сердар Јанко Вукотић, комадант црногорске Рашке војске са 6.500 бораца. Они су имали мало топова и мало тешког наоружања. У депеши коју је послао ренгент Александар I Карађорђевић Врховној команди Војске Краљевине Црне Горе било је написано између осталог и ово: - "Ако задржите непријатеља само два дана, ви сте се одужили Србству за вијек вијекова". Сердар Јанко Вукотић није имао дилему. Био је спреман и да изгине заједно са својим војницима. У зору Бадњег дана почиње одлучујући обарчун. Аустроугари иако су далеко бројнији постављају око својих ровова бодљикаве жице у три реда, за сваки случај. Затим креће силовит артиљеријски напад на црногорске положаје који је трајао сатима, која коси многе војнике Краљевине Црне Горе... хиљаде је мртвих. Креће и пешадија Бечког двора која заузима Бојну њиву и Улошевину, две стратешки веома значајне тачке Мојковачких врата. Њихов циљ је био освојити и трећу кључну тачку Развршће наредни дан, а тиме би несметано могли наставити до Албаније и задати смртни ударац србској војсци. Сердар Јанко Вукотић увидевши да је ипак има мало војске и да неће наредни дан издржати притисак Аустроугара који су сада у психолошкој предности јер су две тачке већ заузели. Доноси луцидну одлуку, али у том моменту једино могућу - контранапад! Тако је својим војницима сердар изрекао своје чувене речи: - "Ми морамо изгинути, знајте да је синоћ било наше задње Бадње Вече! Кад Мојковац буде пао, ни нас више неће бити, нека знају швапске трупе да нећемо одступити, јер је наша дужност света да их овдје дочекамо и да србску војску од покоља сачувамо!". Мојковац 7. јануара 1916. Те ноћи под окрљем магле легендарни Ускочки батаљон напада Аустријанце у селу Глиногама, а Колашински батаљон напада Бојну њиву. У снегом завејаним горама почиње нова љута борба, борба какву историја не памти - "прса у прса", уз грмљавину топова и звукове бајонета, снег постаје црвене боје... Око подне, на Божић, после неколико неуспелих јуриша Ровачког батаљона (младићи 18-21 година), укључује се и Дробњачки батаљон. Дробњаци су улетали аустрограрима у ровове и бајонетима показали агресору да није добродошао, да неће проћи! Коте Бојна њива и Гола коса су враћене у црногорске руке, али није било готово, јер Аустроугари су увели своје последње резерве. Још два силовита напада на Бојну њиву су црногорци издржали у послеподневним сатима и тако је заправо Мојковачка битка добијена. ДАВИД ЈЕ ПОБЕДИО ГОЛИЈАТА! А ми... ми данас нисмо аустроугарска или немачка провинција због војевања славних предака. Касније, управо ту на Бојној њиви подигнут је споменик тачније једна стена са плочом, на којој пише "Ми смо пали да би Црна Гора и Србија живјеле". Београд 7. јануар 2018. Подне само што није... Долазим у цвећару прекопута Новог гробља да купим венац за данашњу акцију. Жене које ту раде годинама већ ме и познају. Како сам ја стигао доста раније, затражих чашу воде, а оне су поред чаше дале ми и столицу да седнем напољу испред радње. Прихватим ја то, јер је требало пола сата сачекати ове моје саборце. Временски услови пре личе да идемо на Чегарски марш, а не на Божићну захвалност сердару Јанку Вукотићу. Гледам на зидану ограду, видим и сердаров споменик. Размишљам о свему, а највише о ономе горе написаном. Размишљам и о томе шта се дешава 380 км јужније, баш на Бојној њиви код Мојковца. Има ли кога од браће да походи тамо? Да запали свеће и да запева "Кад на Божић свиће зора, Србство брани Црна Гора". Да завијори онај наш транспарент Србска Спарта. Враћају се слике од пре две године, када сам са саборцима ишао доле на 100. годишњицу обележавања Мојковачке битке. Прену ме телефон. Звони Небојша из удружења "Кајмакчалан", вели да су они већ стигли код споменика, како је и био договор. "Ето и мене", одговарам ја. Захвалим се цвећаркама на услузи па оде тамо у гробље. Упознах тројицу нових људи, два сениора и једног јуниора. А видим и двојицу нових момака. Питам их одакле они ту баш код сердара, јесу можда видели нашу најаву. Веле да јесу и додају да би рађе са нама, него са политичарима. Млади момци, а већ свесни где шта и како. Додуше, један од њих има славног претка, чукунђеда који је био барјактар баш у тој Мојковачкој бици пре 102 године. Моји саборци каснише због градског превоза, па је то била прилика да се мало и раздиваним са учесницима данашње акције. Причали смо уствари и чиме се бавимо, где смо све били, и наравно где ћемо све ићи. Позвао сам их на прво велико путовање, а то је Терезин, крајем априла ове године. Дођоше већ и Алимпије и Каја, па смо чекали "главног" - Маркана, јер без њега бадава посао, бар тако Алимпије вели. Дође најпосле и Маркан са својим алатом. Уместо Алимпија, ја речем пар речи о Мојковачкој бици, њеном значају и шта се после дешавало, уствари зашто смо дошли баш овај дан ту код сердаровог споменика. После смо положили венац, а онда усликали пар сличица са нашим заставама и транспарентом. Штавише, питам питали су нас колико коштају ти транспаренти, где могу да се купе, јер виде и они да су светски одрађени. Били смо спремни да одемо мало и на пиће, али како је био празник, тако одосмо кућама, јер су сваког од нас чекали на породичном ручку. "Мала" београдска акција, која је успешно одрађена. Ако већ нисмо могли отићи пут Мојковца и Бојне њиве, онда нам Ново гробље сигурно није далеко, па таман и што је Божић. chule80 07.01.2018.
  10. Парастос у Кравици биће 05.01.2018 Драга браћо и сестре, из Борачке Организације Републике Србске - ОО Братунац стиглио нам је обавјештење да ће парастос за србске жртве Кравице, Јежештице, Шиљковићи и других братуначких села бити одржан у петак 5. јануара 2018. године од 11 сати, а да ће полагање цвјећа на спомен обиљежје бити у 11:45 сати. То је прилика да се помолимо за наших 50 невино убијених цивила, међу којима су били мала дјеца млађа од 12 година и старци преко 70 година живота. Око 600 кућа у овим селима је спаљено и уништено, док је 1.000 мјештана потражило спас преко ријеке Дрине у Републици Србији, по великој зими. Овај злочин на Божић 1993. године је био само један у низу напада на србски народ у Подрињу 1992-1995, које су спроводиле ратне јединице муслиманске Армије Босне и Херцеговине, са циљем етничког чишћења под командом Насера Орића (комаданта 28. дивизије). Само у братуначкој општини преко 100 дјеце је остало без једног или оба родитеља, док је 158 Срба је убијено. "Случај Кравица" зато представља мрачни досије не само босанско-херцеговачког тужилаштва већ и Хашког Трибунала који је протеклих година доносио срамне пресуде ругајући се правди и породицама жртава. Извор: zlocininadsrbima.com 02.01.2018.
  11. https://www.youtube.com/watch?v=Ov1D6H97lNE Даница Никић (Danica Nikic) - Расти расти, Чије је оно девојче
  12. Кад запева неко попут славуја... па још изворну музику. Има ли шта лепше?
  13. https://www.youtube.com/watch?v=YuGeLmun2HE 22. Сусрети Србских Земаља Такмичење за 1. глас Јахорине 2017. Учествовали су: * Александар Млађеновић са ћеркицама (Мој стари ђедо) * Слободан из Грачанице (Удаде се Јагодо) * Немања Перкучин (Ој Србијо мати) * Шпански двојац: Хуан и Рафаел * Радован Жижовић (Корита Иванова) * Марко Качаревић (Црвен цвете) * Стефан Вујовић (Тамо далеко) * Милица Милосављевић (Зајди зајди) и други.
  14. Извештај са Јахорине, Пала и Сокоца март-април 2017 Ономад, када сам се враћао из Грчке, са острва Тасос далеке 2008. године, један од колега са фолклора, Душан ми рече овако: "Рођо, оно што је било у Грчкој, мора да остане у Грчкој!?". Била је то алузија на неко моје дневниковање догодовштина са ранијих путовања, које сам описивао у шаљиво-сатиричној верзији и качио на интернет, а њему је увек правило "главобоље". Сада не желим да буде тако, да то све остане на Јахорини, већ да путем интернета раширимо ову причу... Ски центар на Јахорини, поред Сарајева је у другој половини осамдесетих година двадесетог века био познат и ван граница бивше Југославије, јер су 14. зимске Олимпијске игре одржане управо овде тој планини 1984. године. И данас после више од три деценије становници Јахорине то са сетом спомињу. Била су то другачија времена, са добрим животним стандардом... Почетком 1990-их у Босни и Херцеговини започео је жестоки рат који је трајао 3.5 године и унесрећио много људи... Једна делегација из Вуковара долазила је у зиму 1995. године да посети борце ВРС на положају и да им уручи помоћ (лекови, храна, цигарете и др.). Видећи ону авет и пустош коју рат носи са собом, синула је управо једна идеја која се наредне године претоврила у нешто што и данас траје, односно већ 22 године за редом. Тих првих година, генерал ВРС, Ратко Младић је дао значајан допринос. Касније се та идеја само ширила и људи из разних крајева србског етничког простора почели су да долазе на Јахорину. Неке 2009. године, када сам летио за Лондон, први пут сам чуо од мог сапутника из авиона за те сусрете, нешто ми се свидело као идеја већ на прву реч. Прошле године имао сам велику жељу да дођем на Јахорину, али због фамилијарних обавеза нисам успео. Ове године, на моју велику радост кренуо сам пут Јахорине, са аутобусом мог земљака Здравка, врсног музичара и тазе председника организационог одбора Сусрета за наредну годину. Било је најављено како читава манифестација траје 4 дана у хотелу Бистрица, али да ћемо ићи и на Пале, у она ратна времена била је то престолница Србске Републике. А управо у хотелу где смо ми одсели, одржаване су седнице Владе и Скупштине Републике Србске 1992-1997. У преподневним часовима 30. марта 2017. иза Народне Библиотеке Србије у Београду, долазим нешто пре 11 сати, како би помогао око ствари које су требале да се утоваре у велики аутобус. Срећем ту и моје "познанике": Бранка и Верицу, они су у последњи час променили своје циљано одредиште. Кренули су првобитно за Врњачку Бању, а онда неким чудом за Јахорину. Ствари код аутобуса је чувала и моја комшиница Нана. Она је већ и заборавила да смо ми комшије, али нема везе. Увек смо се сретали у неким гужвама и организацијама... Чика Љубе је рекао да требају неке ствари да се унесу у бус, па смо ми мушки то преузели на себе обавезу, што појединцима није баш лако пало. Више су кукали и скичали, што је већ најављивало добру атмосферу. Креће се нешто пре 12 сати, када смо преко шидског аутопута дошли до Јарка. Ту смо покупили неке људе из Вуковара и Новог Сада. Тако смо сви скупа кренули у центар Србадије... Атмосферу је држао један од покретача читаве идеје - чика Љубе, мој земо... и са шалама и са песмом, а помагали су му момци који тренутно живе у Србској Атини: Стефан и његов кум. Додуше и чика Душан је ту причао какве досетке, што из завичаја што са ранијих јахоринских сусрета. Елем, тако ми дођосмо до Зворника, где смо требали да пређемо "границу"... Нису нас пуно задржавали и давили, па смо прешли, а била је прва додела медаља - пограничним полицајцима. Настављамо даље, а чујемо и лоше вести. Наиме, проблем је настао у Вишеграду, где су деца са Космета враћена у Грачаницу, јер нису имала одговарајућа документа, ови старији наставише до Јахорине. Знам да би њима ово итекако значило, али шта да се ради. Верујем да ће чика Љубе наћи начина да им се одужи. Стигли смо у касним вечерњим сатима у хотел, а лоша ствар је била то што је снега било јако мало. Чак су и температуре биле више летње него зимске. Нама је умор чинио своје. Одлазимо на вечеру у ресторан где је био шведски стол. Све похвале за храну. У вечерњим сатима у сали забаве планирана је музика, тачније Здравко са својим оркестром имао је задатак да направи добар штимунг, што су се момци стварно и потрудили својски све три вечери. То прво вече баш због умора нисмо могли да будемо дуго, додуше многи нису ни дошли, јер си већ били у "хркановцима". Али нема везе, играли смо колце, ко је знао, показивао је своје умеће. Мене је зачудило како су Нана и Сања одважиле се да уђу у коло. Додуше оне су далеко лакше од мене, али се ја нисам предавао. Хоће срце да искочи. Наредни дан је било планирано такмичње у скијању, на велеслалому код Пољица. Такмичара баш због недостатка снега, није било пуно, али довољно да жири има посла и да се касније доделе медаље. Мени није било до скијања, поготово што је снег већ био у топљењу, па сам отпешачио једну добру туру, али и седео на сунцу са пајтосима, добијајући бакарну боју у лицу. Поподне тог другог дана био је огранизован одлазак на Свечану академију на Палама, где су учествовали људи из културно-уметничког света. Љубивоје Тадић, глумац из Београда, Србски Православни Појци из Београда Душан Пејић, млади гуслар из Сребренице Омладински ансамбл "Венац" из Грачанице СКУД "Деспот Стефан Лазаревић" из Сребренице Све похвале за учеснике, био је то празник и за очи и за уши. Сви присутни су уживали јер је доста мештана Пала дошло у Дом Културе, где је то било организовано. Обратио нам се и градоначелник, који ме изненадио како је у свом излагању рекао све што је требало, а све то није трајало дуго. Још док смо били на Палама, тражио сам споменик палим борцима Војске Републике Србске, јер управо су они своје животе уградили у темеље треће србске државе. Није далеко од центра Пала. Тако смо начили једну фотографију. Увече смо опет отишли до сале за забаву, где је Здравков оркестар дизао атмосферу. Јопе коло, нисам само ја био главни на подијуму, било је и других. Али (не)кондиција чини своје. Трећег дана за преподне било је најављено такмичење у ваљању по снегу. Нисам присуствовао томе, јер је снега врло мало и било, али сам био у башти ресторана Рајска врата, изнад нашег хотела. Ту је чика Љубе тражио жртве за Првоаприлске шале, па колико знам успео је свог другара Славка да мало уаприли, али и Марка из Појаца. Шта су му после рекли не знам, али смо се ми за његовим столом добро смејали. У сали за игру и забаву срећем моје земљаке из Вуковара. Стварно су момци за похвалу, не само због дружења, већ и што добро играју ове друштвене игре. На стоном тенису сам се прописно обрукао, а на билијару добро показао. Стони ногомет није имао адекватну борбу, јер Борко је завршио факултет друштвених играра, па нам је прописно напунио мрежу. Ја додуше нисам то одавно играо али живо ме занима шта би било да смо још коју партију одиграли. У камин сали око 17 сати била је промоција књиге "Лична документа" глумца Љубивоја Тадића. Аутор је причао о себи, свом пореклу, дешавањима из ближе националне историје која су пресудно утицала на њега и његову породицу. Увече је било планирано за музичко-забавни програм са такмичарским делом, јер је жири морао да изабере Први глас Јахорине. Било је колико ја знам 11 учесника, два Шпанца су дали тако међународно обележје, а победник је била Милица Милосављевић из Појаца са песмом "Зајди зајди". Њој певање није професија већ правне науке, али је "потукла" све остале учеснике. Све честитке. Моји фаворити на такмичењу су били свештеник Александар са својим маленим ћеркицама. Они су први наступали и отпевали су песму: "Мој стари ђедо". Одушевило ме много тога. Прво, јер се деца од малена уче националном идентитету, а друго, што се нема бојазни то показати јавно, јер они не живе на Теразијама нити на Трафалгар скверу, већ у Сребреници. Чим су завршили учешће, ја "улећем у терен" и љубим девојчице, а Саши стежем руку. Да сам женско, вероватно би се и расплакао. Било је то вече и додела медаља за скијање, ваљање, за прво, друго и треће место. Штимунг је оркестар наставио да држи са песмама, коло на све стране што и јесте наше национално обележје. Баш је и Здравко добио реч, као нови председник ОО Сусрета, па је причао како је водио борбу пред међународним институцијама да коло остане србска баштина и нематеријална вредност. Наредни дан је био резервисан за спремање, јер смо у 9:00 морали изаћи из собе, а у 11:00 већ да кренемо за Београд. Окаснили смо са поласком пола сата, али не мари, пут је био више него добар. Ишли смо преко Сокоца, тако да смо свратили на војничко гробаље Мали Зејтинлик. Тамо је иначе сахрањено преко 1.000 бораца из Сарајевско-Романијског корпуса ВРС. Поред њих доста Срба Сарајлија, који су напустили своје огњиште 1996. у оном чувеном егзодусу после Дејтонског (не)споразума, па су пренели посмртне остатке својих најмилијих управо на Соколац. Ја сам се распитивао код гробара где је вечна кућа мале Мирјане Драгичевић, деветогодишње девојчице која је силована па убијена у Доњој Биочи 28. децембра 1992. код Илијаша. Ово је други пут да сам ту, али мораћу доћи још који пут, јер требало би направити једну добру репортажу коју ћемо пласирати на интернет. Да се чује истина и сачувамо од заборава. Свраћамо у Зворник, да нешто презалогајимо, а суце упекло, као да је почетак јула, а не априла. На граници без проблема и настављамо до Јарка. Ту један део иде за Нови Сад, односно Вуковар, а ми настављамо за Београд. Похвале и за возача Синишу, више него коректан. Штета што нико од ових мојих маниташа није могао да дође на Јахорину, верујем да би уживали. Боже здравља, ето нас догодине опет... Србуј, макар сламу јео...
  15. Ова манфестација траје већ деценијама. Мислим да је започета 1995. године или можда годину дана касније. Одржава се три-четири дана на планини Јахорина изнад Сарајева крајем марта месеца сваке године. Долазе Срби из разних крајева, па чак и дијаспоре. Ко може нека дође. Буде увек лепо.
×