Nikola

VAZNO JE ZDRAVLJE

150 posts in this topic

И онда те тако онесвешћену ја анђеоске доброте носим напоље да дођеш себи, а неки олош ђавољи ме прати и говори: Дај мени мало да је носим, дај, дај је тако док је омамљена... :smile2: А ја му говорим: Бееежи, беежи... :smile2:

А ја сам претходно примијетила како неко има добар априкот! :smile2:

Share this post


Link to post
Share on other sites

А ја сам претходно примијетила како неко има добар априкот! :smile2:

:smile2: Смири се, смири се, 1,2,3 Немој то радиш...Јок ти ћеш...5,6,7,8,9,10, бум, шорка... :smile2:

Share this post


Link to post
Share on other sites

:smile2: Смири се, смири се, 1,2,3 Немој то радиш...Јок ти ћеш...5,6,7,8,9,10, бум, шорка... :smile2:

Ти мора да си нека плачипи**а! :icon_lol: Идемо уназад!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ти мора да си нека плачипи**а! :icon_lol: Идемо уназад!

Ааааааа/врисак/... /Шта ти је то у крилу? :smile2: /

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kaze meni moj tata : Sine

I meni bi moj tata rekao "sine" :smile2::icon_neutral:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni su pričali neki ljudi koji su ostavili pušenje da je za njih najbolje bilo kada su ponovo otkrili neka svoja čula, kao recimo čulo mirisa ili ukusa. A to im se desilo tek mjesec ili dva nakon prestanka pušenja. Doduše ovo su iskustva onih koji su pušili po dvije-tri kutije dnevno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Osvrt na pusenje,iz Crne nam Gore......

----------------------------------------------------

Puš it real good a/k/a Puši ga ka pravi

Neki su ga odavno ispušili, neki u srednju školu ga puše u avgust na polaganje, neki ga puše eo godinama, neki iako se upozoravaju vole i sad da ispuše... A neki se čak vide kako ga puše u budućnosti...

Ovi koji su ga ispušili, ispušili su. Ima ih dosta, ali jebi ga. Ovi koji oće i vole da ispuše, bi se trebali urazumit i svatit da ono što oni ispuše, kao i način na koji ga ispuše, nije nikako u korist pušenja, njihovoga zdravlja i cijele Jugoslavije...

Pušenje... mislite o tome.

:icon_wink:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zdravo garant i njie, ali sto ja jedem mnogo cokolade ovih dana.. :icon_eek:

Kad je slucajno nestane, obuzme me neka panika. :smile2:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Maline pomoć u lečenju raka

Plodovi jagodičastog voća, posebno malina sorte „vilamet“ i „miker“ koje se sve više gaje u Srbiji, imaju značajno citostatičko dejstvo, pokazala su istraživanja sedmoro naučnika iz Instituta za onkologiju i radiologiju Instituta za medicinska istraživanja biljaka u Beogradu i čačanskog Instituta za voćarstvo.

Sastojci jagodičastog voća kao što su antocijanini i polifenoli, od kojih se posebno ukazuje na elaginsku kiselinu, pokazali su se u epruveti, ali i u živoj ćeliji, kao veoma blagotvorni u zaštiti ćelija od oštećenja, starenja i raznih oblika kanceroznih oboljenja, navedeno je u naučnom radu srpskih istraživača koji je nedavno objavljen u britanskom časopisu „Hemija hrane“ čiji je izdavač Univerzitet u Ridingu.

Podaci dobijeni eksperimentima, posvedočili su da dnevno uzimanje samo 121 grama maline „vilameta“ obezbeđuje dovoljno antiproliferativnog potencijala za suzbijanje ćelija karcinoma debelog creva.

- S obzirom na to da se u malinama nalazi niz sastojaka koji imaju antioksidativna dejstva, dalja naša ispitivanja bi imala za cilj da se utvrdi da li sastojci malina imaju dejstva na zdrave imunokompetentne ćelije. Ovakav podatak bio bi od izuzetne važnosti za bolesnike koji su na radioterapijskom tretmanu jer bi im omogućavao bolju zaštitu zdravih ćelija od neželjenih efekata zračenja - objašnjava za „Blic“ prvi autor istraživanja o malinama Zorica Juranić, naučni savetnik u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zaista vjerujem u maline, kupine, jagode, borovnice, ribizle ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sjedim danas na nekom sastanku i nas pet oko stola. U jedenom trenutku vidim svi tresemo jednom nogom.....mislim ono "sivaca masina" :smile2:

Je li to bolest :icon_rolleyes: ...nervoza? :icon_rolleyes: ...ili ruzna navika? :icon_confused:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ruzna navika, najvjerovatnije. I ja sam to redovno radila, pa me mama grdila, kaze ista sam ko pradjed Vuk. :icon_lol: Onda kontam.....mozda je u genima! :icon_lol:

Prestala sam to da radim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja "sijem" cesto. :icon_lol: Nisam ni svjesna toga i jedina utjeha mi je sto kad skontam sta radim vidim da ne sijem bas jako. Samo malkice. :smile2: Jednom sam posmatrala curu u biblioteci . Sjela na stolicu, celularac u ruci i "sije li sije" :smile2: ...al' sije tako snazno da joj se cijelo tijelo trese. :icon_rolleyes:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neuroza...klinicki slucaj! Za ovo se u Srbiji zatvara u neuropsihijatrijsku kliniku, na duuug period, bez prava izlaska bez garancije.

A za neke i tako niko ne bi garantovao! :smile2:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako si me samo provalila..... :icon_confused: ...mis'im :icon_rolleyes: svaka ti cast ...evo umrijecu od smijeha...ha,ha,ha,ha,,.... :icon_neutral:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vracamo se na "pusenje"........

Podaci koji upozoravaju:

oko cetvrtina pusaca umre prerano od posledica pusenja i sebi uskrati bar 10-15 godina zivota;

pusenje prouzrokuje teska oboljenja kao sto su: rak pluca, bolesti srca i bronhitis i emfizem;

90 % umrlih od raka pluca su pusaci, 25% umrlih od srcanih bolesti su pusaci, dok je pusenje u 75% slucajeva uzrok smrti od bronhitisa/emfizema;

trudnice koje puse povecavaju stepen opasnosti od nastanka pobacaja, radjanja mrtvorodjene bebe ili radjanja bebe male telesne tezine;

pusaci cesto obolevaju od ulkusa, i lose reaguju na antiulkusnu terapiju;

pusaci cesto obolevaju od bolesti perifernih krvnih sudova koje se komplikuju nastankom gangrene i amputacijom ekstremiteta;

pusaci kaslju, imaju ceste respiratorne infekcije i smetnje sa disanjem;

nepusaci koji su izlozeni duvanskom dimu imaju najmanje 35% veci rizik da obole od karcinoma pluca ili neke od kardio-respiratornih bolesti u odnosu na osobe koje nisu izlozene duvanskom dimu;

deca i mlade osobe koje zive sa pusacima imaju cesce respiratorne probleme u odnosu na decu koja zive u kucama gde se ne pusi.

prema istrazivanjima radjenim u Irskoj pronadjeno je da oko 6000 ljudi umire svake godine od oboljenja prouzrokovanih pusenjem, sto je 10 puta vise od broja umrlih u saobracajnim udesima;

Share this post


Link to post
Share on other sites

NETOLERANCIJA NA HRANU

“Ono što je za jednog čoveka hrana,

za drugog bi moglo da bude jak otrov.”

Lucrecius, oko 75 p.n.e.

Da li patite od neke hronične bolesti ili se ne osećate 100% dobro?

Možda samo hrana koju jedete utiče na vaše telo.

Netolerancija na hranu je rastući problem u savremenom društvu i može da izazove mnoge zdravstvene tegobe: gastrointestinalne, neurološke, respiratorne, dermatološke, kao i probleme sa regulacijom telesne težine.

Neka od oboljenja, kao što su astma, reumatoidni artritis, psoriaza, rozacea, ekcemi, multipla skleroza, dovode se u vezu sa netolerancijom na hranu.

Šta je netolerancija na hranu?

Neophodno je razlikovati dva pojma, odnosno dve kliničke manifestacije:

Alergija na hranu - proces posredovan IgE antitelima protiv proteina hrane i manifestuje se brzom uzročno posledičnom reakcijom.

Netolerancija na hranu - poremećaj posredovan IgG antitelima, koji po svojoj patogenezi ne pripada alergijama u užem smislu te reči, budući da su manifestacije sporije, često neprepoznatljive ili zamenjene sa drugim bolestima. Stotinama godina znamo da konzumiranje izvesnih “reaktivnih” vrsta hrane može da izazove negativne efekte na fizičko i mentalno zdravlje, a to je sve evidentnije u današnjem svetu koji nudi ogroman izbor namirnica koje konzumiramo.

Netolerancija na hranu je reakcija na hranu koja može da izazove neprijatne simptome i vezuje se za mnoga hronična stanja. Nije verovatno da će netolerancija na hranu da ugrozi život, za razliku od alergija, koje kod nekih ljudi mogu da izazovu anafilaksu. Tipični simptomi alergije su uglavnom trenutni i javljaju se u obliku otoka usana ili grla, kožnih osipa ili koprivnjače, povraćanja ili problema sa disanjem. Ukoliko sumnjate da imate alergiju morate da se obratite svom lekaru.

Dok manje od 2% populacije pati od alergija, procenjuje se da više od 20% populacije pati od netolerancije na hranu. Ona može da ugrozi bilo koga u bilo kom starosnom dobu, ali pošto se simptomi često javljaju tek posle izvesnog vremena od uzimanja hrane, otkrivanje problematične hrane može da bude teško bez korišćenja novih laboratorijskih testova. Na primer, mleko ili hleb pojedeni jednog dana mogu da izazovu bolove u zglobovima tri dana kasnije. Neke netolerancije na hranu mogu da budu izazvane nedostatkom enzima ili hemijskom osetljivošću, dok druge predstavljaju reakciju imunog sistema izazvanu specifičnim IgG antitelima vezanim za određenu namirnicu.

Većina netolerancija na hranu su rezultat imunog odgovora organizma na proteine hrane. Usled povećane crevne propustljivosti kod nekih osoba dolazi do masivnog ulaska antigena preko digestivnog trakta (velikih čestica hrane koje se normalno ne resorbuju u crevima). Organizam ove čestice prepoznaje kao "strano telo" i reaguje stvaranjem specifičnih IgG antitela. Povećana crevna propustljivost javlja se kao posledica različitih patoloških stanja u organizmu: poremećaja u varenju hrane, hroničnih gastrointestinalnih infekcija, alkoholizma, dugotrajnog uzimanja nekih lekova i dr.

Vremenom, stvorena antitela mogu da oforme imune komlekse koji mogu da se nakupljaju u zglobovima i drugim organima i da postanu odgovorni za mnoge simptome koji se javljaju kao posledica netolerancije na hranu.

Simptomi netolerancije na hranu

Netolerancija na hranu se povezuje sa brojnim hroničnim stanjima i simptomima, koji uključuju sledeće:

Gastrointestinalne tegobe - Gastritis, nadimanje, sindrom iritabilnog creva, dijareja, opstipacija, malapsorpcija.

Neurološke smetnje - Glavobolja, migrena, vrtoglavica.

Dermatološke promene - Akne (kod odraslih), ekcem, svrab kože, osip.

Bolovi u zglobovima i mišićima - Od atipičnih bolova i otečenosti zglobova do reumatoidnog artritisa, fibromijalgija.

Psihološke smetnje - Hronični umor, nesanica, depresija, anksioznost.

Respiratorne tegobe - Astma, rinitis-može se preklapati sa alergijskim procesom.

Problemi kontrole težine.

Testiranje netolerancije na hranu

Od nedavno su aktuelne laboratorijske analize usmerene otkrivanju netolerancije koje osobe mogu imati na određenu vrstu hrane.

Test se izvodi iz uzoraka kapilarne ili venske krvi, pri čemu se ispituje osetlji-vost uzorka na 93 različite namirnice. Rezultati ovih analiza precizno ukazuju na namirnice na koje osoba reaguje, koje bi trebalo izbaciti iz upotrebe i sugeriše koje namirnice možete slobodno da jedete.

Vaši rezultati

Pacijent dobija rezultate IgG alergijskog testa na hranu, zajedno sa dijetetskim podacima koji će mu pomoći da izbaci problematične namirnice iz svoje ishrane.

Pomoću podataka koje dobijete u okviru rezultata testa netolerancije na hranu, možete da izvršite pozitivne promene u svojim navikama u ishrani. Ukidanjem jedne ili više vrsta hrane, u više od 2/3 slučajeva dolazi do gubitka simptoma nastalih konzumiranjem “reaktivne” hrane i značajnog poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja.

Veoma je važno pridržavati se uravnoteženog, zdravog načina ishrane. Ako odlučite da to sami radite, a imate netoleranciju prema jednoj ili više žitarica, razmotrite uzimanje alternativnih žitarica koje su na listi vaših rezultata označene kao nereaktivne. Isto važi za voće, povrće i meso. U proizvodnji hrane i pića se koriste i sakrivene namirnice. Važno je da čitate nalepnice na industrijskoj hrani da biste sigurno izbegavali problematične namirnice.

Iako je eliminacija problematičnih namirnica cilj, neki ljudi se u početku lošije osećaju, zbog apstinencijalnih simptoma. U tim slučajevima bi bilo dobro da se unošenje reaktivnih namirnica polako smanji, sa ciljem kompletne eliminacije tokom dve do tri nedelje. Ukoliko je teško odricanje od namirnice, upamtite da telo neprijateljski reaguje na nju i da će vam biti bolje bez nje. Probajte da je zamenite drugim, nereaktivnim namirnicama. Probanje novih namirnica često pomaže u smanjenju jake želje i uživanju u hrani.

Posle tri do šest meseci izbegavanja reaktivne hrane, smanjuje se broj antitela. Reaktivne namirnice mogu postepeno da se dodaju vašoj ishrani, u malim količinama. Obavezno pratite pojavu negativnih reakcija kao što je povratak prvobitnih simptoma, ili nekih drugih. Vraćajte jednu po jednu namirnicu, da biste precizno pratili njene efekte.

Kako netolerancija na hranu utiče na pojavu gojaznosti?

Prisutnost imunokompleksa antigen - antitelo (IgG) povećava onkotski pritisak krvi. Povećani pritisak posledično uzrokuje zadržavanje vode i zbog toga povećanje telesne težine. Ako ova saznanja primenimo u klini-čkoj praksi, na konkretnom pacijentu, izbacivanjem iz ishrane one vrste hrane čiji proteini izazivaju produkciju IgG antitela dovodimo do smanjenja cirkulišućih imuno-kompleksa, smanjenja onkotskog pritiska i eliminacije vode iz organizma. Eliminacijom tečnosti dolazi i do smanjenja edema, kao i redukcije telesne težine.

Ovaj pristup je u nekim slučajevima dao spektakularne rezultate s gubitkom težine većom od 10 kg za mesec dana, kao i istovremenom eliminacijom propratnih poremećaja kao što su na primer: upala, bol i ukočenost zglobova.

Dakle, kod gojaznih osoba koje ne reaguju na uobičajene tretmane mršavljenja, smanjenje telesne težine je postignuto eliminacijom iz ishrane onih namirnica na koje je utvrđena visoka osetljivost.

Nakupljanje tečnosti nastalo zbog netolerancije na hranu, može prouzrokovati povećanje telesne težine koje se ne može korigovati niskokaloričnim dijetama.

Naprotiv, u nekim slučajevima dolazi i do povećanja težine, jer mnoge dijete uključuju povećan unos vode u organizam, što zbog mehanizma netolerancije na hranu dovodi do još veće retencije vode i posledičnog povećanja težine.

Iz gore navedenih razloga preporučljivo je da se Test netolerancije na hranu uključi u uobičajena klinička pretraživanja koja predhode početku redukcijskih dijeta.

Često postavljana pitanja

Ovaj spisak može da posluži kao podsetnik o mnogim pitanjima koja možete da postavite svom lekaru.

*Mora li uzorak krvi da se daje u neko određeno doba dana?

Ne, uzorci krvi za test netolerancije na hranu mogu da se uzimaju u bilo koje doba dana.

*Ako reagujem na kravlje mleko, šta da radim sa ostalim mlečnim proizvodima?

Antitela na kravlje mleko se javljaju kod približno 40% pacijenata. Ukoliko ste pozitivni na kravljemleko, izbegavajte sve mlečne proizvode, jogurt, sir, pavlaku...

*Koliko dugo će uzorak biti stabilan kada se pošalje poštom?

IgG molekuli u uzorku su stabilni do tri nedelje, a do nas stižu obično za 1 do 2 dana.

*Da li je moguće da reagujem na hemikalije u hrani, a ne na samu hranu?

Aditivi su mali molekuli, koji obično ne izazivaju imunu reakciju, mada neke hemikalije mogu da izazovu simptome netolerancije bez uključivanja imunog sistema. Ukoliko sumnjate na njih, najbolje je da ih izbegavate, ali je teško testirati se na njih.

*Izbegavao sam da jedem određenu hranu neko vreme, da li će se ona pojaviti u mom testu?

Ukoliko određenu hranu niste jeli duže od 6 meseci, ne može da bude pozitivna u IgG testu na hranu.

*Da li pekarski kvasac utiče na infekciju kandidom?

Ne, to su sasvim različiti i nesrodni organizmi. Međutim, antitela na pekarski kvasac su povezana sa Kronovom bolešću, jednim oblikom inflamatorne bolesti creva. Ukoliko patite od crevnih bolova i intenzivno reagujete na pekarski kvasac, treba da zatražite savet od lekara specijaliste.

Da li je netolerancija na gluten isto što i netolerancija na pšenicu?

Ne, gluten je protein koji se nalazi u pšenici, ovsu, raži i ječmu. Kod nekih ljudi je izazvao promene na crevnim resicama čija posledica je celijakija, koja može da bude veoma štetna. Moguće je da pacijenti koji nemaju celijakiju, ali su osetljivi na pšenicu, reaguju na druge proteine u pšenici, odvojene od glutena.

http://www.analiza.co.yu/srpski/htmls/netolerancija.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imuni sistem

Imuni sistem – temelj odbrane ljudskog organizma

Multipla skleroza je autoimuna bolest, barem je tako definisu. Ali sta je uopste imuni sistem?

Funkcija imunog sistema je da štiti organizam od svih činilaca koji bi mogli narušiti naše zdravlje.Sa teško oštećenim imunim sistemom niko ne može da preživi uprkos terapiji najefikasnijim lekovima.

Imuni sistem se aktivira svaki put kada se bilo koje strano telo ili organizam nađu u ljudskom telu.To su najčešće mokroorganizmi ( bakterije, virusi, gljivice ), kao i čestice zagađenja, ili toksini, a takve činioce nazivamo antigenima.Postoje milioni antigena koji među sobom mogu imati čak i neznatne razlike, a koje imuni sistem prepoznaje i protiv kojih započinje reakciju zvanu imuni odgovor.Veoma važan zadatak ovog sistema je da pamti strane materije i razlikuje ih od onih koje pripadaju ljudskom organizmu.

Od čega se sastoji imuni sistem?

Organi imunog sistema su: limfni čvorovi, slezina( smeštena u gornjem levom delu stomaka), grudna žlezda( timus ),krajnici i adenoidi. Svi oni povezani su međusobno sistemom limfnih sudova kojima teče limfa- bezbojna tečnost u kojoj se nalaze limfociti( vrsta belih krvnih ćelija) koji imaju glavnu ulogu u imunom odgovoru organizma.Limfa ističe iz krvi u periferne limfne kapilare,koji je potom odvode do većih limfnih sudova i na kraju se veliki limfni sud ponovo uliva u venski sistem.

Limfni čvorovi

Na svom putu od limfnih kapilara do venske cirkulacije limfa prolazi kroz limfne čvorove koji deluju kao filtri u kojima se neutrališu štetne materije.Limfni čvorovi su loptastog oblika i sastoje se od limfnog tkiva. Nalaze se na različitim mestima u ljudskom telu:ispod pazuha,na preponama,u stomaku,grudnom košu,sa zadnje strane kolena,po vratu,leđima i ispod vilice.

Normalno su veličine zrna graška, ali se prilikom infekcije uvećaju. To se dešava usled nagomilavanja antitela, a sa ciljem uništenja antigena.Do povećanja limfnih čvorova uvek dolazi na mestu ulaska antigena, pa na primer uvećani su limfni čvorovi na vratu u slučaju mononukleoze, ili na preponama u slučaju genitourinarnih infekcija.To znači da je imuni odgovor najjači na mestu početka infekcije, a sa ciljem sprečavanja njenog daljeg širenja.

Timus

Nalazi se na zadnjoj strani grudne kosti.U ovoj žlezdi se odvija proces sazrevanja jedne vrste limfocita označenih kao T limfociti.

Slezina

Nalazi se sa gornje leve strane stomaka,odmah ispod dijafragme.Ima ulogu sličnu kao i limfni čvorovi,s tim što se u njoj odvija i razgradnja crvenih krvnih zrnaca na kraju njihovog životnog veka.

Krajnici i adenoidi

Nepčani krajnici se nalaze simetrično pri dnu nepca,a sa obe strane ždrela dok su adenoidi organi sačinjeni od limfnog tkiva smešteni u gornjem delu ždrela. Nepčani krajnici, adenoidi i jezični krajnici koji se nalaze kod korena jezika zajedno čine tzv. limfni prsten, zadužen za odbranu gornjih disajnih puteva i digestivnog trakta.Njihov zadatak je da zadržavaju mikroorganizme i druge štetne čestice na samom ulasku u organizam,kao i pokretanje imunog odgovora u smislu lučenja antitela. Ova funkcija je aktivna samo u prvim godinama života.

Limfociti

Najvažniju ulogu u održavanju ljudskog zdravlja igraju upravo limfociti.To je jedna vrsta belih krvnih zrnaca. Razlikujemo dve vrste limfocita, a to su T i B limfociti.Svaka od njih ima svoj zadatak. T limfociti imaju ulogu da prepoznaju i razlikuju strane materije od onih koje pripadaju organizmu i da ih unište, dok B limfociti regulišu stvaranje antitela.

Sinteza limfocita započinje u koštanoj srži od ćelija prethodnica koje kasnije sazrevaju u T limfocite u timusu dok se sazrevanje B limfocita završava u koštanoj srži.

Zreli T i B limfociti potom prelaze u krv, a iz krvi u periferne limfne organe poput limfnih čvorova, slezine i ostalih.U krvi i limfnim organima oni su uvek prisutni i spremni da reaguju na bilo koji strani antigen.

Vrste imunog odgovora

Postoje dve vrste imuniteta, a to su urođeni i stečeni imunitet.

Urođeni imunitet sastoji se od niza nespecifičnih mehanizama odbrane, a aktivni su i pre izlaganja nekom antigenu.Pod urođenim imunitetom podrazumeva se na primer kisela PH vrednost vaginalne sluznice kako bi se sprečio razvoj patogenih mikroorganizama u tom području, ili resice cilijarnih ćelija bronhijalne sluzokože koje zadržavaju štetne čestice i potiskuju ih van organizma.Ova vrsta imuniteta prisutna je od rođenja i predstavlja prvu liniju odbrane.Deluje neposredno u roku 96 sati, i nema imuno »pamćenje«.

Stečeni ili specifični imunitet se razvija postepeno nakon rođenja, a podrazumeva da za svaki antigen postoji specifičan imuni odgovor. Visoko je efikasan, ima imuno »pamćenje« što znači da ima sposobnost da pamti svaki prethodni kontakt sa određenim antigenom, odnosno da prepoznaje stranu materiju čak i mnogo godina nakon prvog kontakta, te da pokrene imuni odgovor sa ciljem da je uništi.Ima duže vreme reakcije, od 96 sati pa naviše.Limfociti i antitela sastavni su deo stečenog imuniteta.Imuni odgovor može biti humoralni (usmeren protiv bakterija) i ćelijski(protiv virusa, malignih tumora).

Humoralni imuni odgovor

Zasniva se na stvaranju specifičnih antitela protiv određenog antigena. Antitela su supstance koje se još nazivaju i imunoglobulini a luče ih B limfociti. Nakon prodora antigena u organizam i njegovog prepoznavanja, B limfociti se pretvaraju u plazma ćelije koje luče antitela protiv jednog ili više antigena koji su prouzrokovali imunu reakciju. U organizmu postoji pet vrsta antitela tj. imunoglobulina( Ig ) i to: A, G, M, E i D. Međusobno se razlikuju po hemijskom sastavu i strukturi.

IgM i IgD nalaze se na ćelijskoj membrani limfocita i predstavljaju receptore za antigene. Zahvaljujući njima dolazi do prepoznavanja antigena. Tada dolazi do diferencijacije B limfocita u plazma ćelije koje luče specifična antitela.Dolazi do vezivanja antitela za strani antigen, što prouzrokuje njegovu precipitaciju, inaktivaciju( u slučaju virusa ), lizu ( eritrocita), fagocitozu (bakterija).

Na koji način postajemo imuni? Kod imune osobe koja je već jedanput bila u dodiru sa određenim antigenom, u krvi ostaju tzv. limfociti B memorije koji se prilikom ponovnog prodora istog antigena u organizam aktiviraju tako što se brzo razmnožavaju i pretvaraju u plazma ćelije koje luče velike količine specifičnih antitela. To je razlog zašto se od nekih bolesti kao što su boginje, zauške i sl. oboli samo jedanput.Limfociti B memorije i antitela imaju sposobnost da zaustave razmnožavanje uzročnika bolesti čim uđe u organizam, tj. pre razvoja simptoma bolesti.

Ćelijski imuni odgovor

Glavnu ulogu imaju T limfociti. Ćelijski imuni odgovor se odvija tako što T limfociti dolaze u direktan kontakt sa antigenom, čak i bez lučenja antitela od strane B limfocita.Ćelijski imuni odgovor značajan je kod virusnih i gljivičnih infekcija, kod malignih tumora, transplantacije organa.

T limfociti ne stvaraju antitela, već luče supstancije koje se nazivaju citokini. Ti molekuli deluju kao posrednici između ćelija i uništavaju oštećene ćelije, ili podstiču druge ćelije imunog sistema na imuni odgovor.

T limfociti su zaduženi za prepoznavanje stranih antigena u organizmu. Na njihovoj površini nalaze se receptori, po strukturi slični onima na B limfocitima, ali ne i identični. Ti receptori još u fazi embrionalnog razvoja stiču sposobnost prepoznavanja onoga što ne pripada organizmu kao i prepoznavanja izmenjenih ćelija samog organizma. Na svim ćelijama u našem telu nalaze se histokompatibilni antigeni, pa i na samim limfocitima. Ako dođe do promene tih antigena što se dešava najčešće nakon virusne infekcije, ili pojave malignih ćelija, ili ako se u organizmu nađu ćelije sa drugačijim antigenom (kao kod transplantacije), T limfociti se aktiviraju i uništavaju takve ćelije, dok one zdrave bivaju pošteđene.

Autoimune bolesti nastaju onda kada imuni sistem izgubi sposobnost imunog pamćenja i počne ćelije sopstvenog organizma da prepoznaje kao strane i da ih napada i uništava.

Imunološka kompromitovanost je termin koji označava smanjenu sposobnost organizma, tj. imunog sistema da pruži adekvatan odgovor na invaziju patogenih mikroorganizama i drugih štetnih materija. Najčešće se javlja kod osoba koje duže boluju od nekih hroničnih bolesti, ili zaraženih virusom HIV-a.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imunitet (II dio)

IMUNITET (II dio)

Osnovna uloga imunog sistema je uspostavljanje prirodne barijere koja će zaustaviti sve viruse, bakterije, gljivice ili izmenjene, prekancerozne ćelije na putu da naškode našem zdravlju. U tu svrhu naš imuni sistem proizvodi deset miliona proteina-antitela svakoga sata, a takva produktivnost zahteva izdašne zalihe hranljivih materija. Ukoliko želimo da obezbedimo optimalno funkcionisanje imunog sistema, moramo snabdeti organizam materijama koje na njega najviše utiču, a to su: vitamini A, B6, B12, C, E i folna kiselina, minerali cink, bakar, gvožde i selen, kao i omega-3 linolenska kiselina.

Od velike je važnosti i način života: izuzetno je bitno organizmu obezbediti dovoljno sati noćnog sna, a sledeća na listi faktora je fizička aktivnost - umereno vežbanje na svežem vazduhu, najmanje po pola sata dnevno 5 puta nedeljno. Preporucuje se što duži boravak na svežem vazduhu tokom dana. Umereno sunčanje takođe povoljno deluje na imunološki sistem, dok preterano izlaganje tela sunčevim zracima, kao i svaka druga vrsta stresa deluje na imunitet izuzetno nepovoljno.

Dnevni unos kalorija dokazano uticce na rad odbrambenog sistema, pa je umereni unos hrane jedan od važnih faktora dobrog imuniteta. Osnove pravilne ishrane čini uravnotežen, raznovrstan jelovnik koji se temelji na prirodno uzgojenim sirovinama. Industrijski preradene namirnice, te namirnice koje sadrže veće kolicine konzervanasa, pesticida ili ostataka drugih toksina opterećuju organizam i mogu biti problematične za imunološki sistem. Teški metali na primer, kao što su kadmijum, olovo i živa, imaju dokazano imunosupresivno delovanje.

Vitamin E je posebno važan liposolubilni antioksidans koji ima veliku ulogu u očuvanju imunog sistema starijih osoba, a ima ga u nerafinisanim uljima, jezgrastom voću i semenkama.

Čak 60% svih celija odbrambenog sistema nalazi se u probavnom sistemu. Stanje imuniteta zavisi od stanja crevne flore, a bakterije sadržane u probiotskim napicima, kao što je jogurt utiču na pozitivan imunološki odgovor (Lactobacillus i Bifidobacterium). Ove probiotske kulture nastanjuju vrhove crevnih ćelija i utiču na smanjenje uticaja nutritivnih alergena i uopšteno bolji imunološki status. Antibiotici lako uništavaju crevnu floru, te nas tako u kasnijem periodu čine podložnijim bolestima. Zbog toga nije dobro olako koristiti antibiotike za lečenje virusnih infekcija ili lakših upala, a ako se vec moraju uzeti, najbolje je to učiniti uz čašu jogurta.

Povoljan efekat polinezasićenih masnih kiselina dugog lanca na kardiovaskularno zdravlje je odavno poznat. Međutim, u poslednje vreme je sve više dokaza da omega-3 i omega-6 masne kiseline imaju uticaja i na imuni odgovor. Omega-3 masne kiseline obično nedostaju u ishrani, a imaju sposobnost ublažavanja upalnih procesa. Njihov unos možete povecati češćim unosom morske ribe (narocito lososa, sardina, haringa, tune), tofua-sira od soje, badema, oraha, kao i nekih biljnih ulja: ulja od lanenog semena, bundevinog semena, repice ili konoplje.

Takođe je manje poznato da čak i blagi nedostatak cinka u organizmu povećava rizik od infekcije.

Cink je veoma važan za razvoj belih krvnih zrnaca-ćelija imuniteta koje prepoznaju i uništavaju bakterije, viruse i druge patogene, kao i za proizvodnju antitela i drugih imunoloških faktora. Sto grama posne junetine (dovoljno za pristojnu šniclu) obezbeduje oko 30% dnevnih potreba organizma u cinku. Cink je sadržan u većim količinama i u stišnjenoj šunki, ostrigama, siru, kuvanim jajima, pašteti od džigerice, crnom hlebu, pšenicnim klicama, semenkama bundeve.

Najšire poznat vitamin koji deluje na imunitet podsticajno je svakako vitamin C, čije su visoke koncentracije u krvi neophodne za pravilno funkcionisanje belih krvnih zrnaca. Dnevne doze vitamina C potrebne za njegovo efikasno antioksidantno dejstvo su 200-500 mg, zavisno od uzrasta, upotrebe duvana i načina života. Vitamin C se nalazi u svežem voću i povrću, najviše u žutoj paprici, kupusu, karfiolu, brokoliju, citrusnom voću, jagodama, lubenici.

Crni i zeleni čajevi su bogatiji antioksidansima od bilo kog voća. Zeleni čaj sadrži epigalokatehin galat koji je moćan antimikrobni agens i ima najveći uticaj na infekcije usne šupljine i zuba. Tokom spremanja čaja kesicu potopite u šolju, pa je izvucite i to ponovite više puta. Novija istraživanja pokazuju da ovako "buckane" kesice čaja oslobode pet puta više polifenola, moc'nih antioksidanasa, nego kesice samo ostavljene da odleže u vreloj vodi.

Što se tiče izbora namirnica u svakodnevnom jelovniku, potrebno je beli i crni luk koristiti svaki dan, pri čemu beli luk očistiti i držati na vazduhu 15 minuta pre kuvanja ili stavljanja u salatu, kako bi se povećale kolicine odbrambenih materija. Svakoga dana uzeti bar jedno citrusno voće: limun, pomorandžu, grejpfrut, mandarinu, kao i tamno zeleno lisnato povrće (spanac, blitva, zelena salata, kelj). Radi dovoljnog unosa cinka jesti često grašak, pasulj, semenke bundeve, jednom do dva puta nedeljno posnu junetinu. Namirnice bogate fitohemikalijama su paradajz, brokoli, karfiol, prokelj. Karotenoidi sadržani u crvenom i narandžastom povrću i voću utiču na funkciju T limfocita, povećanje nivoa interleukina i aktivnost drugih imunih ćelija. Savremenim istraživanjima je utvrdeno da pečurke sadrže velike količine antioksidanasa, posebno vrste šititai i maitaki pečuraka, ali i domaći šampinjoni su dobar saveznik u borbi protiv infekcija.

Takozvani "zapadnjački" način ishrane koji uključuje velike količine mesa, jaja, mleka i mlečnih proizvoda, namirnice bogate belim brašnom i šećerom i velike količine gaziranih pića ne sadrže fitohemikalije i antioksidanse u dovoljnim količinama za odbranu od infekcija i bolesti savremenog doba (kardiovaskularne, maligne bolesti, komplikacije šećerne bolesti). Nasuprot tome, povrće i voće, koji su u ovoj ishrani zastupljeni u mnogo manjoj meri, sadrže bogatstvo ovih materija, naročito u svežem stanju i gajeni na što prirodniji način. To je još jedan u nizu razloga da počnete dan svežim sokom od voća ili povrća, i povećate unos voća i povrća u svom jelovniku na preporučenih 5 porcija svakoga dana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

IMUNI SISTEM I SREBRO

Jedno je sigurno: 21 vijek ce biti vijek velikog povratka srebra u medicini.

“Savremena istraživanja ruskih naučnika dovela su do podataka da čovekov organizam sadrži značajne količine srebra. Na primer, u tkivima našeg organizma, kao i tkivima životinja, količina srebra normalno dostiže 0,02mg na 100gr suve mase.

Najviše srebra sadrže tkiva velikog mozga, jezgra nervnih ćelija, žlezde endokrinog sistema, spoljni deo oka i kosti.

Pošto kao katalizator učestvuje u procesima razmne materije, srebro se troši i da bi se rezerve popunile potrebno ga je dodatno uzimati – prosečne dnevne potrebe čoveka su 0,088 mg.

Zbog toga se danas srebro shvata kao neophodni mikroelemnt koji obezbedjuje zdravlje našeg organizma i potrebno ga je uzimati kako zbog popunjavanja strukturnih rezervi, tako i zbog zaštite od infekcija i jačanja imunog sistema.

Kao i ostale minerale, mi srebro unosimo u naš organizam putem hrane i vode za piće. Bar bi tako trebalo da bude i nekada je i bilo. Medjutim, razvojem industrijskog načina proizvodnje i masivnom upotrebom veštačkih đubriva, zemlja je izgubila 85% svojih rezervi srebra. Zbog toga su hrana i voda koju uzimamo poslednjih decenija gotovo u potpunosti lišeni srebra.

Po istraživanjima Svetske zdrastvene organizacije današnji čovek preko harane i vode dobije samo 0,007 mg srebra, dok je u prošlosti na isti način unosio 0,20 do 0,080 mg srebra. Imajući sve to u vidu potrebno ga je uzimati svakodnevno u obliku mineralnog dodatka ishrani.

Osnovna uloga srebra u našem organizmu je jačanje prirodnog imunog sistema. Istraživanja poslednjih godina su pokazala da u prisustvu pozitivnih jona srebra (Ag+) organizam proizvodi više imunoglobulina, fagocita i T-limfocita, a to su sve ključni elementi čovekovog imunog sistema. Nasuprot tome, deficit srebra dovodi do poremećaja u odbrambenim snagama organizma, neotpornosti na sve vrste bolesti i moguće je da je to jedan od razloga ogromnog porasta virusnih, alergijskih, neuroloških i malgnih oboljenja poslednjenjih decenija.“

Napomenucemo da srebrnu kolidnu vodu mozete i sami praviti, sto je jeftinija varijanta, ili pak kupiti.

1. Šta znači koloidno?

Riječ koloidno znači da je nešto toliko malo da je raspršeno, a NE OTOPLJENO u otapalu ( vodi ). Djelići su toliko mali da niti ne se spuste na dno niti plutaju po površini. Oni su ionizirani, tako da svaki djelić ima isti naboj i jedan drugog odbijaju. U slučaju koloidnog srebra, djelići su veličine 1/7000 od veličine crvenog krvnog zrnca, što ga čini vrlo prilagodljivim.

2. Šta je s čistoćom? Koliko traje?

Koloidno srebro, za razliku od ostalih suplemenata, ne može se "pokvariti" jer ni jedan živi organizam ne može živjeti u koloidnoj otopini. Kada je koloidno srebro napravljeno metodom niskog napona, nakon nekog vremena, poneki ioni gube naboj i priklanjaju se drugim ionima koji su u im najbliže. Kad se to desi, koloidno srebro mijenja boju jer se nakupina poveća tako da počinje lomiti svijetlost. Zavisno o tome kako je koloidno srebro napravljeno ( napon, čistoća vode, uslovii... ), ono mijenja boju od svijetložute do zlatne, a ponekad i poprimi sivkastu boju. Ništa od toga ne mijenja efikasnost koloidnog srebra. Čak i kad je tamnosmeđe ili tamnoljubičaste boje, neće biti otrovno, ali se tada samo teže asimilira, odnosno prilagođava. Kada se koloidna otopina radi pomoću visokog napona, ona se tada stabilnije ponaša kod čuvanja, te ima jako dugi vijek trajanja.

3. Dakle, koloidno srebro nije nikad otrovno ili opasno?

Koloidno srebro se radi ISKLJUČIVO U DESTILOVANOJ VODI, tj. voda ne smije imati nikakvih minerala ili bilo čega otopljenog u sebi. Inače bi se srebrni ioni povezali s otopljenim mineralima i mogli činiti soli ili otrovne supstance. ( srebrni nitrat ili srebrni klorid ) Dakle, najbolja je čista voda dobivana destilacijom, odnosno kondenzacijom vodene pare.

4. Što u vezi argirije, bolesti vezanoj uz "plavu kožu" ?

Nikada niko nije ikada prijavio niti jedan slučaj koji je vezan uz upotrebu koloidnog srebra. tu bolest vežu uz prekomjerno uzimanje srebrnih soli ( srebrni nitrat ) koja sadrži otrovne supstance. Bilo koja količina koloidnog srebra ne može uzrokovati argriju.

5. Koja je koncentracija najbolja? Koliko koloidnog srebra treba konzumirati?

Mjera za koncentraciju je ppm ( od parts per million ), odnosno broj čestica u milion komada. Svjetski stručnjaci za zdravlje širom svijeta slažu se s tim da je prisustvo srebrnih iona u bilo kojoj koncentraciji u ljudskom tijelu dobro za zdravlje. Izvanredne rezultate pokazala je koncentracija od 0,33 ppm-a ( 1/3 ppm !!! ). Neki proizvođači koloidnog srebra proizvode čak 1000 ppm-a, dobivenih sa velikim naponom. No, odlične rezultate pokazuju sve koncentracije. Preporuka je oko 2 - 4 čajne žlice dnevno.

6. Što se dešava ako se predoziramo? Možemo li uzeti previše?

Jedina negativna strana uzimanja odjednom u početku previše koloidnog srebra je Herxeimerov efekt, a to je slučaj kad srebro ubije previše patogenih tvari da ih tijelo ne može odjednom izbaciti iz sebe normalnim putem, već ih izbacuje sekundarnim putevima - preko pluća, sinusa ili kože. Koloidno srebro je najbolji antibiotik koji ubija SAMO bakterije koje nisu poželjne u tijelu, a ostavlja npr. one koje su nam potrebne za probavu ili slično ( acidofil ). Također ubija viruse i gljivice.

Kako napraviti KOLOIDNO SREBRO ?

Evo optimalne izrade koloidnog srebra kojeg možete vrlo lako napraviti i kod kuće. Uzmite pola litre DESTILIRANE vode i ulijte ju u čistu staklenu ili plastičnu posudu. Za elektrode možete upotrebiti žicu ili foliju od čistog srebra . Razdvojene elektrode stavite u posudu, pričvrstite ih nekako i pustite ISTOSMJERNU struju između 12 - 40 V. To možete dobiti i raznim stabiliziranim ispravljačima ( adapterima za struju 12 - 40 V ) ili baterijama ili akumulatorima. Npr. možete povezati serijski 2 ili 3 akumulatora od 12 V, tako da dobijete 24 ( sa 2 ), odnosno 36 V ( sa 3 akumulatora ). No, dovoljno je već i 12 V da bi proces uspješno završili. Ovisno o naponu i temperaturi vode ( najbolje ju je malo zagrijati oko 30-40 stupnjeva C ), nakon 15 - 20 minuta se pojavi maglica oko jedne elektrode. Proces pustimo da traje oko 30 minuta i tada se maglica raziđe u vodi i otopina opet postaje prozirna. Isključimo struju, prelijemo u neku posudu u kojoj ćemo uskladištiti koloidno srebro. Najbolje u staklene boce od tamnosmeđeg ili tamnoplavog stakla ( npr. od piva !!! ). I čuvamo ga na tamnom mjestu, jer na suncu se brže deioniziraju čestice, pa vise traje i efikasnije je ako se čuva na tamnom mjestu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

multipla scleroza

UOPŠTENO O MULTIPLA SKLEROZI

Multipla skleroza, ili skraćeno MS, je jedno najčešćih autoimunih zapaljenskih oboljenja CNS (centralnog nervnog sistema) koji se satoji iz dva dela: mozga i kičmene moždine. Funkcionisanje CNS-a zavisi od stalnog i dovoljnog protoka nervnih impulsa što osigurava normalno funkcionisanje celog organizma. MS napada aksone, dugačke produžetke nervne ćelije koje povezuju različite delove nervnog sistema, prenoseći informacije i nadražaje između mozga i ciljnih organa npr. očiju, ruku, nogu. Aksoni variraju u dužini od nekoliko centimetara do nekoliko desetina centimetara a okruženi su zaštitinim, izolirajućim omotačem koji se zove mijelin. Omotač je belkaste boje, sačinjen od tkiva koje se sastoji od masnoća i belančevina, a omogućava brzo, ravnomerno i efikasno prenošenje nervnih impulsa duž aksona.

Aksone možemo uporediti sa električnim vodovima koji prenose električnu energiju do raznih aparata u kući. Aksoni, baš kao i električni vodovi moraji imati zaštitini, izolirajući omotač. Bez izolacije, elektricitet iz vodova "curi" i nije ustanju da snabdeva potrošača sa dovoljno energije. Na isti način i u aksonima nastaje kratak spoj. U MS pojedini delovi mijelinskog omotača upalno reaguju i propadaju, te se zbog toga ona smatra upalnom demijelinizacijskom bolešću. Kad je neki deo mijelinskog omotača upaljen i oštećen, prenošenje impulsa je poremećeno, usporeno, isprekidano zbog čega poruke iz mozga dolaze na cilj sa zakašnjenjem, pogrešno ili ih uopšte nema. Ove promene mijelinskog omotača uzrokuju nastanak različitih simptoma MS, kao što su npr. slabost, trnjenje ruke ili noge, smetnje vida. Simptomi MS zavise o mestu napada i jačine upale mijelinskog omotača. To je razlog zašto su simptomi MS toliko različiti i zašto ih je teško predvideti.

KOD KOGA I NA KOJI NAČIN SE MOŽE JAVITI

MS je jedna od najčešćih neuroloških bolesti. Samo u izuzetno retkim slučajevima bolest poprima fatalni tok koji joj se pogrešno pripisuje u javnosti. Brojni su bolesnici koji nakon izbijanja prvih simptoma još dugo radno sposobni i većina ih može nastaviti produktivan i srećan život. Od onih kojima je bolest dijagnostifikovana, 75 procenata nikad neće imati potrebu za invalidskim kolicima.

Većini bolesnika simptomi MS se javljaju između 20. i 45. godine života, dok žene oboljevaju dva puta češće nego muškarci. Učestalost bolesti varira u različitim krajevima sveta, pa i unutar jedne zemlje. Bolest je najrasprostranjenija u zemljama smeštenim između 40. i 65. stepena severne geografske širine, izuzetno je retka u tropskim predelima i na Dalekom istoku. Bolest se najčešće javlja u zemljama sa hladnijom klimom, (Švedska i Finska - 200 obolelih na 100 000 stanovnika) dok je u zemljama bližim ekvatoru ređa (Sicilija, Kipar - 20 do 40 obolelih na 100 000 stanovnika).

Uprkos velikoj različitosti i nepredvidivosti simptoma, MS ipak pokazuje određene pravilnosti, i većinu bolesnika možemo svrstati u jedan od četiri oblika MS:

1. RELAPSIRAJUĆE – REMITENTNI OBLIK

2. SEKUNDARNO PROGRESIVNI OBLIK

3. PRIMARNO PROGRESIVNI OBLIK

4. PROGRESIVNO RELAPSIRAJUĆI OBLIK

Kod većine bolesnika (85 procenata) bolest započinje kao relapsirajuće-remitentni oblik. Kod tih osoba javljaju se faze pogoršanja odnosno akutni napadi (mahovi, šubovi, egzacerbacije, relapsi) za vreme kojih dolazi do pojave novih simptoma, ili se već postojeći simptomi pogoršavaju. Egzacerbacije nastupaju u vremenu od nekoliko dana, ili 1 do 2 nedelje, traju jedan do tri meseca i praćene su remisijama, razdobljima povlačenja bolesti, u kojima se stanje bolesnika vraća na ono koje je postojalo pre pogoršanja bolesti, ili može zaostati određeno manje oštećenje. Između šubova nema napredovanja bolesti. Frekvencija i ozbiljnost napada je kod svakog bolesnika varijabilna, ali se može smanjiti lečenjem. Egzacerbacije su češće u prvim godinama bolesti, njihovo trajanje je uopšteno duže od početnog napada, sa tendencijom da se vremenom produži. Broj egzacerbacija ne utiče na definitivnu invalidnost. Kod otprilike polovine bolesnika sa ovim oblikom MS, vremenom se razvije u sekundarno progresivni oblik MS.

U sekundarno progresivnom obliku nakon faza pogoršanja ne sledi potpun oporavak, već su vremenom oštećenja sve veća, postoji kontinuirana progresija bolesti sa kratkim razdobljima poboljšanja ili stabilizacije.

U retkim slučajevima, bolest ima primarno progresivni tok, nema faza pogoršanja bolesti, već postoji stalna progresija oštećenja sa gubitkom određenih funkcija ili sposobnosti.

U progresivno-relapsirajućem obliku bolest se progresivno pogoršava od samog početka, ali još uvek ima veća, akutna pogoršanja, sa ili bez oporavka na stupanja pre relapsa. Između šubova bolest kontinuirano napreduje.

Bolest može imati i benigni (dobroćudni) tok sa izolovanim napadima bolesti, bez trajnih oštećenja i nakon 15 godina trajanja bolesti. Oko 15 procenata bolesnika ima ovaj oblik MS, no takvu dijagnozu je potrebno prihvatiti sa oprezom i bez prenaglašenog optimizma.

ŠTA UZROKUJE MULTIPLA SKLEROZU

Pravi uzrok MS do danas nije poznat, ali se smatra da nije prouzrokovana jednim uzročnikom. Danas je najprihvaćenija teorija da je MS uzrokovana kombinacijom delovanja nekoliko različitih faktora kao što su genetska predispozicija, okolina i izloženost virusu tokom detinjstva. Iako MS nije nasledna postoje određena nasledna sklonost ka razvijanju bolesti. Kao što je već spomenuto MS je češća pojava kod nekih naroda. MS nije zarazna bolest u smislu da je bolesnik može preneti na nekog iz svoje okoline.

KOJI SU SIMPTOMI BOLESTI

Simptomi MS su različiti i nepredvidivi, povremeno se pojavljuju i sa progesijom bolesti mogu se menjati u jačini i trajanju. Nemaju svi bolesnici iste simptome, oni se razlikuju od osobe do osobe.

- iscrpljenost kada čak i govor predstavlja problem

- slabost pri hodu, mogućnost pravljenja samo par koraka

- često je nemoguće da prođe dan bez kraćeg spavanja i ranog odlaska na spavanje

- ispadanje predmeta iz ruku bez razloga

- unutrašnji tremor, kao da neka vibratorna mašina upravlja telom

- osećaj električnog strujanja duž kičme

- saplitanje i padanja bez razloga

- zanošenje kod hodanja i odavanje utiska teškog pijanstva

- nerazumljiv govor

- vrtoglavica

- duple slike, gubljenje ravnoteže

- koža koja je toliko osetljiva da i sam dodoir boli

- privremeno gubljenje čula vida ili sluha

- spazmi u licu, ramenima, nogama

- mlitavost

- poremećaji kontrole sfinktera

KAKO SE DOLAZI DO DIJAGNOZE MS

Nije lako postaviti dijagnozu MS. Ne postoji određeni test kojim bi se sigurno mogla postaviti dijagnoza, kao što ne postoji simptom koji je specifičan za tu bolest. Dijagnoza MS mora započeti detaljnim uzimanjem istorije bolesti, sprovođenje kompletnog fizikalnog pregleda, ne samo neurološkog. Treba uraditi i određene laboratorijske testove da bi se isključili drugi mogući uzroci simptoma. MS se ne može dijagnostifikovati na osnovu pojave samo jednog simptoma ili na temelju pojave samo jednog neurološkog ispada. Grupisanje simptoma i tok bolesti sui oni koji dovode do definitivne dijagnoze.

Kliničke pretrage koje se moraju uraditi pre definitvivne dijagnoze su analiza cerebrospinalnog likvora, evocirani moždani potencijali, kompjuterska tomomografija mozga (CT), magnetna rezonanca mozga i kičmene moždine (MRI).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlicni prilozi...

Nikola da li si mozda medicinske struke :icon_smile:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlicni prilozi...

Nikola da li si mozda medicinske struke :icon_smile:

Postovani Ake nisam medicinske struke...Ali imamo dodirnih tacaka... :icon_smile:

Sto se tice mojih priloga na ovoj temi, zelim eto na neki nacin da budem od neke koristi...Ovi tekstovi,mozda nekome i budu od pomoci...Samo saznanje da ce mozda nekome da pomogne cini me zadovoljnim i srecnim...pozdrav

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlicni su zaista prilozi.

Evo bas nedavno sam vidio na tv da je i tunjevini vise zive nego sto bi trebalo biti,

pa se preporucuje da se manje upotrebljava, pogotovu trudnice i djeca.

Naravno nije potrebno da se izbaci zi ishrane, nego samo da se ne uzima tako cesto.

Tuna je velika riba i zivi dugo tako da se ta ziva iz okeana godina talozi u ribi.

Ja onda tako vise volim te manje ribe :smile2:

u zadnje vrijeme pogotovu volim svjezu skusu :icon_smile:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now