Sign In
Create Account
Follow Us on Twitter
Like Us on Facebook
Subscribe on Youtube
0
Sve ostalo mu je stavljano pod znak pitanje, pa i sama smrt. Sociolozi su govorili da je Arkan bio novi srpski junak, Milos Obilic dvadesetog veka. Kriminolozi su ga dozivljavali kako poslednjeg dona jugoslovenskog podzemlja, a patriote kao branioca srpskog naroda. Za njegovu porodicu Zeljko Raznatovic je bio sin, brat, muz, otac i deda.
Ima ljudi u Jugoslaviji koji jos ne veruju da je Zeljko Raznatovic mrtav. Vise puta mi se desavalo da me pojedine zene direktno pitaju da li znam gde se Arkan skriva u Grckoj. Cak je i Vladimir Dziro, istrazitelj Tribunala u Hagu jednom prilikom javno izjavio da se ni u Hagu ne veruje da je Zeljko Raznatovic Arkan ubijen.
Ovaj detalj danas, godinu dana od atentata na Zeljka Raznatovica, govori dovoljno o snazi mita o Arkanu. Hrabrost su mu svi priznavali i zbog toga su ga postovali. Zudnja za slobodom mu je bila karakterna osobina. Iz svih zatvora u koje je stavljan je pobegao. Imao je energiju koja mu je davala za pravo da govori da je bolje ziveti jedan dan kao lav nego sto godina kao crv. I ziveo je kao lav!
Sve ostalo mu je stavljano pod znak pitanje, pa i sama smrt. Sociolozi su govorili da je Arkan bio novi srpski junak, Milos Obilic dvadesetog veka. Kriminolozi su ga dozivljavali kako poslednjeg dona jugoslovenskog podzemlja, a patriote kao branioca srpskog naroda. Za njegovu porodicu Zeljko Raznatovic je bio sin, brat, muz, otac i deda.
Bio je ponosan prvo na svoju porodicu, na svoje Delije, na svoju Gardu i na svoje Obilice. Voleo je da ga slede, jer je umeo da ih vodi kroz rat i mir. Bio je borac kome su skandirali "Arkane, tigre!". Priznavao je samo pobede, jer se u porazima nije snalazio.
Za poslednjih deset godina sest puta sam bio sa Zeljkom Raznatovicem.
Prvi i jedini posao za Arkana odradio sam 1992. godine kada sam dosao iz Sidneja, u kome sa boravio sluzbeno 30 dana i upoznao mnoge Krajisnike. Oni su za Gardu poslali svoje donacije. Novac sam odneo u skupstinu Srbije, dao svastiki Stani Krivacic da ga preda poslaniku Zeljku Raznatovicu. Pozvala ga je telefonom:
- Gospodine poslanice, doneo vam je novinar Marko Lopusina 6.000 dolara iz Australije. Dodjite da uzmete.
- Dobro, pozdravite ga !
Medjutim, nas prvi susret zapoceo je njegovim prekorom, a nas poslednji susret zavrsio se zajednickim fotografisanjem u Knez Mihailovoj ulici. Nisam tada slutio da ce to biti poslednji nas sluzbeni razgovor. Verovao sam da je Arkan toliko mocan da moze da predupredi sopstvenu sudbinu.
Zivotna prica Zeljka Raznatovica je toliko orginalna da se moze nazvati samo � arkanovska. Bio je krajem proslog veka jedan od deset najpoznatijih Srba u svetu. Bio je lik sa naslovnih strana svetskih zurnala, ali i sa poternica Interpola i optuznice Tribunala u Hagu. U toj medjunarodnoj zajednici, posle Milosevicevog i Karadzicevog imena, Arkanovo se izgovaralo sa najvise strahopostovanje.
Na latinskom ime Arkan znaci tajnovit ili tajanstven covek. Zeljko Raznatovic je to bio u bukvalnom smislu latinske reci arcanus.
Bio je naslednik jugoslovenskih andjela garavog lica. S tim sto je Arkan imao svoje decije lice. Glatko, mlado i opasno.
Kad je ubijen NIN ga je nazvao "Crni vitez" - heroj, branitelj, biznismen, mafijas, ratni zlocinac. Sve u jednom imenu.
Zna se da je Zeljko Raznatovic bio ratnik, heroj rata i ulice, koji se pretvorio u biznismena, jer je od poslasticara izrastao u vlasnika fudbalskog kluba.
U dosijeima stranih policija Zeljko Raznatovic je imao sedamnaest imena. A u Jugoslaviji pet. Bio je Zeljko, i Ari, i Komandant i gospodin Predsednik. Licno je voleo da bude samo Zeljko, ali je upamcen ponajvise po nadimku Arkan, koji je kao mladic sam sebi dao.
Zivotna biografija mu je bila slojevita i cak kontraverzna. Politicka karijera Zeljka Raznatovica je bila kratka, ali je zato patriotska bila duga, sve do smrti, o kojoj nije zeleo da razmislja. Kada su ga jednom prilikom, na konferenciji za novinare u beogradskom MPC-u, dopisnici iz SAD, pitali da li zna da je posle atentata na generala Badzu, on sledeci za likvidaciju, Arkan je odgovorio:
- Bas me briga! Hiljadu puta sam rizikovao svoj zivot, bio sam na ratistu i mene je stvarno tesko poremetiti. Tesko je meni pretiti ubistvom, prosto - tako nesto me uopste ne dotice!
Zeljko Raznatovic je razmisljao o tome da jednog dana napise svoje memoare. Bio je uveren da bi bili bestseler. Naslov te knjige bi, kako je jednom rekao novinarima, "Ja, Arkan".
Umro na krilima svoje supruge Svetlane Cece Raznatovic u 48 godini zivota. Nikog drugog nije bilo u tim kobnim trenucima da mu pomogne. Ljudi oko njega uplasili su se njegove smrti vise nego on sam.
Zeljko Raznatovic Arkan je bio slika i prilika vremena u kome se dogodio raspad druge Jugoslavije i duboka kriza trece Jugoslavije. I u kome je srpski narod ostao bez svoj junackog identiteta, a sam Arkan bez zivota. Njegovo ubistvo pokazalo je su i heroji rata i ulice smrtni, ali mitovi o njima nisu. Arkan je ziv !?
Smrt Zeljka Raznatovica izazvala je mnoge komentare medju ljudima iz njegovog okruzenja, koji su smatrali, da je takav ishod njegovog zivota i ocekivan, s obzirom da je Arkan ziveo brzo i opasno. Od kako se vratio u Jugoslaviju Arkan je vodio dve paralelne bitke, jednu za sebe i svoj privatni zivot i drugi za srpski narod. Na oba fronta, tvrde neki njegovi poznavaoci, poceo je da gubi onog trenutka kada su iz njegovog zivota poceli da nestaju njegovi najbolji prijatelji i najodaniji ljudi. Zeljko Raznatovic je poslednjih godina bio suocen sa gorkom istinom da ljudi oko njega ginu jer su mu bili bliski i odani.
Prvi od Arkanovih ljudi koji je izgubio zivot bio je Radojica Nikcevic, star 45 godina, direktor stambene zadruge "Sumadija". Ubijen je 7. oktobra 1993. u 8.15 casova ujutro, u Ulici Vase Pelagica br. 54, dvadesetak metara od vrata svoje firme. Po prici ocevidaca zaposlenih u "Sumadiji", napad na Nikcevica su izvela iz zasede, dva nepoznata lica u radnickim kombinezonima. Nikcevic je izasao iz svog automobila, presao desetak koraka, gde mu se jedan od napadaca prikrao i pucao mu u potiljak iz pistolja. Drugi je cekao u belom "jugu" koji su nepoznati revolverasi pobegli Ulicom Vase Pelagica. Likvidatori, kao i narucioci ubistva ovog Arkanovog prijatelja nikada nisu otkriveni.
Nikcevic je bio vlasnik Prve beogradske stambene zadruge Sumadija, predsednik KK "Partizan", zaljubljenik u aerosport i Rusiju. Govorio je kako ce u Beogradu podici spomenik ruskom caru Nikolaju II Romanovu.
U graditeljskim krugovima bio je poznat kao uspesan privrednik. Vazio je za jednog od ljudi najdubljeg dzepa u Beogradu. Radojica Nikcevic je bio rodjeni Beogradjanin, niksickog porekla, kako je sam govorio: " Ja sam Crnogorac srpskog roda".
Bio je i pilot, predsednik vazduhoplovnog kluba "Savski venac", a kao dobrovoljac ucestvovao je u poslednjem ratu, u operacijama u Sloveniji, kada se letelo na Slavonski Brod.
Bivsi igrac i bubnjar, a kasnije predsednik KUD "Abrasevic" dosta je ulagao u kulturu. SZ Sumadija bila je od osnivaca i suvlasnika Radio- Pingvina.
U poslednje vreme gospodin Nikcevic bacio na otkup filmskih prava. Sa Britancem italijanskog porekla Djovanijem di Stefanom planirao je da finansira filmove o genocidu nad Srbima.
Sa Arkanom je drugovao i na sportskom, na ratnickom i poslovnom terenu. Pocetkom devedesetih trio Radojica, Arkan i di Stefano bio je u Beogradu sinonim za novu generaciju brzih biznismena u Jugoslaviji, ali sa izrazenom patriotskom crtom.
Kada je Nikcevic ubijen i kada je u novinama objavljena citulja Pabla Eskobara, probudjene su gradske price o tome, kako je navodno radio sa drogom i na njoj stekao, ne samo veliki novac vec i mafijaski pedigre. Smrt je sprecila Radojicu Nikcevica da ove glasine demantuje. Iza njega je ostao samo nadimak � Srpski Eskobar.
U gluvo doba subotnje noci, 15. februara 1997. u Francuskoj ulici u Beogradu, neposredno posle izlaska iz nocnog kluba "F6", rafalima s prigusivacem ubijen je moj komsija Rade Caldovic Centa (47), legenda beogradskog podzemlja. Sa Centom, sasvim slucajno, ili ne, ubijena je i njegova dugogodisnja prijateljica Maja Pavic, televizijska voditeljka na "Studiju B" i TV "Pinku", poznata i kao kuma Cece Raznjatovic.
Arkan i Badza ovekoveceni su na fotografiji 1991. godine u Erdutu. Stojicic je bio na celu Teritorijalne odbrane istocne Slavonije i, formalno, Arkanov pretpostavljeni.
Radovan Stojicic Badza, general policije poginuo je kao puki policijski amater. U restoranu "Mama mia", u General Zdanovoj ulici, kobnog jedanaestog aprila 1997. susreli su se jedan uvezbani profesionalac ubica i jedan neoprezni funkcioner cuvara javnog reda i mira. Atentator, visok 175 ili 185 centimetara, usao je u malu salu sa najlon carapom na glavi, prisao stolu za kojim je sedeo Radovan Stojicic, uperio automat u njegovog sina Vojislava i potom srucio rafal u generalova ledja i glavu. Kriknuo je, opalio jos jedan rafal u prozore i krupnim koracima izasao napolje u polumracnu ulicu Generala Zdanova. I nestao bez traga.
General Radovan Stojicic - Badza dosao je u restoran na poziv svog sina Vojislava i prijatelja Milosa Kurdulije, negde oko ponoci. Stigao je bez milicijske pratnje, koju po Pravilu sluzbe mora kao funkcioner uvek da ima, bez telohranitelja, sa kojima je inace uvek javno izlazio i bez sofera, koji, takodje, kao sluzbeno lice mora da ga vozi po Beogradu i po Srbiji. Seo je za sto okrenuvsi ledja prema vratima, tako da nije bio u situaciji da pogledom kontrolise prostor i ljude u njemu. Prvi srpski policajac ocigledno nije smatrao da je njegov zivot u opasnosti, cim se odlucio da otpusti telohranitelje i vozaca i da okrene ledja vratima.
Profesionalno obuceni ubica, koji je dobio zadatak da bas na javnom mestu likvidira zamenika ministra srpske policije, general-pukovnika, poznatog dzudistu, odlicnog strelca i rvaca Radovana Stojicica, cekao je ovakvu priliku koju mu je pripremio sam nacelnik Badza.
Ubistvo na prepad prvog srpskog policajca uspanicilo je i ozbiljno uplasilo politicki vrh Srbije. Licno Jovica Stanisic, nacelnik Resora drzavne bezbednosti obavestio je predsednika Slobodana Milosevica da je general Stojicic ubijen. Narednog jutra odrzan je Kolegijum MUP-a Srbije kojim je predsedavao Zoran Sokolovic, ministar srpske policije u ostavci i prvi covek SMUP-a Jugoslavije. Bio je prisutan i Nikola Sainovic najpoverljiviji i najefikasniji kadrovik SPS-a. On je dobio zadatak da vodi istragu, organizuje raciju na ubicu i aranzira sahranu generala Radovana Stojicica. Citava policija je dignuta na noge, sve ulice grada Beograda su stavljene pod kontolu. Milicionerima su ukinuta sva odsustva, bolovanja, odmori i naredjeno da rade non-stop.
Istraga je, naime, pokazala da su meci, kalibra devet milimetara, kojima je ubijen prvi srpski policajac ispaljeni iz americkog automatskog pistolja "Ingram M11". Ovo oruzje se retko koristi na nasim prostorima, jer je proizvedeno jos 1970. godine i jer ga sluzbeno ne koristi ni nasa policija, ni nasa vojska. Automat je tezak 1590 grama, dug 222 milimetara i precizan do dvadesetak metara. Deluje pojedinacno ili rafalno, ali mu se rafal od pet metaka cuje kao jedan pucanj. CIA ga koristi kao svoje sluzbeno oruzje, a od 1982. u Americi se nalazi u slobodnoj prodaji. Neke evropske teroristicke grupe koristile su ga u svojim akcijama. "Ingram M11" se moze naci na srpskom ilegalnom trzistu, ali potraznja za njim nije velika, jer su "uzi" i "skorpion" mnogo popularniji.
Na osnovu cinjenice da je koriscen automat "Ingram M11" bilo je penzionisanih inspektora SDB koji su tvrdili da je Stojcica likvidirala italijanska mafija, poa nalogu Zagreba. Rec je, navodno, bila o osveti za Vukovar.
Sahranjen je u Aleji velikana. A na Dan bezbednosti 13. maja 1997. godine najboljim milicionarima i policajcima MUP-a Srbije uruceno je tek ustanovljeno priznanje "Radovan Stojicic"
Zoran Stevanovic, koji kriminalac nije bio, ni voleo da ga drugi takvim smatraju, stradao je bas kao i oni od kojih se klonio. Ubijen je s ledja i iz zasede ispred hotela "Metropol", 30. avgusta 1997. godine, oko 10 casova pre podne.
Ime Zorana Stevanovica prvi i jedini put se u stampi pojavilo, sada davne 1990. godine, povodom cuvenog hapsenja "sestorice terorista" u tek zacetoj hrvatskoj drzavnosti i demokratiji. Pod optuzbom da su doslovno "pripremali izvrsenje opsteopasnih radnji i drugih nasilja, a sve u cilju stvaranja opste nesigurnosti i rusenja na demokratskim izborima uspostavljenu vlast u Hrvatskoj", u noci izmedju 28. i 29. novembra 1990. u Dvoru na Uni, uhapseni su Zeljko Raznatovic Arkan, Zoran Stevanovic, Dusan Bandic i Dusan Caric. Stevanovic je u optuznici bio drugooptuzeni, verovatno i zbog toga sto je od pobrojanog naoruzanja dobar deo, odnosno automatski pistolj "hekler i koh", pistolj marke "CZ", odgovarajuca municija i sprej za onesposobljavanje, bio u njegovom posedu.
Kraj ovog politickog slucaja je poznat � iako optuzeni na vremenske kazne zatvora od godinu dana pa navise, clanovi grupe su pusteni na slobodu. Raznatovica i Stevanovica ispred zatvora je docekala grupa od dvadesetak prijatelja, s kojom su iznajmljenim privatnim avionom otisli za Beograd.
Da bi se osvetili Franji Tudjmanu i Hrvatima arkanovi ovi prijatelji su, samo godinu dana kasnije, usred Zagreba ukrali automobil marke BMW, kojim se hrvatski predsednik vozio na posao u Banske dvore.
Zoran Stevanovic je rodjen 1961. godine u Beogradu. Iako je zvanicno bio gradjevinski tehnicar, Stevanovic je, poput vecine vrsnjaka, krenuo u zivot ni od cega. O svojim poslovima nije govorio. I Stevanovicevi boravci u inostranstvu za njegove drugove ostali su nepoznanica. Znalo se da je Stevanovic majstor borilackih vestina, da je zahvaljujuci tome u Svedskoj stekao veliki novac, ali i da je tamo stekao velikog prijatelja Arkana. Kada se vratio u zemlju pristupio je Arkanovom drustvu, gde se izdvajao po svojoj vojnoj obucenosti. Pripadao je grupi Arkanovih komandosta, jer je bio specijalaca za odredjene zadatke.
Vukasin Gojak zvani Vule, vlasnik diskoteke "Ric" u Kosutnjaku i koji je u subotu 7. septembra 1997. ubijen na Banovom brdu bio je poznat beogradskoj policiji jos od 1992. Tada je bio sef obezbedjenja poslasticarnice "Ari" i major Arkanove, odnosno Srpske doborovoljacke garde. A kasnije telohranitelj Zeljka Raznatovica. Kad je ubijen Vukasin Gojak Vule imao je 42 godine.
Ubica majora Gojaka je bio profesionalac i odlican strelac. Skriven u obliznjem sumarku, kraj bazena, udaljenom oko 40 metara od diskoteke "Ric", koju je Gojak bio uzeo u zakup, uhvatio ga je "u krst" optickog nisana. Snajperista je povukao oroz u trenuku kad je Gojak seo za volan parkiranog dzipa "micubisi pajero". Zrno je probilo staklo automobila i zarilo se nekoliko santimetara ispod Gojakove lobanje, razarajuci mu vratne prsljenove. Tesko ranjeni major Gojak davao je znake zivota narednih pola casa, a potom izdahnuo.
Policija je na mestu odakle je pucano nasla oruzje, snajpersku pusku. Ona je bila doneta i skrivena negde u sumarku Kosutnjaka i pre dolaska ubice na mesto zlocina. To govori da je atentat na majora SDG organizovalo vise lica. Niko se od protivnika Arkana i njegove garde nije potom oglasio da preuzme odgovornost za likvidaciju majora Gojaka.
U sudskim spisima beogradskog Okruznog suda major Arkanove garde bio je okrivljeni jer je protiv njega vodjen krivicni postupak zapocet krajem januara 1992. godine, povodom pucnjave i ranjavanja vise ljudi Raznatoviceve vile u Sokobanjskoj ulici broj dva.
Ime Vukasina Gojaka, svojevremeno istaknutog pripadnika i majora Srpske dobrovoljacke garde pominjalo se u kontekstu sudjenja Ljiljanu Ostojicu, osamnaestogodisnjaku, clanu SDG, optuzenom da je 27. januara 1992, oko tri casa posle ponoci, ispred poslasticarnice Ari "pokusao da lisi zivota trojicu Arkanovaca: Stanisu Stanisica, Dragomira Stankovica i Zorana Naumovica".
Kada se braon "jaguar", nesto posle ponoci 28. februara 1998. godine zaustavio na semaforu kod prodavnice "Gas", na ulgu Ulice Carice Milice i Brankove, kasni prolaznici su radoznalo zagledali lepu limuzinu kotorske registracije. Te noci iz zadnjih redova kolone automobila koji su cekali zeleno svetlo na semaforu izleteo je, uz skripu guma "fiat" bez registarskih oznaka i naglo se zaustavio ispred "jaguara". Dva nepoznata mladica potegla su automate i srucili rafal u vozaca i suvozaca "jaguara", dodali gas i sjurili se preko Brankovog mosta ka Novom Beogradu. Na crnom asfaltu ostale su vruce caure, a u "jaguaru" dva tela su klonula sa sedista. Tako su u centru Beograda ubijeni Bojan Petrovic, star 36 godina i njegov drug tridesetogodisnji Zoran Bogdanovic-Kepa.
Kako tada rece jedan penzionisani policajac, Petrovic je bio veliki Arkanovo prijatelj, clan rukovodstva beogradske narko-mafije i jedan od poslednjih clanova vozdovackog klana. Smrt je za Bojana Petrovica bila, kako su novine pisale, nastavak sudbine mnogih momaka iz beogradskog podzemlja, koji su uspeli da se izdignu iznad proseka i da postavu vodje u pojedinim poslovima. Da bi Bojan Petrovic to bio u narko-mafiji, bilo je nuzno da, kako su poznavaoci podzemlja pisali, ukloni Gorana Vukovica-Majmuna, Dragana Joksovica-Joksu u Svedskoj. I Zorana Dimitrova na Konjarniku, pa je ovo bio cin osvete. Stampa je kao izvrsioce tih likvidacija pominjala izvesnog Rogu, zatim Vojislava Raicevica, poznatijeg po nadimku Voja Amerikanac i samog Bojana. Sva trojica su te 1998. vec bili pokojnici.
Zbog toga se ubistvo Bojana Petrovica shvatalo kao osveta za likvidaciju Vukovica, Joksovica, pa cak i Caldovica.
Bojan Petrovic je voleo da se javno pokazuje. O svojim mladalackim podvizima govorio je beogradskim novinarima, koji su ga znali jos iz 1985. godine. Petrovic je, naime, tada zajedno sa Draganom Popovicem-Dadiljom, Milovanom Vujisicem-Vujom i Borisom Petkovim ucestvovao u likvidaciji Ranka Rubezica. Osudjen je na sest godina robije, ali je odlezao pet. Kada je izasao na slobodu zaputio se u Nemacku, kod svojih kumova, a potom kod oca Vlaste Petrovica u Svedsku, koji je radio u stokholmskom nocnom klubu.
Vlasta Petrovic, zvani Crnogorac, veliki boem, kockar tople ruke, sarmer i iskusni delinkvent je u Svedsku dosao jos 1966. godine, jedni kazu kao obavestajac, a drugi kao gastarbajter. Vlasta je sa Arkanom bio pajtos, obojica su voleli kocku i Nataliju, Zeljkovu devojku i suprugu. Prvi je postovao kao otac snaju, a drugi je bio zaljubljen u nju toliko da je slusao kao majku.
Kako je Bojanov otac Vlasta Petrovic zbog ubistva u samoodbrani morao u zatvor, sin Petrovic je preuzeo poslove i u baru i na ulici. Sa svojim nerazdvojnim prijateljima Hasom i Carlijem i ekipom od jos sest momaka, ziveo je od pljacki po Malmeu, Geteborgu i Stokholmu. I od reketa. Uzimao je cetvrtinu prihoda bogatih restorana. Bilo je to vreme kada se znao sa Giskom, Ljubom, Arkanom i njegovim kumom. Medjutim, 1983. godine Bojanova trojka je pala policiji u ruke i osudjena je na po sedam godina zatvora. Bojanu Petrovicu je uspelo da pobegne iz svedske kaznionice za Srbiju, sto mu je vec tada u jugoslovenskom podzemlju podiglo rejting do nebesa.
Mnogi poznavaoci Bojana Petrovica tvrdili su da je i on kao i njegov otac covek policije, jer je imao dozvolu za nosenje pistolja i jer je neko vreme radio u obezbedjenju Zorana Lilica, na njegovom predizbornom mitingu u Cacku. Otuda, mo-da i tvrdnja da je Petrovic bio organizator serije likvidacija u beogradskom podzemlju, da bi, kako su pisale novine marta 1998. godine, napokon, i sam morao da ubije najsurovijeg od placenih ubica Voju Amerikanca. A onda je racun za toliku nenajavljenu smrt isporucen i njemu Bojanu Petrovicu.
O likvidacijama na beogradskom asfaltu, koja su do sredine devedesetih odnela mnogo mladih ljudi, Zeljko Raznatovic je imao svoju teoriju uzroka nenajavljene smrti:
- To je tzv. vijentamski sindrom. Rat je zavrsen, dosta oruzja je doneto, svako dete od 17 godina ima pistolj i puca. Treba poostriti Zakon o nosenju oruzja. Kad se bud eznalo da ce se zbog oruzja dobiti pet godina robije, automatski ce manje pistolja da se nosi, a time ce se smanjiti i broj pocinilaca krivicnih dela. Ja zabranjujem kad su svetkovine i slavlja da se puca. Moje obezbedjenje nosi samo pejdzere na javnim skupovima. Oni koji nose oruzje imaju dozvole. Ja sam pucao samo u Zitorazi. Tamo sam se ispucao za narednih 50 godina!
Samo nekoliko meseci posle likvidacije Bojana Petrovica njegov otac Vlasta, koji kao da je predosetio da nece dugo ziveti, priredio je u Beogradu tri oprostajne vecere. Zvanicno, oprastao se od prijatelja pred put u Svedsku. Nezvanicno, saputalo se da se Vlata Petrovic oprastao od zivota. Tako je i bilo, jer je vrlo brzo potom ubijen u Haleu.
Dragan Joksovic Jokso ubijen je 4. februara 1998. godine u foajeu stokholmskog hipodroma Solvala. Dvadesetogodisnji Finac Jan Raninen, unajmljeni narkoman, "overio" je Joksu s dva metka u glavu. Joksovic, najveci autoritet skandinavskog podzemlja, za zivota je bio jedan od najboljih prijatelja Zeljka Raznatovica Arkana. Smrt nerazdvojnog druga dobrano je uzdrmala inace stalozenog Raznatovica. Tesko je podneo Joksovu smrt. Obojica su bili poreklom Crnogorci, obojica ljudi od akcije.
Upravo Jokso je, kaze legenda, vise puta tokom sedamdesetih pomogao Raznatovicu da pobegne iz zapadnoevropskih zatvora, a vazio je i za Arkanovog coveka od poverenja.
Navodno je za njegov racun vodio "profitabilne" poslove sverca cigareta i narkotika u Skandinaviji i za veoma kratko vreme se obogatio.
Arkan je odbacio sve optuzbe o svercu cigareta: - Pa, ja mrzim cigarete i alkohol! I Jokso ih nije podnosio!
Joksovic je brzo postao jedan od bosova tamosnjeg podzemlja. Poceo je kao sef obezbedjenja po skupim diskotekama, a bio je i telohranitelj mnogih poznatih licnosti. Inspektor Interpola Kenet Viman pratio je ovog dva metra visokog Crnogorca ravno 12 godina:
- Bilo je gotovo nemoguce prikupiti dokaze protiv njega. Svim svedocima jezik se vezivao u cvor na sam spomen Joksovog imena. Svi su strahovali od zestokih metoda koje je primenjivao. Svi su ga se plasili kao samog djavola.
Samo jednom Joksovic je uhvacen s kokainom u dzepovima zbog cega je u zatvoru proveo citava dva meseca. Bio je to njegov jedini boravak iza resetaka.
Posle Joksovog ubistva, zapadni mediji odmah su poceli da pletu mrezu najneverovatnijih spekulacija. Pariski "Mond" pisao je 24. februara 1999. da je Arkan u Svedsku poslao cetvoricu placenih ubica da namire racune s naruciocima ubistva.
Francuski novinari tvrdili su da su svedska tajna policija SAPO i sluzba vojne bezbednosti MUST sasvim ozbiljno primile k znanju dobijene informacije po kojima je Arkan pripretio da ce Joksa osvetiti nad svedskim vojnicima u sastavu SFOR-a u Bosni i Hercegovini. Na terenu, u Bosni, odmah su preduzete pojacane mere bezbednosti.
Zeljko Raznatovic Arkan, medjutim, sve ove trdnje energicno je demantovao. U intervjuu svedskom "Ekspresenu" rekao je doslovce: - Svedska policija prica kojesta, to su najobicnije gluposti!
Fudbalska utakmica Argentina: Engleska, bila je kobna za vlasnika kluba "Legat" u Beogradu. Darko Asanin, fabrikant stakla i ogledala, vlasnik preduzeca "Koloseum" i kluba smestenog u kuci Rodoljuba Colakovica na Dedinju ubijen je iz zasede u leto 1998. godine.
Ubice, sakrivene u zivoj ogradi u Drajzerovoj ulici broj 50, sa dvadesetak metaka presekli su Darka Asanina dok je gledao utakmicu. Intervencija beogradske Hitne pomoci nije spasila Asaninu zivot, jer je preminuo u Urgentnom centru. Imao je 42 godine, zenu i cetvoro dece. Poslednjih godina otvorio je dva kasina, u Herceg Novom i na Kopaoniku, pa je zbog toga zapostavio svoje poslove oko proizvodnje italijanskih ogledala. Neopterecen strahom za svoj zivot Darko Asanin je na poslu bio nenaoruzan i bez pancir kosulje. Imao je samo oko sebe nekolicinu momaka, bivsih vojnih specijalaca, koji su vise cuvali kucu nego njega..
Zbog nesporazuma oko kasina u Crnoj Gori, a i zbog javne podrske svom rodjaku Pavlu Bulatovicu, ministru odbrane i Momiru Bulatovicu, bivsem predsedniku Crne Gore, biznismen Darko Asanin je bio u verbalnom sukobu sa nekim Crnogorcima, koji su za sebe govorili da su "Milovi ljudi". Taj sukob, medjutim, nije bio toliko ostar da bi se sumnjalo da su ti Crnogorci narucili likvidaciju Darka Asanina.
Darko Asanin je kao i mnogi mladici sa tvrdim pesnicama bio dete vojnog lica. Rodjen je bio u Jajcu pre 42 godine. Kao mladic bavio se boksom u beogradskom "Novom kolektivu". Bio je poznat kao veliki Jugosloven.
Asanin je u Beogradu zavrsio Pedagosku akademiju, ali nikada nije radio kao nastavnik. Sedamdesetih godina se otisnuo u svet. U Nemackoj je neko vreme ziveo od boksa, jer je prvak pokrajine Vestfalija u velter kategoriji. A potom je marke zaradjivao kao izbacivac u diskotekama i klubovima, pa kao organizator ilegalnih kockarnica. Tu je i tada upoznao Arkana i sprijateljio se sa njim.
U emigraciji je optuzivan da je zajedno sa Arkanom likvidirao Envera Hadrija, albanskog nacionalistu i spijuna CIA. Jugoslovenska javnost je cula za Asanina prvi put kada je okrivljen za ubistvo Andrije Lakonica, marta 1990. u cuvenoj Nani. Zbog ubistva Hadrija ocinkaren iz prestonice Darko Asanin je hapsen, ali i pusten iz grckog zatvora, jer je Belgija trazila 1996. njegovo izrucenje.
Poslednjih nedelja zivota Darko Asanin je davao intervju ovom reporteru i pricao o Arkanu kao velikom srpskom borcu i gazdi u Beogradu. Postovao ga je iako se sa njim nekoliko puta sporeckao. Mnoge poslove radili su zajedno. Vec tada Asanin je glasno pricao da ceka da ga konkurenti, Arkanovi neprijatelji iz kockarskog posla likvidiraju. Ocekivao je smrt, ali se od nje nije branio. Srebrani kolt, napunjen, drzao je u radnoj sobi na spratu. U basti restorana sedeo je u majci, bez panzira i bez telohranitelja. Cekao je metak sudbine, kako sam jednom rece. I docekao ga je. Policija nikada nije otkrila njegove likvidatore.
Zoran Sijan, star samo 35 godina, bivsi reprezentativac u kik-boksu, ubijen je u subotu 27. novembra 1999. oko 1.30 sati u svom "mercedesu 600", registracije BG 600-000, na uglu ulica Nemanjine i Svetozara Markovica u centru Beograda. Sijan je ubijen na vec vidjen nacin iz automatskog pistolja marke "skorpion" u trenutku kada je vozilo zaustavio na semaforu. U tom trenutku s njegove leve strane prisao je automobil sa napadacima koji su u njega ispalili smrtonosne rafale. "Mercedes" je krenuo niz ulicu, presao tramvajske sine i zaustavio se udarivsi u parkirano vozilo sa druge strane ulice.
Prema nezvanicnim informacijama na Sijana je ispaljeno 18 hitaca. Sijan je pogodjen u glavu i grudi i preminuo je na licu mesta. Inace, njegov automobil bio je parkiran nedaleko od bioskopa "Akademija 28" jer je Sijan sa drustvom sedeo u obliznjem popularnom kaficu "Stupica".
Sijan bio prvi covek surcinsog klana, a smatran je za jednog od najuticajnijih u jugoslovenskom podzemlju. Ranije je osudjen zbog razbojnistva u Okruznom sudu u Beogradu, ali je posle sest godina presuda je zastarela, a zatim i ukinuta.
Tvrdnje da su Sijanovi momci jedna od najorganizovanijih ekipa u SRJ potvrdjene su 12. aprila prosle godine posle spektakularnog upada policije u njihovo surcinsko sediste. U toj akciji pored Sijana uhapseni su i njegovi najblizi saradnici i prijatelji Zvonko Plecic Pleca, Dejan Milenkovic Bagzi, Ljubisa Buha zvani Cume, braca Jokic, Perica i Slobodan, Ljubomir Jovanovic zvani Stakleni i Milan Narandzic Limun, svi clanovi takozvanog surcinskog klana.
Dugo godina je bo u braku sa Gocom Bozinovskom, pevacicom narodne muzike sa kojom ima dvoje dece, cerku Zoranu i sina Mirka. Posle razvoda ozenio se komsinicom Goranom i treci put postao otac, jer je dobio je sina Vukasina.
Zoran Sijan je sahranjen na pravoslavnom groblju u Surcinu pred nekoliko hiljada prijatelja, clanova porodice i mestana ovog sremskog sela. Kovceg sa telom Zorana Sijana je spusten u raku uz pesmu "Tiho noci moje zlato spava".
Mnogo ljudi, cak pedesetak Arkan je izgubio i na ratistima sirom Jugoslavije. Arkana i njegovu suprugu Nataliju posebno je pogodila smrt Natlijinog brata kog su svi zvali Sale. Njegovo telo je u Hrvatskoj zamenjeno za cetiri katolicke casne sestre.
Iz tog prvog kruga ljudi oko Arkana iz igre su vremenom izbaceni i Raka Stanisic, poznatiji kao Raka Dilinger, koji je ranjen i ubijen u Crnoj Gori, zatim i cuveni Nebojsa Djordjevic Suca iz Zemuna. Arkanu je uvek bilo zao svojih poginulih prijatelja. Posle smrti Nebojise Djordjevica je izjavio:
- Znamo ko je ubio Sucu! Njegovo ubistvo kao i ubistvo Zorana Stevanovica nema nikakve veze sa SDG koja je ratovala u Hrvatskoj i Bosni.
Sumnjalo se da je Sucu, ispred njegovog stana u Zemunu, 12. oktobra 1996. godine, ubio isti covek koji je smakao i Labovica u Budvi.
Djordjevic je rastao u Zemunu bez roditelja koji su stradali u sabobracajnoj nesreci. Bio je vatreni navijac crveno-belih i brzo postao delija. Tako je i postao clan Srpske dobrovoljacke garde. Prosao je sva ratista. Tri puta je odlikovan i penzionisan kao pukovnik. Ranjavan je i imao je ostecen sluh. U artu je bio Komandantov zamenik. Po povertku iz rata ozenio se, dobio sina i otvorio zlataru. I vratio se "delijama". Na Marakani, pred utakmicu "Crvene Zvezde" sa "Vojvodinom" Nebosa Djordjevic je ispracen minutom cutanja.
Suca je bio visok 190 santimetara, a tezak 90 kilograma. Predvodio je udarne grupe od tri do pet gardista, koje su radile tihe likvidacije. Smrt neprijatelju za 30 sekundi do minut. Jednom prilikom je preziveo sasvim slucajno napad, jer okruzen tenkovima Zengi nije hteo da se preda. Sedam vojnika JNA je poginulo, a Suca je tesko ranjen ostao ziv.
Prema nekim racunicama Arkan je van ratista, na beogradskom asfaltu izgubio desetak vrlo jakih ljudi, sto je u mnogome oslabilo njegovu poziciju.
Gubitkom ovih ljudi Zeljko Raznatovic je izgubio verne i odane prijatelje, ljude na koje je uvek mogao da racuna. Posle Nikcevica, Stevanovica i oca i sina Petrovica, Asanina oko Arkana su poceli, tvrde danas njegovi postovaoci, da se okupljaju estradni muskarci. Bili su to civili i ljudi koji su ga tapsali po ramenu, dizali u nebesa, koji su ga hvalili, a koji su se izmicali uvek kada je gusto. Takvi ljudi, pricaju danas arkanovci, ubili su u Zeljku instikt za opasnost.
- Arkan je nekada umeo da oseti neprijatelja na pet kilometara!
U medjuvremenu, Arkan se opustio toliko da se smatrao sigurnim, narocito u hotelu Interkontinental, gde je provodio najveci deo dana.
Danas njegovi ljudi govore da Arkana je bilo tesko obezbedjivati. Najmanje dvadeset ljudi je dnevno radilo na njegovoj bezbednosti u Beogradu. Sef obezbedjenja je imao neobican nadimak � Niski. On je svakog jutra utvrdjivao plan kretanja Komandanta i clanova njegove porodice.
Medjutim, Arkanovi saborci, koji su cinili gro ekipe telohranitelja, kada su se zamorili zamenjeni su ljudima, koji su, takodje, izgubili ili nikad nisu ni imali instikt za opasnost.
Back to top
