Jump to content

Ratno Sarajevo - Logor za Srbe ( feljton)


  • Please log in to reply
5 replies to this topic

#1
DesertEagle

DesertEagle

    Veteran

  • Members
  • PipPipPipPipPip
  • 3,124 posts
  • Gender:Male
  • Location:Izrael

SLAVKO Šibalija (52), inženjer u „Telekomu“, već 10 godina u Beogradu, ne tuguje za Sarajevom, odavno ga više ne smatra „svojim“. Ne može da ima radost sećanja na dane pored Baščaršije gde je pre rata stanovao (Ulica Ognjena Price 1), gde se oženio, sina dobio.
- Mali je to bio grad za toliku, patološku mržnju prema nama.Činilo se da je godinama sakupljana, gajena, pothranjivana, pa onda, pod pritiskom, naprosto eksplodirala i u svoj svojoj gadosti rasula se iz opne 1992. godine - govori Šibalija. - Sarajevski Srbi su se za samo nekoliko dana i noći našli u zatočeništvu,okruženiižicamaiminskimpoljima.
Alija Izetbegović, autor „Islamske deklaracije“ i zastupnik stava da ne može biti mira između islama i drugih vera, postaje u junu 1992. godine vrhovni komandant već dobro naoružanih „zelenih beretki“, odnosno Armije BiH, proglašava ratno stanje i zabranjuje izlazak iz grada.
Sada, 14 godina kasnije, Slavko Šibalija konstatuje da su ostvarene Izetbegovićeve želje - glavni grad BiH je etnički „najčistija“ prestonica u Evropi. Sarajevo je napustilo više od 150.000 Srba, bez želje da se ikadavrati.
- Od prijatelja čujem da i ono malo Srba u Sarajevu čeka da izvuče bar deo novca za imovinu koja im je u ratu brutalno oteta ili uništena, pa će odmah otići što dalje od Miljacke - kaže Šibalija. - Pokušavam da potisnem sećanja na fašistički teror „legalne muslimaske vlasti“, na progone i kazamate u kojima sam bio. Ne mogu. Vređa me što niko neće javno da kaže istinu o ratnom Sarajevu, da su Srbi bili žrtve, a nikako agresori svog grada. Ubijani su na ulicama, u svojim stanovima, na radnim mestima, u mnogim mučilištima... Mnogo logoraša, mojih sapatnika, umrlo je od posledica zverskih prebijanja i nije dočekalo istinu. U Beogradu se još susrećem sa ljudima koji veruju u gnusne laži muslimana i njihovih saveznika,

lansirane još 1992. i pothranjivane do danas. Dokle? Da li ću ja doživeti da istina pobedi?
ZATVORE, odnosno logore u Sarajevu, a bilo ih je 125 u svim delovima grada pod muslimanskom vlašću, prošlo je oko 25.000 Srba. Objavljujemo deo lične izjave Slavka Šibalije, zapisane na slobodnoj teritoriji početkom oktobra 1994. godine.
- Muslimanski praznik Bajram, 6. april 1992. godine. Njihova jutarnja molitva se završila negde oko 6 časova. Tada je počela jeziva dreka i pucnjava. Slavlje. Aliji Izetbegoviću su svetski moćnici priznali državu. Ženu, sina i taštu šaljem kod rodbine u Vojvodinu. Mislio sam: dok se situacija ne smiri. U stanu ostajemo tast i ja. Mi, Srbi, ponovo smo iskazali naivnost, za razliku od dobro obaveštenih i pripremlje

nih muslimana i Hrvata. Radio sam u Javnom preduzeću PTT Sarajevo i nekoliko meseci pred rat mi se mlađi „kolega“ Osman Džombić, poznati kriminalac, poverio kako već postoji vojska - "Patriotska liga", da imaju uniforme i naoružanje i vežbaju na Jarčedolima.- Mesec april, ni rat ni mir. Gradom prolaze razne vojske (policije) u različitim uniformama. Govorimo: svaka avlija - armija. Onda, 2. maja je, posle višednevnog, strahovitog mučenja, ubijeno osam vojnika JNA i četiri srpska civila. Sledi masakr nad vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Sa prozora stana, kroz Park cara Dušana posmatram histerično, pomahnitalo urlanje „zelenih beretki“ i zbunjene, preplašene vojnike koje skidaju sa vozila, teraju ih da se skinu goli i polegaju po asfaltu. Ubijaju ih.
U KVARTU u kojem je Šibalija živeo, počinju žešći progoni. Nebojšu Milovanovića ubija komšija iz ulice jer, navodno, svetlećom reklamom na zgradi daje signale „ćetnicima“. Čuje da mu se komšija Mišo Vukoičić, koji je radio kao portir u preduzeću „Bosna-Re“ obesio. Na obdukciji se vidi da je bukvalno iskasapljen. Zašto? Sin mu je „u ćetnicima“, čuje objašnjenje komšije, muslimana.
Slavkov tast dobija infarkt prilikom hapšenja i maltretiranja na ulici. Hapse ga policajci kriminalaca braće Zulić. Novembar, 1992. Ispred stana petorica naoružanih vojnika 10. brdske brigade zloglasnog Mušana Topalovića Cace. Stan je potreban za njegovog zamenika Senada Pecara. Šibalija je na ulici. Izlazi, dok vojnici iznose tela dve njegove komšinice. Zaklane u stanu, odbile su da se isele.
- Na ulici prete racije. Najgore je ako te uhvate baš ti iz 10. brdske, jer vode na Trebević, na kopanje rovova - nastavlja Šibalija. - Gore je jedno od najvećih stratišta. Bacaju Srbe u pećinu „Kazani“, pre toga ih ritualno ubijaju. Umobolnici Mušana Topalovića se opijaju u krvi žrtava. Formirana je elitna, „jurišna četa“ 10. brdske brigade. Njen pripadnik može postati samo krvolok koji donese „upisninu“.
Šta je „upisnina“? To je srpska glava. Glave zaklanih Srba izlažu se u Osnovnoj školi na Bistriku. Sa Bistrika se gleda na Trebević. Crni dim znači da su u jamu „Kazani“, posle ubijanja ljudi, bačene i zapaljene automobilske gume.

MASOVNE GROBNICE
NAJMANJE 5.515 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine. Tolikom broju žrtava se znaju tačna imena i prezimena, mesta rođenja i smrti. To nije konačan broj, još nisu otkrivene sve masovne grobnice, a za neke se i ne zna gde su. Proveravaju se podaci za još 500 nestalih sarajevskih Srba.SRBI u Sarajevu, izbačeni na ulicu, bili su kao progonjene zveri. Novembar 1992. Slavko Šibalija izbegava racije. Utočište nalazi kod bivših komšija, Hrvata. Na poslu, u PTT, masovno otpuštaju Srbe, tako da više nema ni pisanu potvrdu da može slobodno da se kreće gradom. Počinje da razmišlja o bekstvu na slobodnu teritoriju. Ne sme da se poverava nikome. Bilo je teško doći do informacija, a znalo se da postoje ljudi, čitave ekipe, koji organizuju prebeg i doček prebeglih.
- Iz grada se moglo izaći samo preko „crnih kanala“ - govori Šibalija. - Neko ima sreće, izbegne i straže i minska polja, nekog uhvate i završi u zatvoru, nekog ubiju.
U Sarajevu je bio razrađen sistem ubijanja i pljačkanja Srba. Tražio se novac za prevođenje na slobodnu, srpsku teritoriju. Istovremeno se znalo da će ljudi, kada već beže, sa sobom poneti sav novac. Ubijane su čitave porodice, a organizatori su bili u vrhovima muslimanske civilne, vojne i policijske vlasti. „Legalna vlast“ je sve Srbe proglasila za „vojne obveznike“ bez obzira na to što su odbijali da služe u muslimanskim formacijama. Zato su pokušaji bekstva iz grada kvalifikovani kao krivično delo „neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne službe“.
ŠIBALIJA je sa još četvoricom Srba uhvaćen noću, 12. oktobra 1993. godine. Nije znao da je pre toga njihov „vodič“, musliman, „propevao“ u policiji i da idu direktno u zasedu. U obrazloženju presude Okružnog vojnog suda u Sarajevu stoji:
„...U vreme ratnog stanja u R BiH, kao vojni obveznici, noću 12. 10. 1993. godine u Sarajevu, u vremenu od 23 do 24 časa, krenuli su iz pravca Alipašinog Polja u pravcu naselja Nedžarići kroz Olimpijsko naselje Mojmilo, s namerom da pređu liniju razdvajanja Armije BiH i teritorije koju privremeno kontroliše agresor, a u cilju prelaska na privremeno zauzetu teritoriju... čime su počinili krivično delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe...“
„Prebezi“ su se okupili u jednoj kafani na Alipašinom Polju i nije im bilo čudno što se plan menja - neće se ići prema Grbavici, već Nedžarićima.
- Uvedeni smo u zasedu, što su njihovi mediji okarekterisali kao veliki uspeh hvatanja „ćetnićkih“ terorista koji su pokušali pobeći na „privremeno okupiranu teritoriju“ - govori Šibalija. - Počinje istraga, prvo Dobrinja, zatvor „Sunce“, podrum bez svetla, nas 12, svi intelektualci. Tukli su nas i maltretirali na razne načine, zavisno od mašte tih umobolnika. Rezultat mog saslušavanja bio je: polomljena nosna kost, naprsla grudna kost, natekle potkolenice, po celom telu kontuzije i bolovi. Rekao sam: "Pošli smo na našu stranu, našim porodicama, od silnog dobra napuštamo sve, svoje kućne pragove i idemo." To im nije bilo dovoljno, moramo biti „krupne zveri“, jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i kao takva prikazana u medijima.DVA dana batinanja pajserima, kablovima, šipkama, pendrecima... Među batinašima i bivši Šibalijin učenik iz Mašinske tehničke škole Enes Agić:
- Evo ga moj profesor, ćetnik, pošao da beži, sad ćemo mu noge polomiti!
Iz „Sunca“ u novu „kuću“, klanicu i grobnicu mnogih Srba - zatvor „Ramiz Salčin“ (bivša kasarna - zatvor „Viktor Bubanj“). U ranijim samicama sada natrpano po 10-12 ljudi. Svakodnevno je neko umirao od iscrpljenosti, gladi, bolesti, prebijanja. Stražari bi mrtve uvijali u ćebe i izbacivali u hodnik.
- Situacija se posebno pogoršala posle „oružane pobune“ 10. i 9. brdske brigade, najekstremnijih formacija, kada su u „Salčin“ počeli da dovode uhapšene komandante i vojnike tih brigada - svedoči Šibalija. - Nije teško zamisliti susret dokazanih krvoloka koji su, bukvalno do juče, ubijali Srbe na najsvirepije načine u skladu s njihovom poremećenom psihom, sa Srbima zatvorenicima.
Šibalija je osuđen na 20 meseci zatvora, pa prebačen u Centralni zatvor.
- Dane smo provodili u ovećoj prostoriji za dnevni boravak, zajedno sa zatvorenicima muslimanima, uglavnom kriminalcima, lopovima i ubicama - govori Slavko Šibalija. - Bila je to nelogična i neprirodna mešavina ljudi: Srba intelektualaca - više od 40 visokoobrazovanih, profesora univerziteta, doktora nauka, lekara, inženjera, studenata, ljudi u srednjim i odmaklim godinama, i muslimana kriminalaca, koji nikada ništa korisno nisu uradili.

CINIZAM
- DRAGAN Fazlagić, javni tužilac, rekao mi je na suđenju da sam, ako sam već želeo da odem iz Sarajeva, mogao da tražim odobrenje vlasti - navodi Slavko Šibalija. - Zaista, vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne.DEO izjave B. O. posle napuštanja Centralnog zatvora, razmene zarobljenika i prelaska na srpsku teritoriju, 6. oktobra 1994. godine:
- Moja žena je morala 15. maja 1992. godine da ode u Pofaliće, da popiše robu u samoposluzi, koja je tog dana bila obijena. Tamo je i prenoćila. Radio sam u "Sarajevskoj mlekari" i ujutru sam čuo za napad. Kolege na poslu su bile dobro obaveštene.
- Sledio sam se kada sam čuo da je prema Pofalićima krenuo kriminalac Jusuf Prazina Juka sa 3.500 ljudi, a sa svojima i zlikovac Samir Kahfedžić Kruško - govori B. O. - Otišao sam kući, a oko 16 časova su mi došle komšije Ibrahimović i Tahirević. Rekli su da su muslimani zauzeli Pofaliće i da treba ići u pljačku.
Sa Ibrahimovićevom majkom je B. O. krenuo da potraži suprugu.
- Sve srpske kuća su bile popaljene, neke su još gorele u Orlovačkoj, Humskoj ulici, sve uništeno, mrtvo - svedoči B. O. - Ispred kuća i po ulicama leševi muškaraca, žena, dece, pasa i mačaka. Rukama sam prevrtao mrtve, tražio ženu. Prema pričanju samih muslimana, u tom masakru je ubijeno 312 stanovnika Pofalića. Preživeli Srbi su morali da kopaju rake, u stvari, dve jame.
Ostali leševi su utovareni na kamione, odneti i bačeni na smetlište, deponiju u Buća Potoku. B. O. nije pronašao suprugu.
Zlatko Pavlović, student Filozofskog fakulteta u Sarajevu, morao je, kao i drugi srpski visokoškolci, da u „radnom vodu" kopa rovove i tranšeje. Ranjen je u eksploziji granate u noći, 19. februara 1993. godine. Amputirana mu je desna potkolenica. Dokopao se slobode 20. juna 1994. godine. On, između ostalog, priča:
- U Centru za socijalno zbrinjavanje rekonvalescenata radio je Ismet Papaj, demobilisani muslimanski vojnik, Albanac. Ismet mi se hvalio da je iznad Pofalića, na brdu Žuč, zaklao „starog, bradatog četnika“, 16. maja 1992. godine. Papaj je na kraju rekao da mu se taj starac žalio kako je ostao sam, da su njegova deca i žena pobegli, a njega ostavili. "Četnik" je, koliko sam razumeo Ismeta, sam tražio da ga ovaj ubije.
SVEDOČANSTVO V. R., rođenog 1949. godine u Pofalićima:
- Rat je došao u Pofaliće kada je 15. maja 1992. u Orlovačkoj ulici Mirsad Bungur, doseljenik iz Sandžaka, ubio Rajka Savića. Istovremeno su ubijeni Mlađan Bratić, Branko Jeremić, Branko Bozalo, Vojin Vukadin, Slobodan i Neđo Odžaković, dok su zaklani Savo Elez i bračni par Mirko i Rosa Savić. Na kućnom pragu sekirom je ubijena Vida Bratić.
Prema rečima V. R., rano ujutru, 16. maja, napadnuto je 200 srpskih porodica iz svih pravaca.
- Celokupan scenario ubijanja preuzele su doseljene Sandžaklije, a nas je napalo više od tri hiljade muslimanskih bojovnika iz pet pravaca. Prilikom bežanja sam morao da ostavim bolesnog oca, da spasavam decu, majku, ženu, braću, snahu... Bili smo okruženi sa svih strana, zavladala je panika, preživeli su počeli da se povlače prema Humu, a zatim prema brdu Žuč. Koljači su u talasima napadali, sustizali bolesne i iznemogle. Ubijali su ih na najzverskiji način...Kolona se u bezglavom bekstvu zaputila do severozapadnih padina brda Hum, prema Buća potoku. Odatle se trebalo popeti na brdo Žuč. Ali, kolona je presečena.
- Bežali smo, padali bez daha, grebali prstima korenje trave. Pred očima mi je stalno bio otac, kojeg sam ostavio za stolom. Moja deca su vrištala, dozivala me. Ugledao sam brata kako ranjen leži na padini. Tresla mu se noga. Imao sam osećaj da mi je glava nekoliko metara daleko od mene.
- Dok je trajalo bestijalno orgijanje drogiranih muslimanskih fanatika, sa Huma su na sve četiri strane sveta odjekivale „ilahije“ i „kaside“ uz poznati refren: „Alahu akber“ - nastavio je V. R. - Uz tu, jezivu mudžahedinsku dreku, prolamao se cik straha prestravljene dece, vapaj žena, krici ranjenih, uz rafalne i pojedinačne pucnjeve. Iživljavali su se, tri puta su nas namerno puštali da umaknemo, da bi nas uvek iznova okruživali i ubijali.
NA padinama Huma i Žuči ostalo je na desetine mrtvih i ranjenih. Krvožedne Sandžaklije su svirepo, noževima dokrajčivali ranjenike. Preživeli su sa Žuča gledali kako im gore domovi. Gorelo je 500 kuća, dim se uvezao u snop, dizao se visoko.
- Od muslimanskih zlikovaca, pre svih, bio je Habib Idrizović, Sandžaklija, došao u Pofaliće pre 14 godina i doveo šestoricu braće koji su, svi redom, napravili kuće na srpskim imanjima - rekao je V. R. - U krvavom piru učestvovao je i starosedelac Omer Gabela, bivši novinar.
Gabela je doveo Sarajevsku televiziju dan posle. Televizija je snimala zarobljene Srbe ispred neoštećenih muslimanskih kuća. Tvrdilo se da nisu stradale srpske porodice.
- Srbi su pod pretnjom, pred kamerama izjavljivali da su živi i zdravi, da su im kuće čitave, zato su i ostavljeni u životu - nastavio je V. R. - Sarajevska televizija je nekoliko puta emitovala snimak o „pobedi“ muslimanske vojske. Da mu kuća nije izgorela, izjavio je i Stanko Pikulić, starac, starosedelac. I njega i ostale preživele ubili su Arif Ljuca i njegov sin Nusret sa braćom Karamović: Fadilom, Dževadom i Faikom.
V. R. je ostao živ, ali su mu ubijeni otac, majka, jedan brat i snaha, dok je drugi brat teško ranjen.

GENOCID
NASELJE Pofalići, između Dolca i Velešića, na padinama brda Hum, više od 500 godina nastanjivali su Srbi. Sistematski, punih 15 godina pre izbijanja rata u Sarajevu, ovde su doseljavane Sandžaklije, a Srbi terani sa imanja do samih kućnih vrata.
U Pofalićima je ubijeno najviše nemoćnih žena, staraca i dece. Niko se od preživelih nije vratio. Nema više Čangalovića, Pikulića, Đukića, Bunjevaca, Andrijaševića, Vaskovića, Andrića, Trišića, Mađarevića, Golijanina i drugih starosedelaca.SEJO Kadić Guz, kriminalac i pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, hvali se i izaziva zatočene Srbe u logoru „Ramiz Salčin“ (bivši vojni zatvor „Viktor Bubanj“), da je lično zaklao pedeset dvoje ljudi na „Kazanima“, jami u podnožju Trebevića.
Krajem 1993. godine je „legalna muslimanska vlast“ zvanično prekinula saradnju sa kriminalcima koji su praktično držali Sarajevo u svojim rukama. Optuženi su da su pripremali puč protiv Alije Izetbegovića. Mušan Topalović je ubijen. Podignute su optužnice protiv najekstremnijih krvoloka. Da je to bila farsa ubrzo se videlo, jer su svi pušteni na slobodu, mada su im zločini dokazani.
- Neka ste klali, momci! Srbe ste klali, sve ih treba pobiti! - odgovara Kadiću Ramiz Delalić Ćelo, okrivljen, između ostalog, za ubistvo starog svata ispred pravoslavne crkve na Baščaršiji, marta 1992. godine. - A meni je Alija naredio da niko živ ne sme ostati, majku mu... a sad me optužio. Sve ću reći na sudu!
Ovu scenu opisuje Dragan Todorović, student, uhapšen i surovo mučen zbog pokušaja bekstva iz grada.
- Ludilo, bili smo u istim ćelijama ili pored zlikovaca - govori Todorović. - Bilo je stravično samo slušati te koljače, siledžije, snajperiste kako se naslađuju zverstvima. Stražari su im se divili, bili su idoli, nacionalni heroji.
Sejo Kadić Guz je zaklao Srbina, uhapšenog, jer ga je žena, Hrvatica, optužila da ima oružje u stanu. Kadić je doveo i ženu na „Kazane“, da gleda. Onda su je „jurišnici“ iz 10. brdske - silovali naočigled muža. Mušan Topalović Caco uvek je jedno te isto pitao žrtve: "Znaš li šta te čeka?"
Čovek je znao. Pitao je ženu:
"Šta ćeš reći deci?"
Samir Seferović Ćeble je, marta 1993. godine, usmrtio dvogodišnjeg dečaka Božidara Šljivića. Nogom mu je smrskao lobanju, pa leš šutnuo do jame. Dečak je bio ko zna koja žrtva po redu tog dana. U jamu su bacili zapaljene automobilske gume.
TODOROVIĆ je u zatvoru čuo priču o silovanju devojke Jagode Janković (19). Posle su je ubili braća Zornić. Na devojku su nanizali gume, zapalili ih i pustili da se kotrlja na opšte veselje Alijinih „ratnika“.
- Polomljene Srbe su stražari i muslimanski zatvorenici u logoru terali da iz sve snage viču: „Alah egber“ - nastavlja Todorović. - Morali smo da učimo muslimanske molitve i njihove novokomponovane borbene pesme. Tu se isticao stražar Lakota iz Sandžaka.
U ćeliji do Draganove bili su Mehmet Sijarić, Sandžaklija, Zahir Fazlić Kiko iz Priboja i Izet Ćelić Isko. Todorović navodi:
- Bile su to scene iz samog pakla! Gledate premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slušate na silu naučene molitve, upadaju Sandžaklije da vade oči nekome koga odaberu, svi se drapaju, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno vrisak silovanih žena...U ćeliju logora „Ramiz Salčin“ doveden je Samir Dženanović Glavoguz, bivši upravnik zatvora kod dželata Samira Kahvedžića Kruška na Alipašinom Polju. Pamte se njegova zapomaganja.
- Ma ljudi, oni nisu normalni, pobiješ ćetnike, a oni te zatvore! - bio je ogorčen Glavoguz. Dženanović se slikao kako ubija srpske civile. Rekao je: "Ko ih jebe, priznaću ubistvo ove trojice, jer imaju slike, a ona ostala neću."
Srpski logoraši čuju smeh. Prepričavaju se hapšenja i ubistava bračnog para Milene i Vasa Draškovića i njihove komšinice. Njih je označio Sakim Puškar, zvani Puška. Puška je bio zadužen da Mušanu Topaloviću dostavlja poruke sa adresama, imenima i prezimenima Srba u opštini Stari grad. Za to je dobijao novac. Bračni par Drašković bio je u svađi sa komšinicom, što je doznao i Puškar. Svi su dovedeni na „Kazane“.
VASA Draškovića su naterali da siluje komšinicu, „da se izmire“. Bio je oktobar 1993. godine.
- Ajde, Ćeto, ne stidi se - dobacivali su „jurišnici“. Zatim su prisilili žene da se pred njihovim očima i uz „navijanje“ grle, ljube... - svedočio je Todorović. - Bile su to starije žene. I „gledaoci“ su krenuli u iživljavanje. Kao „pomagala“ koristili su drške lopata, pendreke i granje. Konačno, Vaso, Milena i komšinica su pobijeni krampovima i bačeni u jamu.
Dragan Todorović ne može da zaboravi logor „Sunce“ u Dobrinji i čiču sa krznenom kapom. Tu je bio pre prebacivanja u „Ramiz Salčin“. Izet Ćalić Isko je kablovima šibao starijeg čoveka. Ovaj se bez jauka grčio na stolici.
"Ajde, čiča, da pojedeš tu ćetničku kapu!", naredio je Isko. Čovek je objašnjavao kako je to ruska, a ne četnička kapa. Isko je izvadio kamu: "Ako ne pojedeš, zaklaću ti sina!"
- Sin mu je u uličnoj raciji uhapšen zajedno s njim, bio je u susednoj ćeliji i, šta će - priča Todorović. - Gledao sam čiču kao počinje da grize kapu. Polomio je zub, krv mu je tekla niz vilicu. Žvakao je, jedva gutao, davio se. Mislim da su sati prošli, a tek je pojeo četvrtinu kape. Izet Ćalić se pojavio, čiča ga je zastrašeno pogledao.
"Ne moraš više da žuriš, Ćeto", rekao je Isko.

ZAVERA ĆUTANJA
- PREDSTAVNICIMA međunarodnih državnih, političkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu, pred očima se odigravala tragedija srpskog stanovništva, ali se nijednom u četiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju muslimanskih fundamentalista i zlikovaca - kaže Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom. - Suprotno tome, od Sarajeva su pravili kult grada stradalnika, optužujući Srbe za agresore.ALIJA Hodžić, upravnik mrtvačnice na Koševu, posećivao je sina Mirsada, policajca, u obližnjoj bolnici 1993. godine, na odeljenju neuropsihijatrije. Alija se ponosio sinom. Prijatelje nije ni morao da uverava da Mirsad nije lud. Svi su znali da je „normalan“, a da ga je Sud proglasio za neuračunljivog, kako bi izbegao kaznu zbog ubistva šest članova ugledne i imućne porodice Ristović. Ubijeni su u naselju Velešići, opština Novo Sarajevo, 8. jula 1992. godine, dok su ručali.
Jedan od Ristovića, Obren, ranjen je i prebačen u bolnicu „Koševo“ oko 14 časova. Ali, upravnik mrtvačnice je bio Alija, otac ubice Mirsada i rođeni brat drugog ubice - Osmana Hodžića. Zvaničan izveštaj bolnice je bio da je Obren umro od posledica ranjavanja vatrenim oružjem, iskrvario... Telo je preuzeo Obrenov brat Todor Ristović, koji nije bio u kući, u vreme ručka.
Todor je zapazio modrice, podlive i otekline po telu. U policijskom izveštaju je napisano da je Obren dotučen i umoren od „neidentifikovanih počinilaca“. Upravnik mrtvačnice Alija, komentariše kako se velika prašine digla zbog „ćetnika“.
Policajci stanice na Marindvoru, pripadnici Centra Službe bezbednosti Sarajeva - Admir Adilović, Ismet Ćutuk, Osman Hodžić, Mirsad Hodžić i Meho Ibišević - kreću oko 11 časova 8. jula jednim kolima u pravcu Velešića. Čekaju.
- Čekali su da se okupi što veći broj članova porodice - svedoči Todor Ristović. - Moja braća su znala da su na meti.
RISTIĆEVI su se bojali da izlaze, od kada je zapaljena kuća porodice Buha, u kojoj je izgoreo nepokretni starac Krsto Buha (92). Hleb im je stalno donosio Danilo Ristović, dečak od 12 godina, Todorov sin. Tog dana su ga, nažalost, stričevi zadržali na ručku. Došla je i jedna komšinica.
Komšinica Stojanka Mastilo je preživela, jer izgleda da i nije bila meta. Svedoči:
- Bili smo za trpezom, iza podneva, kada su policajci provalili u stan i odmah počeli da pucaju iz automatskih pušaka. U šoku, gledala sam kako se krv širi stolnjakom, kako je hleb crven... Onesvestila sam se.
Ubijeni su Petar Ristović, bivši rukovodilac u „Bosnalijeku“ i narodni poslanik u Skupštini BiH, njegova sestra Bosiljka, njihova bolesna i paralizovana majka Radosava i rođaka Mila Ristović. Obren Ristović, ranjen i dokrajčen u bolnici „Koševo“ ili mrtvačnici, bio je vodeći poljoprivrednik u sarajevskom okrugu. Svih šest žrtava sahranjeno je u tri zasebne grobnice na sarajevskom groblju „Lav“.Na mesto tragedije došao sam samo nekoliko minuta kasnije - govori Todor Ristović. - Moj sin, Danilo, mrtav. Ubijen. Pa, bio je dete, majku im balijsku!
Todora, kao mogućeg svedoka, hapse 25. novembra pod optužbom da je izazivao „oružanu pobunu“ (koje nije bilo), što je kasnije preinačeno u krivično delo posedovanja oružja (koje nisu našli). Osuđen je na četiri godine zatvora, razmenjen je tek 1. aprila 1995. godine.
SUĐENJE ubicama početkom 1993. godine. Tužilac ih nije ni okrivio za zločin, već samo za ubistvo. Zaseda Sudsko veće Višeg suda u Sarajevu, predsednik Daut Bibić. Jedna od sudija je Vasvija Vidović, koja je kasnije postala oficir za vezu Vlade BiH sa Haškim tribunalom. Privedeni Mirsad Hodžić, Admir Adilović i Ismet Ćutuk oslobođeni su krivice kao neuračunljivi i upućeni na lečenje. Zaključeno je da su Osman Hodžić i Meho Ibrašinović „nedostupni“ Sudu, mada su sve vreme bili u Sarajevu.
Ceo slučaj su zataškali Fikret Muslimović, šef bezbednosti Armije BiH i Bakir Alispahić, načelnik Centra Službe bezbednosti BiH. I, svakako, niko ni u ovom slučaju nije optužen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nije se saznalo ko su bili nalogodavci zločina.
U zatvorskoj neuropsihijatriji na Koševu se jula 1993. godine obreo Aleksandar Trninić (22), koji je zbog strahovite torture u logoru „Ramiz Salčin“, posle polomljenih rebara, grudne kosti i vilice i nagnječenja pluća, pokušao da se ubije. Sprečili su ga drugi zatvorenici Srbi. Aleksandru je napisano da ima „zatvorsku psihozu“. Onda, u istoj sobi bolnice sa ubicom Mirsadom Hodžićem.
- Kada je saznao da sam Srbin, Mirsad mi je pretio da će me ubiti kad izađem iz zatvora - navodi Aleksandar Trninić. - Detaljno mi je pričao kako je ubijao Ristoviće i kako je smisao njegovog življenja da ubije što više Srba. Slobodno se kretao Sarajevom i pored sudski izrečene mere lečenja. Četiri meseca po izlasku iz zatvora, pre nego što sam posredstvom Međunarodnog crvenog krsta konačno napustio Sarajevo 1. juna 1994. godine, bio sam u stalnom strahu da će odnekud iskrsnuti Mirsad HodžićKULT žrtve svih ovih godina uporno je građen samo za jedan, i to urbani deo Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, a muslimani su u još žešćim medijskim kampanjama, proglašavani za najveće, ako ne i jedine stradalnike rata u ovom gradu. Odmah se mora reći da je glavni grad bivše BiH imao deset opština i 340 naselja, od čega čisto muslimanskih 59 i čisto srpskih 105. Ostalo su bila mešovita naselja.
Linije razdvajanja su se u dobrom delu držale etničkih granica. Oko 85 odsto teritorije koju su u Sarajevu držali Srbi, tradicionalno je i pripadalo srpskom stanovništvu. Drugačije rečeno, Srbi su uglavnom branili svoju teritoriju.
Ove podatke nam navodi Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom i autor knjige „Zločini nad Srbima BH 1992-1995“, čije izvode, takođe koristimo u ovom feljtonu.
- Alija Izetbegovoć je želeo rat i to je javno izjavljivao - govori Milivoje Ivanišević. - Uopšte nije sporno da je Sarajevo video kao glavni grad buduće islamske države. Autor „Islamske deklaracije“ jasno je stavio do znanja da ne može biti mirenja između islama i drugih vera. Da je želeo da zaštiti civilno stanovništvo, proglasio bi Sarajevo za otvoren, nebranjeni grad i tada bi se svaki napad Srba, prema međunarodnim konvencijama, smatrao agresijom.
U ratu su muslimani, prema izjavi samog Izetbegovića, dobili pomoć u oružju vrednu više od 10 milijardi maraka. Zašto nije dozvoljavan izlazak Srba iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, kao što je srpska strana dopuštala muslimanima da idu kuda hoće? Humani postupak Srba je u muslimanskoj propagandi označen kao „etničko čišćenje“. Istovremeno su muslimani, zatočivši Srbe, da ironija bude potpuna, dokazivali „multietničnost“ grada. Ali, gde su, onda, Jevreji?
U DRUGOM svetskom ratu, u Sarajevu su Nemci i ustaše, regrutovane isključivo od muslimanskog i hrvatskog stanovništva, ubili oko 9.000 Jevreja. Čim je u svetu priznata nova muslimansko-hrvatska država 6. aprila 1992. godine - svi Jevreji su odmah napustili Sarajevo. U bekstvu im je pomogla međunarodna zajednica i (samo) na taj način iskazala nepoverenje prema mudžahedinskoj politici Alije Izetbegovića.
- Srbima, nažalost, niko nije hteo da pomogne i ostali su da trpe najgora maltretiranja i ponižavanja, postanu pravi robovi, viđeni za sve najprljavije i najopasnije poslove - nastavlja Ivanišević. - Nije pomogao ni „Apel miroljubivoj svetskoj javnosti za spas zatočenih Srba u Sarajevu“, građana opština Rajlovac, Vogošća, Centar Sarajevo, Novo Sarajevo, Ilidža i Ilijaš, upućen 13. jula 1992. godine. Odziva na apel nije bilo, ali je usledila medijska hajka na Srbe zbog patnji sarajevskih muslimana - nastavlja Ivanišević.
Kolika je bila naivnost Srba (neobaveštenost, glupost), najbolje dokazuje Kongres srpskih intelektulaca održan u Sarajevu 29. marta, znači nekoliko dana pre proglašenja samostalne BiH. Na Kongresu, naime, nije bilo ni reči o fizičkoj zaštiti i odbrani Srba. A, tada su, takozvana, Patriotska liga, teritorijalci i paravojne „zelene beretke“ već imali 40.000 naoružanih ljudi. Učesnici Kongresa su jedva izvukli žive glave.
Kada je rat počeo, Srbi u BiH uopšte nisu imali oružane snage. Rukovodstvo Srpske demokratske stranke nije očekivalo ratne sukobe. Rezolucijom Saveta bezbednosti, odmah posle proglašenja nove državne tvorevine, naloženo je JNA da se povuče iz BiH. U aprilu je proglašena i Savezna Republika Jugoslavija, tako da je JNA postala - ničija vojska.
VOJNI potencijali muslimana su sve vreme rata nadmašivali srpske. Prvi korpus Armije BiH prosečno je brojao oko 78.000 vojnika. Prema muslimanskim izvorima, na sarajevskom ratištu je bilo angažovano oko 35.000 vojnika. Na srpskoj strani se nalazio Sarajevsko-romanijski korpus koji je imao od 16.000 do 18.000 vojnika, ali je veliki broj bio angažovan u odbrani sopstvenog zaleđa od muslimansko-hrvatskih snaga koje su dejstvovale iz Goražda, Konjica, Tuzle i drugih mesta.
Kada je reč o artiljeriji, Srbi su mogli da dejstvuju sa samo jedne dominantne tačke - planine Trebević - po starom delu grada. Muslimani su imali bolje i brojnije vatrene položaje za paljbu po srpskim delovima Sarajeva. Tako su skoro sve vreme rata sa Igmana gađali Ilidžu, Blažuj i Hadžiće. Sa brda Žuč su tukli Rajlovac i Vogošću, a sa Mojmila Lukavicu. Srpski deo Grbavice kontrolisali su i gađali sa solitera.
Kult žrtve koji je stvaran za muslimanski deo grada imao je, pored ostalog, za cilj da se prikrije i stvarni odnos snaga i stvarni odnos stradanja od granata. A, da bi prikrili sopstvena dejstva, žrtve koje su nanosili srpskom stanovništvu Sarajeva i uticali na pojedine međunarodne odluke, često su pribegavali i samogranatiranju i žrtvovanju stanovništva iz muslimanskog dela Sarajeva.

UNIŠTENA SELA
MNOGA od srpskih naselja Sarajeva su u mnogobrojnim muslimanskim napadima uništena i etnički očišćena. Najviše su stradali Grahovište i srpski deo sela Hotonj u opštini Vogošća, Kasatići u opštini Hadžići, Trebačaj, Milje, Ledići, Lisovići, Gornja Prijasnica i Kijevo u opštini Trnovo, Čemerno, Krtine i Mlini u opštini Ilijaš, Podgrab u opštini Pale.
Istu sudbinu su doživela i mnoga urbana gradska naselja: Pofalići, Hrasno brdo, Velišići, Igman, Hrasnica, Bjelave, Čakle ili Babin dol, Alipašino polje, opštinski centri Hadžići, Pale, Trnovo, Ilidža.U PISANJU ovog feljtona korišćeni su, između ostalog, dokumenti i svedočenja objavljeni u knjizi "Stradanja Srba u Sarajevu", podaci Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, navodi iz knjige Milivoja Ivaniševića "Zločini nad Srbima u BiH" i izjave prikupljene u obaveštajnim službama Vojske Republike Srpske.REPUBLIKA Srpska, Bijeljina, 5. april 1996. godine, Uprava kriminalističke policije. Čita se izjava osumnjičenog za ratne zločine.
Jasmin Šljivo, sin Huseina i majke Pleme, rođene Čengić. Rođen 20. 1. 1975. god. u Sarajevu SO Centar, po narodnosti Bošnjak, državljanin Federacije Bosne i Hercegovine, po zanimanju KV kuvar, nezaposlen, vojno nesposoban... U tzv. Armiji BiH vojno angažovan od 8. 4. 1992. god. do početka 1995. god. u 115. motorizovanoj brigadi (10. brdska brigada - „Caco“), kad je prema ličnoj izjavi oboleo od epilepsije i SCH, do zarobljavanja stalno nastanjen u Sarajevu, ul. Komatin br. 47, SO Stari grad, do sada privođen u prostorije CZ Sarajevo radi obrade od strane MUP BiH u vezi sa zločinima koje su počinili pod komandom Mušana Topalovića Cace.
- U proleće 1992. godine ja sam završavao drugi razred Srednje ugostiteljske škole, smer kuvar. Kao i svi moji vršnjaci, ja sam odlazio u Dom kulture u naselju Širokaća, SO Stari grad, gde se okupljalo mnogo građana muslimanske nacionalnosti. Tu sam slušao priče o ratu u Hrvatskoj i tu sam prvi put i čuo da će doći do izbijanja rata u BiH. Moj podstanar Karkelja Bećir mi je rekao da će se sigurno zaratiti i u Sarajevu. Dana 8. 4. 1992. godine, moj prijatelj Ljaljaj Enver, rođen je, mislim, 1976. godine u Sarajevu, završio četiri razreda OŠ, i ja smo se dobrovoljno prijavili, i Faid Avdibegović nas je rasporedio kao kurire u jedinici koja se zvala „Bosna 27“ i zauzimala položaj od Širokaća preko Zlatišta do Osmica. Tada smo zadužili i uniforme bivše JNA. Sredinom meseca septembra je već funkcionisala 10. brdska brigada. Mene je primio Samir Bejtić, star oko 27 godina, pre rata registrovani kriminalac. Sredinom novembra Mušan Topalović je formirao jurišnu četu i tražio je dobrovoljce.
- POČETKOM februara 1993. godine u našoj četi su tražili pet dobrovoljaca koji bi čuvali komandanta brigade. Ljaljaj Enver, Jusuf Lendo, Suvad Milić, Hodža Amir i ja zadužili smo maskirne uniforme, automate „hekler“ i pištolje. Baš tog dana u štab su dovedeni brat i sestra Nedeljko i Nedeljka Lakić i njihov rođak Miodrag iz naselja Alipašino polje. Doveli su ih Samir Bejtić i Hasić Senad.
- Nedeljko i Miodrag su odvedeni do mjesta Kazani gde su ubijeni i bačeni u jamu. Ubio ih je Samir Bejtić. Ista grupa je u štabu jurišne čete silovala Nedeljku. Samir Bejtić, Jusuf Lendo i Suvad Milić tukli su nemoćnu Nedeljku opasačima i šakama. Natjerali su je da se svuče i zavezali su je za krevet. Tog dana je, po mojoj proceni, nad njom silovanje izvršilo 20-30 pripadnika jurišne čete. Nedeljku su ostavili živu, ali su je vređali psovkama i kada je izlazila Jusuf Lendo ju je udario nogom.
- Posle dva ili tri dana od ubistva Lakića u štab je doveden Jovan Savić, profesor geografije u OŠ „Moris - Moco Salom“. Meni je on bio razredni starešina u OŠ. Gledao sam kako Savića metkom iz pištolja ubija Samir Bejtić. Nekoliko dana posle ovog događaja data je lažna uzbuna na našoj liniji. Srpskog napada nije bilo pa je Mušan Topalović bio vrlo ljut. Mnogo je psovao i pretio svima redom. Posle nekoliko minuta Topaloviću su doveli jednog muškarca starog oko 35 godina. Topalović ga je vređao i tražio da mu kaže ime. Muškarac je odgovorio da se zove Sokol Dragan. Topalović mu je psovao srpsku majku i pravoslavnog boga. Okrenuo se ka Samiru i povukao prstom preko vrata. Bejtić je Dragana vezao za vučnu kuku i tako ga vukao sve do štaba. Kada smo mi stigli, Sokol Dragan je ležao pokriven čaršavom. Suvad Milić ga je otkrio i ja sam vidio da istom curi mozak, te da je već umro.TAKOĐE mi je poznato da je Slobodana Vujovića zvanog Vuja u komandu doveo Senad Hasić. Bio je urednik zabavno-muzičkog centra u „Diskotonu“ Sarajevo. Na Kazanima ga je zaklao Samir Bejtić. Početkom marta su Bejtić i Hasić iz OŠ „Moris - Moco Salom“ dovezli Zdenku Bušić, nastavnicu istorije, i Mariju Trbojević, nastavnicu geografije. Ubijene su na taj način što je Mušan Topalović stavio glave žena na kamen, a zatim se sa udaljenosti od desetak metara zatrčao i skočio na glave nastavnica, usled čega su one i umrle. Tela ubijenih nastavnica smo pobacali u jamu Kazan.
- Jovana Ristića, starog oko 50 godina, ubio je Armin Hodžić na taj način što mu je naredio da legne, a zatim ga je nožem zaklao. I Crnjak Ilija, star oko 40 godina, je posle nekoliko dana doveden do jame, gde ga je Topalović pitao da li je svestan šta će mu se dogoditi. Ovo pitanje je postavljao svim žrtvama. Samiru Bejtiću je pokazao da istog zakolje, što je Samir i učinio na taj način što je naredio Crnjaku da legne i samo jednim potezom noža preko vrata ga preklao.
- Krajem marta Mušan Topalović je naredio svim komandirima četa i vodova da iskupe sve kopače iz radnih vodova. Skupljeno je oko 150 muškaraca. Kopači su postrojeni u tri reda. Topalović je izdao komandu da pucamo u iste. Svi smo pucali u ljude iako nismo znali razlog. Pošto su svi popadali, Topalović je lično kontrolisao da li ima iko živ, pa je pucao iz pištolja u glavu. Tela ubijenih pobacali smo u jamu Kazani. U aprilu smo pobili 30-40 kopača. Svi su postrojeni u liniju. Po mojoj proceni pola od tih ljudi su poklali Bejtić i Hasić, a ostale smo ja, Ljaljaj, Hodža, Lendo i Milić pobili iz automatskog naoružanja.
- Tokom meseca 1993. godine na kopanje po gradu terani su svi muškarci. Bilo je nekih koji su se bunili i Topalović je naredio da se odmah dovedu do Kazana i pobiju. U toj grupi je bilo 50-60 ljudi.

DOGOVOR SA PUŠKOM
- NAPOMINJEM da mi je Suvad Milić, koji je tada bio na Topalovićevom obezbeđenju, otkrio da je kod Mušana Topalovića dolazio Alija Izetbegović i rekao mu da završi sa etničkim čišćenjem Sarajeva. Topalovićev zadatak je bila opština Stari grad, a Izetbegović je obećao da će ostatak grada očistiti od Srba uz pomoć Jusufa Prazine, Ramiza Delalića Ćele, kao i Mustafe Zulića. Topalović se sa Puškar Sekibom, zvanim Puška, u to vreme komandantom 2. brdske brigade dogovorio da mu dostavlja poruke sa imenima i adresama Srba na opštini Stari grad. Topalović je Puškaru plaćao za svaku poruku.MUSLIMANSKE vlasti su krajem 1993. godine uhapsile veliki broj vojnika, pripadnika 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca. Topalović je ubijen u dramatičnoj akciji hvatanja u centru grada. Pripadnici ove vojne formacije - ako se tako može nazvati - bili su u prvi mah optuženi za genocid nad civilnim (srpskim) stanovništvom. To je bilo prvo i jedino priznanje zvaničnog Sarajeva o zločinu iz verskih i nacionalnih pobuda, ali je on pripisan kriminalcima koji su se oteli kontroli.
Suđenja su bila svojevrsna farsa. Optuženi su čak javno priznavali zločine, ponašali se kao heroji, ali je većina krvoloka puštena. Između ostalih, na slobodi se našao i Jasmin Šljivo. Vratio se da „ratuje“ u 10. brdskoj brigadi, dok početkom 1995. nije proglašen za vojno nesposobnog. Prema sopstvenoj izjavi, oboleo je od epilepsije i šizofrenije, a nije potpuno razjašnjeno kako se našao na srpskoj teritoriji, kada je zarobljen.
Nastavljamo citiranje izjave Jasmina Šljiva, date pred istražnim organima Republike Srpske 5. aprila 1996. godine, uz neznatna skraćenja, a prenoseći je onako kako je napisana i potpisana.
- Prema mojoj procjeni, za vrijeme dok je Topalović komandovao brigadom, na Kazanima, kao i na drugim mjestima po gradu, pripadnici ove jedinice ubili su više od 3.000 ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Pojedinačna ubistva vršena su uglavnom po dojavama Puškar Sakiba.
- PREKO Ćamila Bibera Ćame, špijuna u brigadi kojom je komandovao Zulić Mustafa, saznao sam da su njeni pripadnici takođe masovno ubijali Srbe i to iza Kozije Ćuprije prema Lipišnici. Pričalo se da je tamo ubijeno oko 1.500 Srba.
- Cijela naša grupa je bila zatvorena nakon što je Topalović Mušan ubijen od strane Avde Hebiba. (Hebib je bio načelnik policije Stari grad, kome je Topalović ubio sina koga je držao kao taoca - primedba V. P.). Bili smo u Centralnom zatvoru, a komandanti u zatvoru „Viktor Bubanj“. Iako sam ja sve priznao šta smo radili tokom 1993. godine, nikada nismo osuđeni, niti smo snosili neke posljedice. Nakon izlaska iz zatvora, mene su fizički maltretirali Jusuf Lendo i Suvad Milić, jer sam na istrazi sve rekao. Koliko mi je poznato, Samir Bejtić je pobjegao prilikom ubistva Mušana Topalovića i sada se nalazi u Zenici u 7. muslimanskoj brigadi. Takođe sam čuo da je izvršio korekcije na licu, te da je dobio novo ime i prezime.
- U našoj jedinici je pored ubistava bilo vrlo zastupljeno i silovanje djevojaka i žena. Uglavnom su silovane djevojke i žene srpske narodnosti, a prve koje se sjećam je bila Nedeljka Lakić, čije sam silovanje ranije opisao. U februaru 1993. godine je Samir Bejtić iz škole „Moris - Moca Salom“ u prostorije jurišne čete doveo nastavnicu srpskohrvatskog jezika Jasnu Biogradlić, staru oko 35 godina. Istu je fizički maltretirao, a za krevet su je vezali on i Jusuf Lendo i skinuli joj odjeću. Silovanje je započeo Bejtić, a nakon njega je sudjelovalo 20-25 pripadnika jurišne čete. Nastavnica je preživjela i danas predaje bosanski jezik u istoj školi.Nakon tri ili četiri dana Jusuf Lendo i Suvad Milić dovode tri djevojke. Ne sjećam se njihovih imena, ali znam da im je Jusuf psovao srpsku majku. Lendo i Milić su fizički maltretirali djevojke, sve tri su vezane za krevet. Nad njima su silovanje izvršila tridesetorica vojnika jurišne čete. Nakit sa djevojaka su uzeli Lendo i Milić. Nakon silovanja djevojke su istjerane iz prostorije praćene podrugljivim komentarima i prijetnjama.
- KRAJEM februara Jusuf Lendo i Suvad Milić doveli su dvanaest godina staru djevojčicu srpske narodnosti. Nad njom je izvršeno silovanje na taj način što su sa nje odjeću skinuli, a Jusuf Lendo je djetetu ruke vezao za krevet. On je prvi izvršio silovanje, a zatim su to isto učinili Suvad Milić, Hodža Amir, Ljaljaj Enver i Kajanija Ferid. Dijete je sve vrijeme plakalo. Kada je Kajanija počeo silovanje, djevojčica je umrla. Ja sam, takođe, imao namjeru da učestvujem u silovanju. Tijelo umrlog djeteta Jusuf Lendo je stavio u kesu za otpatke i odvezao u jamu Kazani.
- U martu 1993. godine Kajanija Ferid je doveo Sanelu Pekić, Muslimanku, staru oko 20 godina. Istu smo prijetnjama prisilili da se svuče, pa smo je silovali, Lendo, ja, Kajanija, Milić i još oko 20 jurišnika. Nakon silovanja Saneli smo dali punu kesu cigareta. Sutradan je Kajanija doveo Kantar Lejnu, mislim da je hrvatske nacionalnosti, staru 17 godina. I nju smo silovali kao i Sanelu, a na kraju joj je Jusuf Lendo zaprijetio da nikome ne priča. I njoj je poklonjena puna kesa cigareta.
- Poslije četiri ili pet dana sa ulice su Lendo i Milić pokupili dvije bliznakinje, Mirjanu i Slađanu, stare oko 20 godina, plave kose, krupnije građe. Njih dvije su udarane kožnim kaišima. Zavrtane su im bradavice na dojkama. Neki od jurišnika su ih zubima grizli. Nad istima je silovanje izvršilo oko 30 jurišnika.
- Početkom aprila 1993. godine Jusuf Lendo je doveo Renatu Radmilović, staru 19 godina. I nju smo silovali kao prethodne. Silovanje je trajalo par sati i kada ju je možda dvadeseti vojnik silovao, Renata je umrla. Njeno tijelo su Lendo i Milić spakovali u dvije vreće za otpatke, odvezli do Kazana i bacili u jamu.

PRIVILEGIJE I OBAVEZE
- PO mojoj procjeni, u prostorijama jurišne čete tokom 1993. godine je silovano 50-60 djevojaka i žena. Svim silovanjima nisam prisustvovao zbog obaveza u jedinici, kao i zbog toga što nisam uvijek ni bio pozvan.
- Sve vrijeme dok je Topalović Mušan komandovao brigadom, pripadnici te jedinice su po gradu imali privilegije i nisu nikome ni za šta odgovarali.IVOT Srba je utoliko lakši ukoliko su dalje od Baščaršije. To je bilo neko nepisano pravilo među Srbima zatočenim u Sarajevu. Ne i za udaljenu Hrasnicu. Posle prvih napada na mesto Ilidža, 22. aprila 1992. godine, novostvorena muslimanska teritorija obuhvatala je naselja Hrasnica, Sokolović koloniju i Butmir. Drugačije rečeno, od sarajevskog aerodroma do podnožja planine Igman.
- Taj deo teritorije pod kontrolom muslimanske fundamentalističke vlade iz Sarajeva postao je svojevrstan logor, a u njemu su odmah formirani zatvori - tamnice, kazamati u kazamatu - svedoči Robert Medić.
Prva žrtva se uvek pamti, ovde je to Radoslav Govedarica Rako, uhapšen u stanu uz optužbu koja je kasnije bila ista za sve i prilikom pretresa stanova i odvođenja - imao je oružje, davao je signale „ćetnicima“ sa brda. Govedarici nisu našli nikakvo oružje, niti je davao bilo kakve signale, ali je mesec dana zverski mučen u zatvoru u Ulici 29. novembra, pao je u komu krajem maja, pa je prebačen u stan u kojem je narednog dana pronađen mrtav.
Telo Govedarice je sahranjeno je na nepoznatoj lokaciji. Svi Srbi koji su posle njega likvidirani po zatvorima ili su ubijeni i stradali na druge načine, sahranjivani su na ledini iza male Muzičke škole, na samom ulazu u naselje Hrasnica. A sve žrtve su sahranjivali Srbi, pripadnici jedinice za prisilan rad.
- Bio sam bolestan, otac mi je bio bolestan, ali smo naterani da radimo najteže poslove, pa i ukopavanje ubijenih Srba - govori Robert Medić. - Balije nisu dozvoljavale dostojno ukopavanje ubijenih i poginulih. Većina je bačena u rake bez odeće i bez sanduka. Na njih je posut samo kreč. Nikako se nisu smela stavljati bilo kakva verska ili nacionalna obeležja na grobovima, a u početku grobna mesta nisu ni obeležavana. To je moglo tek kasnije, ali su postavljane piramide, a ne krstovi.
MALA Muzička škola. Prve uspešno odsvirane etide. Deca Fabrike „Famos“. Lepa i ledena planina Igman, onoliko snažno izvire reka Bosna. U nju se uliva reka Željeznica, a onda će ona verolomna Miljacka. Ma, ko si ti, Sarajevo? O tome ćemo drugi put. U svoje vreme, ako je neko želeo da sniva lep san, sećao se drvoreda prema vrelu Bosne. U vreme rata, sa leve strane, ostade Hrasnica.
- U maju 1992. godine počinje mobilizacija radno sposobnih muškaraca u jedinice za prisilan rad, tzv. Civilnu zaštitu i radni vod - nastavlja Robert Medić. - Tu su isključivo Srbi, od 17 do 65 godina. Prisilan rad je podrazumevao najteže i najprljavije poslove, a to su bili: kopanje rovova i tranšeja prema srpskim položajima... Mi, Srbi, pomažemo neprijatelju da nas naši ne bi oslobodili? Ima li to veze s pameću?
- Kopali smo kanale za vodovod i kalizaciju, radili na deponijama smeća, sekli smo šumu, bili smo sluge u privatnim kućama gde su bili muslimani, prenosili smo najteže tovare, sahranjivali mrtve, ekshumirali leševe za razmenu... Zašto? - pita se Medić. - Mom bratu Borislavu, imao je tek 14 godina, teško oboleo, bio je paralizovan, nisu dozvolili da napusti Sarajevo. Lokalni Crveni krst je na našu molbu za evakuaciju odgovorio da nas ne podržavaju, jer bi odlazak značio „etničko čišćenje“. Zato nas zadržavaju, a moj brat kopni.
U zimu 1993. godine u svom stanu izrešetan je Mladen Samardžija, star 32 godine. Odmah zatim ubijeni su Predrag Maletić i Bata Kovačević na liniji razdvajanja muslimanske i srpske strane dok su bili na gradnji rovova. Pre toga su Maletića surovo tukli u vojnoj policiji zato što je komentarisao ubistvo Samardžije. Manijaci su se iživljavali. Stavljali su nas kao živi štit prema Srbima. Neki od nas su i želeli brzu smrt. Srbi sa one strane su znali šta se dešava i nisu pucali po cenu izgubljenih položaja - svedoči Medić. - Naše radno vreme trajalo je svakodnevno od 12 do 16 časova, pa čak 32 časa bez prekida. Sećam se kraja 1992, nas 50 odvedeno je u pravcu dodirne linije Stojčevac. Zadržani smo tu 36 časova, bilo je 20 stepeni ispod nule, dobili smo za to vreme samo jedan obrok. Sneg. Terali su nas da zemlju kopamo golim rukama. Ko bi zastao udarali su ga kundacima, tukli do iznemoglosti. Nastradali su Dragan Brišić, Dražen Bjeković, drugih ne mogu da se setim. Mog oca su terali da glođe drvo. Zabavljali su se tako što su nas terali da puštamo životinjske krike, repetirali su oružje, pucali pored naših glava.
Otac Roberta Medića, Milan, bio je pravnik, radio je u „Famosu“ dok nije, kao i svi Srbi, dobio otkaz, juna 1992. godine i onda mobilisan u „radni vod“.
- UPADI u srpske stanove bili su svakodnevni, u prvo vreme su nam otimali i hranu, optužujući nas da posedujemo oružje, vojnu opremu, radio-stanice, da sarađujemo sa „agresorima“ - navodi Medić. - Srbe su odvodili u zatvore koji su bili u privatnim kućama, ispod tribina stadiona FK „Famos“, školama, a agonija se svakim danom pojačavala. Poseban trag u meni ostavilo je vreme kada sam radio na ekshumaciji leševa. To je bio letnji period, juli, avgust.
U aprilu 1993. godine prebačeno je nekoliko civila, zarobljenika iz zloglasnog zatvora Tarčin (mučilište i logor u silosima, gde su muslimani bacali Srbe) u radne vodove Hrasnice. Između ostalih, bili su Milan Krstić, Ranko Varagić i Slavoljub Kapetina. Dogodilo se da su četvorica Srba, bez obzira na opasnost od mina, pobegla ka slobodnoj teritoriji.
- Za odmazdu, kivni na begunce, pripadnici mulimanske vojske i policije streljali su trojicu zarobljenika - Krstića, Varagića i Kapetinu - navodi Medić. - To je bila predstava od koje mi je i danas muka. Telo jednog od streljanih doneto je ispred jedne kuće. Na njemu su se iživljavali prolaznici, Muslimani. Čak su i deca dovođena da iz automata pucaju na leš ubijenog. Gledao sam tu mržnju. Uvođenje dece u zločin ima delokosežan cilj.
- Bilo je plus 32 stepena, razmenjivani su mrtvi, kopao sam kod male Muzičke škole, leševi su bili u najgoroj fazi raspadanja, a ja bez ikakve zaštitne maske - govori Medić. - Jednom telu je bila izvaljena ruka, a svi su imali tragove fizičkog zlostavljanja. Onda sam čuo zvuk klavira, neko je pokušavao da zasvira „Na lepom, plavom Dunavu“. Nikako mu nije išlo. Ne znam šta mi je bilo, povikao sam: "Dosta, ne muči Štrausa!" Odmah sam dobio udarac u glavu. Događalo se da vraćamo leševe posle neuspele razmene. Tako sam počeo da tepam mrtvim telima. Govorio bih: "Dobro, lezi još malo ovde, dok ne dođeš kod majke i oca."

ZATVORI
ZATVARANE su čitave porodice preostalih Srba u Hrasnici. Između ostalih, cela porodica Papučić, otac Mišo, mlađi sin Duško, stariji Slobodan sa ženom Margaritom i šestogodišnjim detetom. Otac i sinovi su ubijeni. Zatvoreni su Slobodanka Matić i njen sin Mladen (14). Oni su godinu dana robijali u zatvorima Hrasnice.DO IZBIJANjA rata u Hrasnici je živelo 3.150 Srba, a mnogi su pobegli predosećajući šta im se sprema. Nisu morali da budu mnogo vidoviti - imali su susret prve vrste sa muslimanskim paravojnim jedinicama, dobijali su preteće poruke, u telefonskim pozivima im je sugerisano da napuste stanove.
Već krajem aprila 1992. godine vojska i policija, kao i paravojne grupe, upadaju u srpske stanove tokom dana i noći, pretresaju ih, zastrašuju i odvode članove porodica na saslušanje.
- Rat me je zatekao dok sam radio u fabrici motora „Famos“ - svedoči M. V. (puna imena i prezimena poznata su Redakciji). - Uhapšen sam zbog pokušaja izlaska sa ovog područja. Proveo sam dva meseca u podrumskim prostorijama u Ulici 29. novembra. U podrumima za ugalj i drva bilo je obično po 18 ljudi u većim odajama, a u manjim po tri čoveka. Tukli su me, ponižavali, izrugivali mi se... Moj komšija Maksim Šojić od batina je izdahnuo za četiri dana. Kada su ga sahranjivali, to su radili Srbi u tzv. radnim vodovima, videli su da su mu polomljene ruke, rebra, vilica i sve ostalo.
M. V. konstatuje da je ceo tok rata proveo u zatvoru, razlika je bila samo u tome što je nekada mogao da spava u stanu, kada zvanično nije bio u zatvoru. Govori da je spavanje u stanu ponekad bilo strašnije od onog u zatvoru, jer se nije znalo kada će manijaci da upadnu i odmah krenu sa iživljavanjem i pljačkom.
- MISLIM da Muslimani imaju jako dobro razrađen sistem za uništenje Srba, naročito psihički - govorio je M. V. prilikom prebega na srpsku teritoriju. - Muslimani su znali da pucaju na nas, dok smo kopali rovove na isturenim linijama, govoreći da to čine Srbi. Tako sam i ja ranjen karajem 1993. godine u levu ruku, tačno u visini srca, što znači da je neko hteo da me ubije, neko od Muslimana komšija, ko me je znao, a iznad svega mrzeo samo zato što sam Srbin.
Došlo je vreme prebacivanja iz zatvora "Hrasnica", kroz "famozni" tunel ispod piste aerodroma.
- Taj tunel i moj prolaz kroz njega je nešto najstrašnije i najmračnije što sam doživeo - govori M. V. - Tunel je dugačak oko kilometar, visok oko 1,7 metara, širok oko 1,5 metara. Pre ulaza u tunel su nam vezali oči, a zatim nas postrojili i izložili kao „ćetnike“ zlikovce. Pored nas prolazilo je na stotine Muslimana, muškaraca, žena i dece, koji su nas udarali, pljuvali, vređali i radili od nas šta su hteli. Potom nas uvode u tunel u koloni.
Zatvorenici su prolazili kroz tunel i tad je počeo pakao: vika, cika, urlikanje, udaranje nogama, rukama, palicama po glavi, bubrezima, rebrima. Blato je bilo do kolena, ljudi su padali, gmizali uz batine i psovke i to je trajalo celu večnost. Izlaz iz tunela je većina dočekala bez svesti, vučena od drugih, a svi u krvi, polomljenih rebara i izbijenih zuba.
I sa druge strane tunela, razjareni prolaznici logoraše gađaju kamenjem, pljuju, udaraju i vređaju. Od zatvora u Hrasnici, pa sve do izlaza iz tunela, zatvorenike su pratili policajci, čuvari iz "Hrasnice", posebno odabrani za ovaj posao. Prema rečima M. V. najviše su ih tukli Alija Pičuga, Zijo Čolpa, Sejo... Posle dugog čekanja došao je nekakav kombi u koji su nesrećnike utrpali kao drva, jednog preko drugog i odvezli u zatvor „Viktor Bubanj“.
- U „Viktoru“ sam nateran da napamet naučim jednu pesmu o Aliji, a ko na proveri nije znao tu pesmu, dobijao je teške batine - svedoči M. V. - Sada se pitam ko sam ja i šta je ostalo od mene. Posle svega, osećam se jadno i bedno, jadno i čemerno. No, šta vredi govoriti o tome. Radio sam u „Famosu“ i živeli smo srećno ja, moja žena i dvoje dece - govori Mirko Vlaški. - Rat nas je zatekao u Hrasnici, u našem stanu. Moja žena je smatrala da ne treba nikuda da idemo, jer nikome ništa ružno nismo učinili. U junu 1992. godine Muslimani postavljaju straže ispred haustora. Vidimo da nema izlaza.
U POČETKU avgusta muslimani napadaju na naselje Vojkoviće, s leve strane Hrasnice, koje su držali Srbi. Doživljavaju težak poraz. Mnogi leševi ostaju u šumi iznad „Famosa“. Za Srbe u Hrasnici - pakao. Za sve su krivi. U zatvoru ubijaju Borka Stojanovića, Radomira Milutinovića, Mišu Papučića i njegovog sina i Dostimira Nikolića Šekija. U to vreme je upravnik zatvora bio Amir Šabović, radnik „Famosa“.
Mladen Samardžija je ubijen na vratima stana. Drago Bjelica je žrtva snajpera. Predrag Maletić je poginuo od granate, Mika Andrić od snajpera. Dragan Barišić i Boško Anđić su pošli na srpsku stranu, ali su poginuli u polju kod „Famosa“ od nagazne mine.
- Muslimani i HOS sa strane pale „Famos“, fabriku menjača - nastavlja Mirko Vlaški. - Posle toga pevaju i nose crnu zastavu sa mrtvačkom glavom. Mnogi Muslimani zadovoljni, kažu, "napraviće nama Švabo još bolju fabriku". Dolazi 10. semtembar 1994. godine.
Kreću dva autobusa sa 118 putnika. Kupili su karte za 20 DEM. U po dva kofera celukupna imovina. Na Igmanu, ujutru, hapsi ih policija. U koloni dva po dva, pravac zatvor u Hrasnici.
- Došao sam i ja na red za ispitivanje - govori Vlaški. - Odmah na ulazu udarac u slabine. Šestorica sa palicama sede. Ustaje jedan, udara me u predelu srca. Gubim dah. Skaču svi na noge, udarci pljušte po telu. Padam tri puta, dižu me i ponovo tuku. Odvode me u ćeliju krvavog.
Dolazi 12. novembar 1994. godine, dan kada Vlaški odlazi iz zatvora u Hrasnici. Zatvorenici idu preko Butmira, veče se spušta. Dolaze pred čuveni tunel, koji je veza Sarajeva sa zapadom. Ovu grupu od 12 ljudi vodi pet policajaca. Pred tunelom im vezuju oči.
- Čujemo viku pred tunelom: „Evo ćetnika!“ - svedoči Vlaški. - Tuku nas kuda stignu, onako bespomoćne. Kroz tunel čovek mora ići sagnut. Do izlaza je čitava večnost, a tamo nas opet tuku muškarci, žene i deca iz Dobrinje. Krećemo u zatvor „Viktor Bubanj“, odnosno „Ramiz Salčin“. Tu stražari pozivaju telefonom pojačanje policije. Jedan govori: "Došao paket". Nedugo zatim, dolaze radosni monstrumi. Ponovo nas tuku i čizmama i palicama. Posle nas pregleda lekar, vidi naša leđa crna od udaraca i pita: "Je li te ko tukao?" Odgovaramo: Nije, doktore.

ONESVEŠĆENI

- ONI koji su bili svesni toliko da se mogu držati na nogama, nosili su onesvešćene iz tunela do mesta odakle ih je preuzimala policija iz Sarajeva - svedoči Robert Medić. - Dok su tako čekali prevoz, Muslimani prolaznici su likovali i pretili robijašima da će ih pobiti, prilazili su i tukli ih i pljuvali. Zatvori u Hrasnici su, inače, čuvani od pogleda Međunarodnog crvenog krsta.POČINJEMO sa novijom istorijom. Šestog aprila 1941. godine Nemci su bombardovali Sarajevo, poginulo je 1.500 stanovnika. Vlast u gradu uspostavili su Nemci i lokalne ustaše. Monstruozna tvorevina NDH stvorena je 10. aprila. Počelo je proganjanje Srba i Jevreja. Sarajevo je do tada bilo glavni grad Drinske banovine u Kraljevini Jugoslavija. U direktnim pokoljima ubijeno je 2.278 Srba i oko 9.000 Jevreja.
Događa se 6. april 1945. godine - Drugi, Treći i Peti korpus Jugoslovenske armije oslobađaju Sarajevo. Ubrzo zatim postaje glavni grad novostvorene Republike Bosne i Hercegovine.
Još jedna šestica, 6. aprila 1992. godine - muslimanski praznik Bajram, Nemci i drugi svetski moćnici priznaju novu državu Bosnu i Hercegovinu. Baš na dan kada su bombardovali Sarajevo. Srbi u šoku, Jevreji beže uz podršku međunarodne zajednice, a autoru „Islamske deklaracije“ Aliji Izetbegoviću se ostvaruje san - Sarajevo postaje glavni grad islamske države usred Evrope. U njemu ostaje više od 160.000 Srba, što je trećina stanovnika.
Austrija, odnosno Austrougarska, uvek je stavljala šapu na Bosnu i Hercegovinu.
U VREME Prvog svetskog rata Austrija je činila neviđena zverstva nad srpskim stanovništvom. Ipak, prema popisu iz 1921. godine Srbi su u Sarajevu činili 56,3 odsto stanovništva. Na prvom posleratnom popisu, 1948. godine, Srbi su bili sa 61,4 odsto u apsolutnoj većini. Komunisti, zakleti ateisti, omogućili su 1953. godine izjašnjavanje i prema veroispovesti. I dalje se lome koplja na temu da li Srbi, kao nacija, je trebalo da prihvate i svoje sunarodnike koji su zabludeli u islamsku ili katoličku veru. Komunisti (ateisti) omogućili su stvaranje jedne nove, hibridne nacije. Tako se te 1953. godine učešće Srba u Sarajevu smanjilo na 45,8 odsto. Umesto Srba muslimanske veroispovesti, sada su se pojavili Muslimani.
Da bi pojačali prisustvo Muslimana, u stvari Srba koji su se poturčili, komunistički vlastodršci Sarajeva intenzivno doseljavaju Muslimane i iz Raške oblasti (Sandžaka) od 1984. godine, kada je ovde bila Zimska olimpijada, pa sve do rata. U samo Sarajevo tako je došlo više od 100.000 Sandžaklija, a i više od 50.000 Šiptara. Još nije razjašnjeno ovo migraciono kretanje, neka ozbiljnija studija mogla bi da dokaže da su ovi doseljenici u stvari neka vrsta glasačkog tela koja se kreće iz jedne do druge bivše republike SFRJ. Godine 1991. Srbi su činili trećinu sarajevskog stanovništva, a popisom iz 1981. godine 45 odsto, a Muslimani 42,8 odsto.
Grad Sarajevo nastao je u kotlini, sa obe strane reke Miljacke, na podnožju Trebevića, okružen planinama koje zatvaraju neposredni prilaz gradu. Grad je na 550 metara nadmorske visine, a stvoren je na glavnom, najprohodnijem i najkraćem pravcu iz Panonske nizije, dolinom reka Bosne i Neretve ka Jadranskom moru. Ima, približno, centralni položaj u prethodnoj jugoslovenskoj republici BiH.
Najstarije poznato naselje na području Sarajeva je neolitski Butmir. Debelo brdo i druga mesta sarajevskog polja naseljavaju nosioci enolitske, vučedolske kulture.
Polovinom drugog veka pre nove ere Rimljani su pokorili Ilire, podigli su oko termalnih vrela na Ilidži malu gradsku anglomeraciju, a u podnožju Debelog brda manje naselje. U trećem veku je naselje na Ilidži imalo status kolonije.BOSNA se prvi put pominje sredinom desetog veka. Tim imenom se označava oblast oko gornjeg i srednjeg toka reke Bosne, to jest geografski pojam koji je u sastavu srpske države, a ne posebna državna celina. Bosanske vladari u 13. i 14. veku svoje podanike isključivo nazivaju Srbima, a jezik kojim govore - srpskim.
Sarajevo je 1244. godine u sastavu župe Vrhbosne, a kao posed pripadao je srpskoj porodici Povlovića. Od 1250. pa sve do 1463. godine ovim područjem vlada srpska porodica Kotromanića. Stjepan Prvi Kotromanić oženio se ćerkom srpskog kralja Dragutina.
Vlast u Bosni uzima Tvrtko Prvi, koji se 1377. krunisao kao kralj Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana. Uz svoje lično ime dodao je i ime Stefan, koje je u Srbiji imalo određeno državno-simboličko značenje.
U 15. veku Turci zaposedaju utvrđenje Hodidjed, istočno od Sarajeva, a 1435. godine zauzimaju dolinu reke Miljacke i sarajevsku kotlinu. Godine 1463. su osvojili Bosnu i zaposeli sve oblasti u kojima živi srpske narod. Umesto starog, srpskog naselja sa odlikama srednjovekovne, pravoslavne kulture, niče novo tursko naselje (izgrađeni su saraj, to jest namesnički dvor, drvena džamija, most, hamam, vodovod, han, kuće, dućani i mlinovi). Turci su ovo naselje nazvali Saraj-ovasi (polje oko dvora) ili Saraj-kasabasi. Po tome je Sarajevo steklo ime. U pisanim izvorima prvi put se pominje 1507. godine.
Krajem 17. veka besneli su austro-turski ratovi, od 1683. kada su Turci došli do Beča, pa sve do 1699. godine, kada je zaključen Karlovački mir. Eugen Savojski, jedan od najvećih vojskovođa je sa 8.500 vojnika 1697. ušao u Bosnu došao do Sarajeva i spalio ga.
Život Srba pod Turcima bivao je sve gori. Godine 1853. Turci su doneli propis prema kojem je čak zabranjeno da se upotrebljava srpsko ime. Oni, malodušniji, počeli su da se poturčuju. U Herceg-Bosni kreće ustanak Srba 1875. godine. Ustanici Turcima ne veruju. Srbija je pokušala da zaštiti svoj narod, ali se usprotivila Austrougarska, navodeći da se „vređaju njeni interesi“. Na Berlinskom kongresu, 1878. godine, BiH dobija autonomiju, oslobađa se turskog ropstva, ali je stavljena pod protektorat Austrougarske.
Vreme sadašnje, u Sarajevu ponovo Srbi ne smeju glasno da izgovaraju svoja imena. Praćeni su kada odlaze u crkvu. Ponovimo, Sarajevo je napustilo više od 150.000 Srba. Ovaj grad danas pretežno naseljavaju muslimani. Pored Srba koji su se poturčili u vreme Turaka, rado su viđeni i građani naseljeni iz arapskih zemalja. Aktuelna muslimanska vlast u Sarajevu i dalje ističe multietničnost, multikulturalnost, multireligioznost, a, normalno, ističu se - građanska prava.


We Are Motorhead, And We Play Rock'N'Roll.....

#2
DesertEagle

DesertEagle

    Veteran

  • Members
  • PipPipPipPipPip
  • 3,124 posts
  • Gender:Male
  • Location:Izrael

BEZ POVRATKA
MUSLIMANSKE, legalne vlasti su u toku rata zverstvima nad srpskim življem u delovima grada pod njihovom kontrolom, učinile da većina Srba koja je izbegla, nikada više i ne želi da se vrati u svoje Sarajevo.
Potresna svedočenja koja navodimo možda ništa neće promeniti, ali je bitno da se kaže bar deo istine o njihovom stradanju. ZOVEM se G. N., rođen sam 1973. godine u Sarajevu. U drugoj godini ostao sam bez oca. Majka i ja smo stanovali blizu kasarne „Viktor Bubanj“. Bila je to lepa ulica. Majka mi je u šali govorila: - Ti ćeš, sine, služiti vojsku u ovoj našoj kasarni, a ja ću svakog dana dolaziti da te vidim i donosiću ti hranu.
Ta kasarna je ubrzala majčinu smrt, a G. N. će ostati u mučnom sećanju do kraja života. Njegova majka je umrla od brige i tuge 13. januara 1994. godine, kada se nalazio u kasarni logoru. Iz dvorišta zatvora je mogao da vidi svoju kuću, ali mu nije bilo dozvoljeno da izađe i sahrani majku.
Odmah na početku rata, G. N. je pokušao da pobegne iz muslimanskog dela Sarajeva, kroz naselje Neđarići. Muslimani su ga uhvatili pedesetak metara od linije razdvajanja.
- Odveli su me u neki njihov štab Teritorijalne odbrane u naselju Vojničko polje - svedoči G. N. - Čim sam ušao, počeli su da me besomučno tuku svim i svačim - rukama, nogama, puškama, kopljem od zastave, vatrogasnom lopatom. Rekli su da će me zaklati.
Posle mučenja u još tri podruma i u Centru službe bezbednosti, prebacuju ga u centralni zatvor čiji je upravnik bio ozloglašeni Ismet Bajramović Ćelo.
- U zatvoru sam zatekao oko 200 zatvorenih Srba - nastavlja G. N. - Sve nas 21. juna 1992. godine prebacuju u „Viktor Bubanj“. Mi smo bili ti koji su „svečano otvorili“ logor.
Muslimani su kasarnu „Viktor Bubanj“ prekrstili u „Ramiz Salčin“. Ramiz Salčin je bio komšija G. N., čovek od oko 40 godina. Stanovao je u bespravno izgrađenoj kući na Mojmila brdu. Salčin nije bio mnogo školovan, bio je kockar, alkoholičar i kriminalac. Imao je malu kafanu od lima koja se zvala „Delfin“. Salčin je bio snajperista, pucao je na civile. Poginuo je u Neđarićima.
I G. N. pamti 27. januar 1993. godine. Ko je sve pevao „Odakle si, sele“, upravnik zatvora Himzo Dolan nikada nije saznao. U stan Božidara Obradovića 22. juna 1992. godine dolaze dvojica inspektora, bivši kriminalci. Počeli su da pretresaju stan i u dečjoj sobi videli poster sa fudbalerima Crvene zvezde.
- Potpuno su poludeli kada su na video-kaseti s jedne svadbe u Rajlovcu videli i čuli kako veća grupa i Srba i Muslimana peva staru srpsku pesmu „Odakle si, sele“ - govori Božidar Obradović.
Obradovića su osudili po članu 213, stav jedan KZ - posedovanje oružja i eksplozivnih naprava. U „Viktoru Bubnju" su već prvog dana boravka pred njim ubili profesora matematike Milorada Gligorića sa Ilidže.
- Gligorić je ovim čuvarima bio profesor u školi - svedoči Obradović. - Tukli su ga i stalno podvikivali: "Profesore, može li dvojka!" Bile su to batine do smrti. Od gladi i batina umrli su Trivo Guslov, Novica Ničević, pukovnik Bracanović, Aleksandar Matić, Stevo Šiljegović...
Navodno se sam obesio Dragan Zelić. Ja sam za samo četiri meseca spao sa 100 na 54 kilograma.
- Ne znam ko je prvi počeo da peva tu pesmu, ali nam je onako ojađenima ušla u uši, da tako kažem - govori D. J. - U „Ramizu Salčinu“ su ljudi svakodnevno umirali, od batina, gladi, dezinterije, žutice, upale pluća... Nedeljka i Veljka Odžakovića su terali da udišu isparenja iz kante u koju je vršena nužda. Onda dolazi 27. januar 1993. godine.Ranka Dulića u logoru razapinju na krst i posle mučenja ga teraju da popije čašu sopstvene krvi. Savo Krstović, izboden noževima, od zgrušane krvi nije mogao da skine odeću sa sebe. U mučenju se isticao Meho Sobo. Više od 50 Srba isterano je oko 20 časova u krug logora. Napolju - minus 20 stepeni. Robijaši moraju da se skinu goli. Tada počinje polivanje ledenom vodom iz hidrantskih creva. Veljka Odžakovića nemilosrdno ribaju grubom četkom. Umire od hladnoće i udaraca.
- Nedeljko Odžaković umire od upale pluća - nastavlja D. J. - Kao i svi mi, dva sata je na mrazu stajao go.
- Himzo Dolan nas je izveo u krug, kako je rekao „da dobijemo kiseonik“, a i zbog pesme „Odakle si, sele“, koju su čuli policajci da pevamo jedne noći - svedoči Strahinja Živak. - Naglasio je da će i narednih dana istraživati i da ćemo progovoriti jer je on iskusni policajac i bezbednjak bivše JNA. Održao je reč: naredni dani su doneli nove, monstruozne torture zbog te pesme. Zatvorenici su bili živi kosturi. Posle puno godina, kada sam se dokopao slobode, otišao kad svog brata u Smederevo, neko veselo društvo je pevalo „Odakle si, sele“. Meni su na oči krenule suze, a ljudi su me pitali čemu to.
- U logoru sam izgubio 47 kilograma - svedoči Bogdan Vanovac. - Nisam mogao da stojim, a da se ne pridržavam za zid. Sigurno bih umro od gladi da me nije spasao Dragan Buljugija. On je izlazio na rad, tako da je imao priliku da od pasa otima hranu. Psi su uvek imali dovoljno hrane. Dragan ispred psa uzme koliko može, da ga vodnici ne bi videli, pa donese meni. Mene su tog 27. januara odneli u zatvorski krug i tamo skinuli.
- Pošto je „Viktor Bubanj“ pre rata bio kasarna bivše JNA, u njoj je bilo dosta bačene odeće - svedoči Romko Petrešin. - Da bismo se zaštitili od hladnoće, oblačili smo ove uniforme. To je dobrodošlo muslimanskim medijima, a i mnogim zapadnim, da nas prikažu kao prave vojne zarobljenike, „ćetnike“. Svi mi smo bili civili koje je muslimanska vlast uhapsila samo zato što smo pripadnici srpskog naroda. Optužbe su, uglavnom, bile izmišljene i bez ikakve osnove, a za njih su bile predviđene dugoročne zatvorske kazne ili smrt streljanjem.


BEKSTVO
- MENI su predvideli kaznu od deset godina zatvora, preživeo sam osam „suđenja“. Advokat po službenoj dužnosti je uglavnom ćutao - svedoči Romko Petrešin. - Posle dve godine neviđenih muka ja sam „oslobođen“, jer mi ništa nije dokazano. Pušten sam u grad Sarajevo bez ikakvih dokumenata. To je značilo da me odmah mogu ponovo da uhapse ili da me odmah ubiju.
Sa još dvojicom Srba pravim plan o begu. Po cenu života odlučujemo se na bekstvo iz muslimanskog dela grada jer su nas do slobode čekala, između ostalog dvostruka minska polja. Beg nam uspeva i dolazimo na srpsku zemlju.PO ulazima u sarajevske zgrade pripadnici teritorijalne odbrane sve vreme rata su lepili plakate sa uputstvima kako treba da se ponaša pravi Musliman. Nikako nije bilo preporučljivo družiti se sa „nevernicima“, a jedno od dvadesetak tih pravila bilo je i da dobar musliman ne sme da kupuje nikakve stvari od Srba. Dobrotvorno društvo „Merhamet“ nije delilo pakete deci iz mešovitih brakova.
Lična izjava S. M., posle izlaska iz muslimanskog dela Sarajeva:
- Kada sam uhapšen, Ferid Jašarević, bivši oficir JNA, a sada komandant u jedinici muslimanske TO, rekao mi je da nisam smeo da se ženim Muslimankom. Ko mi je to dozvolio, pitao je. Objasnio mi je da je moja ženidba velika uvreda za Muslimane, a pogotovu nisam smeo da imam decu sa ženom. Zamerao mi je što imam dve ćerke.
Preko sarajevskih medija „obogaćen je“ spisak pogrdnih naziva za Srbe.
- Repertoar je bio širok, nazivali su nas srbocrnogorski ili srboćetnićki agresori, ćetnici, ćete, ćetalji, ćetnikuše (za žene), vlasi, brđani, koljači s brda, petokolonaši, bradate spodobe i tome slično - svedočio je student Zlatko Pavlović. - O Srbima su govorili da su zveri, monstrumi, a javno se naslađivali pričama o uspešnim pogubljenjima „ćetnika“. Slušao sam jednog Muslimana koji je likovao kada je umrla Desanka Maksimović. „Krepala je ćetnikuša“, uzvikivao je.
Pavlović je nastradao od granate, dok je kopao rovove oko Stupa i Azića. U prisilnim vodovima Srbi su terani da rade najopasnije i najprljavije poslove, izloženi i uvredama i snajperskim mecima, odnosno granatama i minama. Zlatku je amputirana desna potkolenica.
- U vreme dok sam bio u bolnici, u istoj sobi sa mnom, bio je Musliman koji je pričao kako mu je najveća želja da s automatom upadne u neko beogradsko zabavište - govorio je Pavlović. - Slušao sam i jednog njihovog vojnika koji je tvrdio da su Srbi mentalno poremećen narod, a to je objašnjavao time što od malih nogu slušaju gusle. To je, po njegovom mišljenju, takav zvuk od kojeg čovek poludi.
- Mojoj komšinici je poginuo sin, pa je obukla crninu - svedoči Vojislav M. Čangalović. - Bili smo na ulici i povikao sam: Skidaj, ženo, crninu, ubiće te!
- Među blokovima solitera, na Alipašinom polju, nalazi se pravoslavno groblje - navodi Dragan Todorović, student u vreme početka rata u Sarajevu. - Vodili su nas na prisilan rad i video sam kako psi razvlače mrtvo telo. Naši stražari su jednostavno konstatovali: „To je ćetnik“. Ne možete i ne smete da sklonite tog mrtvog čoveka, a što je najgore, ne smete ga ni žaliti u prisustvu nekog Muslimana. Ako vam neko umre ili pogine, pa ga sahranite na groblju, sutradan vidite da nema krsta. Muslimani čupaju krstove, odnose kući i cepaju ih u drva, da se greju i kuvaju ručak.
- Muslimankama udatim za Srbe ili Hrvate u „Merhametu“ ne daju pomoć, uz obrazloženje da su skrenule sa Alahovog puta i izdale svoju veru - svedoči Danka Lisov, posle prebega na srpsku teritoriju.Saša Petković, dokopao se Grbavice 1. jula 1994. godine:
- Srbima i dalje nije bezbedno kretanje gradom - izjavio je Petković službi bezbednosti srpske jedinice. - Ne smemo čitati srpsku štampu, slušati naše radio-stanice, gledati našu televiziju. Odmah te proglašavaju petokolonašem i "ćetnikom".
Miroslav Jokić je 11. marta 1995. godine pobegao na srpsku teritoriju:
- Komandant 5. motorizovane brigade Ismet Hodžić smenio je direktora bolnice u Dobrinji, dr Hadžira, zato što je lečio Srbe, ranjene na kopanju rovova - izjavio je Jokić.
Džafer Poljak, predsednik Civilne zaštite na Dobrinji, lepio je plakate u čitavom naselju. Tu je pisalo da su Srbi tatarski narod, da ne pripadaju ljudskom rodu, da su ljudožderi, da piju ljudsku krv, a posle toga ljude nabijaju na ražanj i peku, a za to vreme izvode razne divljačke igre. Upravo zbog toga je, kako piše, civilizovana Evropa ustala da iskoreni srpski narod.
Zorica Zuković svedočila je da je njenu rođaku silovalo deset Muslimana u Hrasnom, među kojima i fudbaler Edin Bahtić, zvani Fićo. Pre toga su je ubacili u bure hladne vode da operu „vlaški šmek“.
Nevenka Popović, prešla je 10. aprila 1994. godine u deo Sarajeva pod srpskom kontrolom.
- Hajro Baždarević, sa Trga Pere Kosarića broj 8, naterao je Srpkinju Nevenku Janković iz iste zgrade da robuje u njegovom stanu - izjavila je Nevenka Popović. - Bez ikakve naknade ova starija i bolesna žena mora da Baždareviću, koji je izgleda umislio da je beg ili aga, svakog dana na sedmi sprat donosi vodu iz podruma, pere veš i obavlja druge poslove.
Anđa Kašljević, koja je granični prelaz na
Grbavici prešla 25. novembra 1994. godine, svedočila je da Muslimani nisu ni prikrivali zločine.
- Avgusta 1992. godine, videla sam Đipa Fejsala krvavih ruku - navodi Anđa. - Fejsal je u razgovoru rekao da upravo dolazi iz restorana „Bristol“ na Dobrinji gde je tukao i klao Srbe. U istu kafanu pijani Muslimani dovode maloletne Srpkinje iz svih delova grada, siluju ih i ubijaju. To je meni rekao Jasmin Malić, pripadnik Armije BiH, star 19 godina. U više navrata viđala sam spaljene leševe u kontejnerima pored škole „Simon Bolivar“.

KNjIGA
MILIVOJE Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, nedavno je objavio knjigu „Zločini nad Srbima BH, 1992-1995“. Posle višegodišnjeg rada svetlo su ugledali dokumenti o zločinima, žrtvama i dželatima, izloženi hronološkim redom.
Prilikom pisanja ovog feljtona, korišćeni su, između ostalog, navodi iz Ivaniševićeve knjige. Ovo delo može da se kupi na Trgu Nikole Pašića u Beogradu.
U SRPSKOM delu Sarajeva, u Ulici Rave Jankovića, ispred zgrade broj 59, lastiš su igrale devojčice Milica (Ranka) Lalović (10) i Nataša (Nedeljka) Učur (9). Iz stanova su izašle odmah posle ručka, 11. marta 1995. godine. I igranje lastiša je neki nagoveštaj proleća. Ove devojčice ga nisu dočekale.
Snajperista iz zgrade „Loris“, na Trgu Pere Kosorića, pod kontrolom muslimanskih oružanih formacija, posmatra dečju igru. Ko zna koliko ih je gledao. U 15.30 dva pucnja. Milica i Nataša padaju mrtve.
Milan M. Trbojević, penzionisani potpukovnik avijacije, prošao je užasna mučenja u kazamatima Sarajeva. Stanovao je pre zarobljavanja iznad kosog lifta na Ciglanama, a posle izlaska iz logora, aprila 1993. godine, nije imao kud. Bio je „ilegalac“, noćio kod prijatelja i daljih rođaka, u podrumima i potkrovljima, sve do novembra.
- Kretao sam se, kad sam morao da se javim Međunarodnom crvenom krstu, a njegovo sedište je bilo na Ciglanama - Koševo - svedočio je Trbojević. - Bio sam izložen ubitačnoj vatri snajperista. Teoretskih šansi nije bilo da po toj zoni pucaju Srbi. Sredinom avgusta su kod Železničke stanice, neposredno ispred mene, pali čovek i žena, pogođeni snajperskim mecima. Iz prikrajka sam, kao profesionalni vojnik, vizirao sve moguće pravce i daljine i uvideo da ova ubistva nikako nisu mogla da dođu sa srpske strane.
Srpski položaji su bili preko Miljacke, a ostaci bivše kasarne „Maršal Tito“ su stvarali zaštitni bedem sa srpske strane.
MUSLIMANI su na kontrolnim punktovima, kojih je bilo na stotine, „motorolama“ bili povezani sa snajperistima. Tako nam više svedoka navodi kako su muslimanski vojnici označavali snajperistima Srbe prošle kroz kontrolni punkt.
- Plava košulja, kratki rukavi, nosi zembilj - rekao je vojnik u „motorolu“.
Usledio je pucanj, čovek je pao mrtav, a vojnici su psovali „ćetnike“.
- Krio sam se u avgustu 1993. godine u potkrovlju jedne zgrade u Ulici Augusta Cesarca - nastavio je Trbojević. - Sa tog položaja, krišom, mogao sam da posmatram sve prljave igre muslimansko-hrvatskih snajperista i njihove artiljerije. Artiljerija, a prevashodno minobacači, često su satima drsko i besprizorno tukli po srpskim delovima Sarajeva i provocirali odgovor.
U ovom feljtonu pisano je i još će se pisati o dejstvima muslimanskih snajperista, a sada navodimo neke primere.
Staka Đokić je oko 14.30, 29. juna 1992. godine ubijena dok je širila veš u Ulici Kromolj bb. Pucano je iz pravca Gradskog porodilišta, Ulice Hasana Brkića, pod kontrolom pripadnika muslimanskih oružanih snaga.
Bosa Babić je izašla na balkon svog stana u Lenjinovoj ulici 14 - b, 1. avgusta iste godine u 19 časova. Metak je ispaljen sa zgrade u Ulici Vilsonovo šetalište, pod muslimanskom kontrolom, Bosa je pogođena u vrat i odmah preminula.
Dana 6. avgusta u 18 časova pucano je sa zgrade na lokalitetu Pofalića na putnički automobil koji se kretao Ulicom Bane Šurbat. Suvozač Mirko Šiljević je pogođen u levu slepoočnicu, pa je istog trenutka nastupila smrt. Utvrđeno je da je Šiljević pogođen snajperskim dum-dum metkom.
Pripadnici muslimanskih oružanih snaga su na lokalitetu Ljubina, u blizini kafane „Ranč“, 18. avgusta ubili u 11 časova Dragislava Janjiha, a teško ranili Novicu Jakšića, Petra Motika i Janka Đurića. Ljudi su bili u kolima, a gađani su, isto tako, rasprskavajućom municijom.
Sa zgrade vlade bivše BiH snajperista je pucao 25. avgusta oko 16 časova i u Uliici Bane Šurbata pogodio Radmilu Mrkulj u stomak. Radmila je izdahnula pre nego što joj se mogla ukazati neka pomoć.
Na raskrsnici ulica Bratstva i jedinstva i Lenjinove, 10. septembra u 7.45 pogođen je Nikola Fuštar, koji je iskrvario pre ukazane pomoći. Snajper se oglasio ponovo sa područja Pofalića koje su kontrolisali muslimani...
NA ISTI način iz različitih delova grada pod muslimanskom kontrolom (prema podacima do kojih je došao Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom), do kraja rata ubijeni su: Gordana Govedarica, Manda Urošević, Slobodan Gavrić, Ostoja Ožegović, Jova Knežević, Koviljka Rajić, Suvan Lukić, Mila Šiljak, Olga Jovanović, Srđan Jovljević, Branka Tezić, Tanja Ljuboja, Janja Radojević, Desanka Tubić, Borivoje Knežević, Miroslav Čivulj, Makivija Petrović, Obrad Golijanin, Slobodan Močević, Stana Radojević, Radomir Gajić, Đura Kenić...
Ranjeni su: Ankica Fabijanić, Nikola Kravljača, dete Jadranka Janjetović, dete Dejan Pašković, Jadranka Čamor...
Pucano je sa više od sto lokacija pod muslimanskom kontrolom. Prema rečima Dragana Todorovića, jednog od svedoka, muslimanski civili su uglavnom nasedali na propagandu da „ćetnici“ pucaju i iz dela grada pod kontrolom policije i Armije BiH.
- Kako je moguće, uopšte, da iz srpskih delova Sarajeva neko ulazi u muslimanske, pa da tamo „svija“ neko snajpersko gnezdo? - pitao se Todorović.
Navešćemo samo nekoliko primera artiljerijskih dejstava po srpskim delovima Sarajeva. Dana 20. avgusta 1992. godine u Hadžićima je sa pet artiljerijskih projektila pogođen Dom zdravlja. Tada su muslimani upotrebili i bojne otrove. Ranjeno je devet ljudi. Dva dana kasnije na teritoriju Ilijaša palo je više od 200 granata. Jedan čovek je poginuo, a sedam je ranjeno. Ranjena su i dva pripadnika Unprofora. Muslimani su gađali i transportni avion sa humanitarnom pomoći, želeći da to pripišu Srbima. Isto mesto je 25. avgusta gađano sa 250 granata, a stručnjaci su utvrdili da su turske proizvodnje. Ubijeno je četiri, a ranjeno trinaest ljudi. Četiri dana kasnije u Neđarićima je pogođen transporter Unprofora i ranjena su tri francuska vojnika.
Prilikom napada na Hadžiće 23. oktobra teže je ranjeno osmoro dece. Od artiljerijske paljbe 26. oktobra na autobusku stanicu na Ilidži, ubijeno je 9 osoba, a ranjene su 33. Muslimani su teškom artiljerijom i višecevnim raketnim bacačima gađali Ilidžu, Hadžiće, Dobrinju, Neđariće i druge delove srpskog Sarajeva. Ranjeno je 15 žena i dece. Na bolnicu u Blažuju ispaljeno je 12. decembra deset mina kalibra 120 mm, uništen je transformator, a bez struje i vode ostali su Blažuj, Ilidža, Rajlovac i Vogošća. Ponovo su Muslimani gađali kolonu vozila Unprofora na aerodromu 19. decembra ujutru. Ponovo su gađali i autobusku stanicu, sada u Hadžićima, 31. decembra. Ranjeno je 16 ljudi.

MEDIJSKA BLOKADA
IZVEŠTAJI o artiljerijskoj i snajperskoj paljbi dostavljani su medijima. Ali o tome je pisala samo srpska, uglavnom lokalna štampa. Samo poneki od tih izveštaja preuzimale su i prenosile svetske agencije i beogradska sredstva informisanja. Blokada je bila potpuna. A iz muslimanskog dela Sarajeva Srbi nisu ni mogli nikoga da obaveste o svojoj situaciji. Istina je počela da se probija tek kada bi neko od njih prebegao na slobodnu teritoriju. Ali, kao da se ni rečima „prebega“ nije verovalo.
ZAVRŠI u paklu, 1992. godino, kao što smo mi u paklu bili, dok si ti trajala! Ovo je kletva pedesetogodišnjeg čoveka izrečena krajem decembra u podnožju ledenog Igmana, dok je na prisilnom radu golim rukama kopao rovove. Zarobljeni Srbi zapamtili su mu samo ime - Rade. Rade nije znao da će doći isto tako zla 1993, u kojoj je ubijen 25. avgusta na Igmanskom putu. Telo mu je bačeno u raku iza Muzičke škole u Hrasnici i posuto krečom.
Krv, vaške, glad, mučenje, ubijanje, poniženje, hladnoća. Ovih sedam reči nabraja Strahinja Živak, rođen 1932. godine, stradalnik po bolnicama i logorima Sarajeva. Preživeo je 30 meseci pakla. Najveća bol sasekla ga je 6. jula 1993. godine, kada su mu u logoru „Ramiz Salčin“ saopštili da su mu Muslimani ubili oba sina, Slobodana i Velimira, u rodnom selu Brđani kod Konjica, a da mu je majka Bosiljka ubrzo zatim umrla od tuge.
- Zašto sam nastavio da živim, u logoru i posle? Samo da bih mogao da svedočim - rekao nam je Strahinja Živak leta 1996. godine u Beogradu.
I drugi preživeli svedoče o zverstvima muslimanske vlasti.
- Hleb smo vadili iz kanti za đubre, tu su ga bacali muslimanski vojnici čija je kuhinja bila u krugu logora „Viktor Bubanj“ - govorio je G. N. (19). - Hleb smo otimali od pasa i ptica.
- Davali su nam neki prašak od kojeg smo kašljali i kijali - govori Strahinja Živak. - U kutiju od šibica stavljao sam uzorke vašaka posute praškom. Živele su čitavu sedmicu.
- Vezali su mi ruke iza leđa bodljikavom žicom, tako da mi je krv tekla niz šake - deo je svedočenja Sretena Đerakovića o događaju 17. juna 1992. godine. - U prodavnici iza "Privredne banke", banda Ibre Cara i drugih zlikovaca, već je pripremila logor. Ubacuju me kroz neka vrata u podrum. Totalni mrak, a osetim pod nogama vlagu, i da je još neko unutra. Kada su upalili svetlo, zanemeo sam. Pedeset muškaraca i žena sedi u vodi pomešanoj sa krvlju.
- ISMET Bajramović Ćelo naredio je svojim psima da mene i Savu Jovanovića odvedu u „mašinu za mlevenje“ - iskaz je Božidara Obradovića. - Odvode nas 22. juna 1992. u ženski frizerski salon, u Dom „M. Stojanović“. Noć je, ne znamo zbog čega su nam noge mokre. Kače nas lisicama za cevi radijatora. Ujutru smo videli pravu baru krvi na podu.
- Odveden sam 27. juna 1992. u ŽIŠ, bivšu Železničku školu, koja je postala mučilište i stratište Srba - svedočio je Zdravko Lizdek (27). - Bacili su me u podrum i tukli svakih dvadeset minuta čime su stigli, pa me vezivali da visim i udarali do besvesti. Onda su me polivali mokraćom iz kante i terali me da to pijem. Posle su me skinuli golog, uzeli nož da me sunete...
Iz bolnice „Koševo“ je posle dve nedelje boravka izveštaj u Ameriku poslao dr Kenet Maknamara, lekar iz Fermonta, Kalifornija, član „Irske medicinske organizacije“. Evidentirao je 29 slučajeva mučenja i prisilnog obrezivanja muškaraca srpske nacionalnosti koje su u zatvorima surovo i nestručno izvršili mudžahedini iz Saudijske Arabije i Avganistana. Lečio je jednog 18 godina starog Srbina, kome je, na kraju, ipak morao da amputira polni organ. Ovaj slučaj naveden je u Četvrtom izveštaju Stejt departmenta od 28. decembra 1992. godine.
Ogled sa vaškama napravio je u „Viktoru Bubnju“ i zatvorenik Dragomir Mihajlović, sanitarac po struci. Skupljao je vaške u jednu flašicu da vidi koliko će preživeti bez hrane i vazduha. Po 30 dana bi ostajale žive.
- U fiskulturnoj sali škole „Simon Bolivar“ videla sam sedam vešala, od kojih je jedno bilo napravljeno od bodljikave žice - svedočila je Anđa Kašljević (53). - Ismet Hadžić je naredio da se naprave vešala, a u likvidaciji žrtava je i sam učestvovao.
- Najteže mi je bilo kada su me 26. novembra 1992. odveli u Aerodromsko naselje, gde smo morali da iskopavamo leševe za razmenu - govorio je Milan Tasić (30), inženjer geodezije. - Trebalo je na travnatim terenima ispred zgrada, a blizu velikog reklamnog panoa, i noću da iskopamo pet tela i pronađemo nekog Voju. Ti leševi su bili pokopani u junu. Usred noći našli smo i Voju. To je, po svoj prilici, bio jako krupan čovek. Verujte mi, bolje je izgledao posle četiri meseca provedenih pod zemljom nego mi koji smo ga iskopavali.
DRAGAN Boljugija je u ćeliji „Viktora Bubnja“ 18. avgusta 1992. na svojoj beloj majici, koju mu je dan pre toga doturila devojka, istrebio i ubio stotine vašaka.
- Jednog dana sam šišao Strahinju Živaka - svedoči S. G. (50). - Krv, mislio sam da sam mu posekao uvo. Nisam, sekao sam vaške, koje su migoljile po njemu. Svi smo bili takvi. Jednom zatvoreniku su stražari špricem vadili krv iz vene, a zatim su tom krvlju pisali po zidu.
- Odigravao se neki turnir u malom fudbalu u Dobrinji, 1. jula 1993. godine, a oko deset časova su počele da padaju mine na igralište - navodi Milena Danilović (38), prebegla na Grbavicu oktobra 1994. godine - bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Muslimanski vojnici su iz stanova izvodili Srbe, i žene i decu i počeli da im silom uzimaju krv za ranjenike. Tom prilikom su govorili da Srbima svu krv treba izvaditi, pa ih na taj način pobiti.
- Po mene u ćeliju dolazi leta 1992. Slavko Herceg i naređuje mi da idem u šljivik i da tadašnjem upravniku logora „Viktor Bubanj“ Besimu Muderizoviću naberem šljiva - svedoči Aleksandar Stamenković koji je tada imao 22 godine. - Otišao sam jednom, nabrao celu kesu, ali su me oni opet vratili. Tada sam nagazio na minu. Eksplozija. Ležao sam u polusvesnom stanju dvadeset minuta. Posmatrao sam kako mi se krv sa noge sliva u travu. Odveli su me u bolnicu, gde mi je amputirana noga.

OD BATINA I SNAJPERA
MATO Ćeranić umro je 1992. godine od batina u zatvoru „Viktor Bubanj“. I pre smrti je bio toliko isprebijan da su ga četvorica logoraša u ćebetu nosila na suđenje. Svake noći robijaši su morali da čiste krv u hodnicima. Duško Novaković je poginuo od granate u krugu istog zatvora dok je prao kola jednom stražaru.
Ostoja Šoja je odveden sa drugim zarobljenicima marta 1994. godine da u soliteru zvanom Momo i Uzeir skida instalacije. Pogodio ga je hitac snajperiste i na mestu je ostao mrtav.
SRETEN Miljković (42), oficir JNA, bio je na Jahorini, u Osmatračkom centru „Vojin“ kada se desio zločin muslimanskih policijskih i vojnih formacija nad golobradim regrutima i oficirima koji su napuštali Sarajevo 3. maja 1992. godine, u Dobrovoljačkoj ulici. Postaje svestan da zauvek gubi državu kojoj je položio zakletvu i tu vojsku pred čijim strojem se zakleo.
Sretenova žena Dženana je u vreme ubistva nedužnih vojnika bila u stanu u Sarajevu, u ulici Braće Vujičića broj 25. Taj stan dobili su od JNA, krajem aprila 1988. Tada su ujedno proslavili i 11. rođendan starije ćerke Danijele, rođene 26. aprila 1977. Mlađa ćerka Maja rođena je 21. maja 1985. godine.
Gore, na Jahorini, Sreten je mogao da bira hoće li napustiti upravo stvorenu državnu tvorevinu BiH ili da uđe u samo njeno središte, gde mu je bila žena.
- Decu smo poslali van Sarajeva još u martu, a od tada se situacija u gradu iz dana u dan pooštravala - svedočio je Sreten Miljković.
Idemo u prošlost. U Sretenovom rodnom Čačku venčanje. Uvek se kaže: lep par. Sreten je imao 25, Dženana 21 godinu. Nedelja, 7. avgust 1976. godine, venčavaju se Sreten Miljković, od oca Momčila i majke Nerandže, i Dženana Krkalić, od oca Zaima i majke Safete.
Da li je ikada postojala 1976. godina?
KRAJ maja 1992, Miljković prelazi liniju razdvajanja srpske i muslimansko-hrvatske strane, rizikujući život. U to vreme je legalna muslimanska vlast obećavala svim Srbima, „ako nisu okrvavili ruke“, bezbednost, zaštitu i materijalnu sigurnost.
- Policiji sam odmah rekao da sam došao da živim sa suprugom Muslimankom - navodi Miljković. Ali, Dženana Miljković je iznenada odlučila da nikud ne ide iz Sarajeva. Sreten primećuje da ga prate.
- Hapsi me moj „kolega“, bivši oficir JNA, Ferid Jašarević, sada komandant u jedinici njihove TO. Vode me u „štab“ na Građevinskom fakultetu. Optužuju me da sam „ubačen“, kako bi im rušio državu. Pored Jašarevića „saslušavao“ me je i Faid Hećo, kriminalac, narkoman i alkoholičar, a sada oficir bezbednosti iz njihovog glavnog štaba.
- Odbio sam ponudu Faida Heće da radim za njih, mada su mi nedvosmisleno pretili da će me u suprotnom ubiti, pa su nabrajali i načine na koje mogu da skončam - seća se Sreten. - Hećo mi je ponudio da ubijem jednog „ćetnika“, zatvorenog u podrumu koji je, navodno, likvidirao 15 Muslimana. Odbio sam. Pitao me je šta je za mene rat. Odgovorio sam da je za mene to borba vojnika, a ne ubijanje ljudi po podrumima.
Miljkovića su udarali drvenim palicama, metalnim cevima i kablovima za struju. Po tabanima su ga tukli do krvi. Posle deset dana odveli su ga u logor „Viktor Bubanj“, gde je posle još jednog „tretmana“ bačen u ćeliju 1,6 sa 4,5 metara u kojoj je već bilo 12 ljudi.
- Sve su to za njih bili najopasniji „ćetnici“, a svi su pohapšeni u gradu, stanovima ili na poslu - konstatuje Sreten. - Stražari, dojučerašnji robijaši, uživali su u novoj ulozi. Tu su se isticali Kemo Dautović, kasnije poginuo kao „šehid“ (borac na Alahovom putu) i Julijan Ventila.
Mesec dana posle Sretenovog hapšenja, Dženana podnosi tužbu za razvod braka. Na sudu je izjavila da ne želi da živi sa agresorom. Brak je razveden 22. septembra 1992. godine, za pet minuta. Dženani odlukom suda pripada mlađa ćerka Maja, a Sretenu Danijela. Maja je u to vreme bila kod Dženaninih roditelja u Nemačkoj. Danijela kod Sretenovih - u Čačku.
Okružno vojno tužilaštvo podiže optužnicu protiv Miljkovića 3. decembra. Jedan od svedoka je i Dženana Krkalić, vratila je devojačko prezime. Onda, 2. marta 1993. godine - presuda. Sreten Miljković je kriv. Piše: „Kao građanin R BiH i oficir - poručnik u bivšoj JNA... ostao je u službi u neprijateljskoj vojsci i četničkim paravojnim formacijama do 25. 5. 1992. godine... čime je počinio krivično delo službe u neprijateljskoj vojsci...“
Sreten je osuđen na šest godina zatvora. Odbačena je kao neosnovana primedba okrivljenog da nije bio državljanin R BiH, već države koje više nema. Sretena prebacuju na izdržavanje kazne u Centralni zatvor. Tu dobija najveći udarac.
- Moja bivša supruga početkom juna 1994. godine našoj mlađoj ćerki Maji bez mog znanja menja ime - bio je ogorčen Sreten. - Hapšenje me nije ni približno toliko pogodilo kao ovo saznanje.
Maja Miljković je sa devet godina postala Lejla Krkalić.
Viši vojni sud uvažava Miljkovićevu žalbu i smanjuje mu kaznu sa šest na tri godine zatvora.
Odmah na početku rata, kao pravni sledbenik bivšeg fonda JNA, sve stanove je preuzeo Vojno-stambeni fond Armije BiH.
- Juna 1994. godine moja bivša supruga podnosi zahtev sudu da se ona proglasi nosiocem stanarskog prava nad stanom koji sam ja otkupio i koji je privatno vlasništvo - govori Miljković. - Ona se, navodno, ne seća da je stan kupljen, a ja u zatvoru nemam, normalno, kupoprodajni ugovor. Sud „utvrđuje“ činjenično stanje i 3. novembra 1994. ona postaje nosilac stanarskog prava.
Kako se to dogodilo? Evo šta piše u predlogu sudu: „Protivnik (Sreten Miljković) je samovoljno napustio bračnu zajednicu i kao podoficir bivše JNA otvoreno se stavio u službu agresora. S druge strane, predlagačica (Dženana Krkalić) je, kao patriota, od samog počeka agresije kao medicinski radnik danonoćno pružala medicinske usluge borcima i građanima, davala i daje doprinos u oružanoj borbi za odbranu suvereniteta i integriteta R BiH...“
Miljković je i stan izgubio, a dobio je pomilovanje od Predsedništva BiH od jedne godine.
- Posle dve godine i sedam i po meseci izlazim na slobodu, sa još dvojicom logoraša - rezimira poslednje dane u Sarajevu Sreten Miljković. - Muslimanske novine „Dani“ su objavile imena nas trojice i mesto gde smo se smestili pod naslovom „Ćetnici su na slobodi“. Razmenjen sam 21. aprila 1995. godine.
Da li se viđaju Danijela Miljković i Lejla Krkalić?

RAD VOJNIKA
- DOK sam bio u zatvoru teritorijalaca često sam slušao njihove priče o silovanju žena na fakultetima, o tome kako se koja ponaša - navodi Miljković. - Bivši oficir JNA Jašarević se ponosio podvizima svojih „vojnika“ i podsticao ih. Vojska mora nešto da radi, govorio je.
NA godišnjicu državnosti tvorevine BiH, 6. aprila 1993. godine, Alija Izetbegović u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji, prima veliku, islamsku nagradu "Kralj Fejsal". Proglašavaju ga za Alahovog izaslanika na zemlji. U obrazloženju nagrade se navodi da priznanje (i novac), dobija za uspešno pokretanje i vođenje verskog rata, džihada, u Evropi.
Već u prvoj godini rata su mnoga sarajevska, srpska naselja nestala, poharana su i popaljena, a meštane koji nisu mogli da izbegnu, svirepo su ubijale horde fanatizovanih bojovnika muslimansko-hrvatske koalicije. U svim ovim napadima armije BiH regrutovani su i muslimani iz susednih sela.
Selo Ledići, sarajevska opština Trnovo, napad počeo u predvečerje 3. juna 1992. godine. Pobijeni su gotovo svi meštani, čitave porodice, od staraca do dece. Maljevima i noževima usmrćeno je devet članova porodice Tešanović, najmlađi, Milan, sa samo 11 meseci, Dragomir imao 10, Danijela 12 godina. Ubijeno 10 članova porodice Vasić...
Pet starica se krilo u šumi, u useku potoka. I njih su pronašli i zaklali. Selo je pretvoreno u svojevrstan logor u koji su dovođeni svi uhvaćeni u pokušaju bekstva. Muslimani su selo napustili 10. juna, a pre toga, kao što je to bilo i u svim drugim oružanim pohodima na srpska naselja, opljačkali su ga, popalili i razorili do te mere da je izbrisan svaki trag srpskog prisustva na ovom prostoru. I, kao što je i to najčešće bio "običaj", napad na Lediće su TV Sarajevo i muslimanska štampa predstavili kao veliku pobedu armije BiH nad četnicima.
- Prilikom obdukcije moglo je da se konstatuje da je smrt svih ljudi ekshumiranih iz masovne grobnice na Javorskoj kosi, u oktobru 2001. godine, nastupila usled udara tupim predmetom ili ubodima noža - kaže dr Zoran Stanković, tada patolog u VMA.
ODGOVORNI za zločin u Ledićima su naoružane formacije iz okolnih muslimanskih sela Dejčići, Šabanci, Dujmovići, Mijanovići, Gaj i Ostojići, svrstane u armiju BiH. Od neposrednih izvršilaca zločina su Omer Durmo, Sulejman Mulaosmanović, Zaim Krupalija, Ethem Godinjak Edo iz Trnova i drugi. Godinjak je za ova svoja zverstva odlikovan "zlatnim ljiljanom".
Primer Ledića je karakterističan, jer je na sličan način uništeno i etnički očišćeno 13 sarajevskih, srpskih sela, koja smo pomenuli u prethodnim nastavcima feljtona.
- Seoska područja su u vreme rata bila van očiju i interesovanja međunarodnih predstavnika - govori Milivoje Ivanišević, autor knjige "Zločini nad Srbima u BiH". - Sve srpsko i pravoslavno razoreno je i sravnjeno sa zemljom. Nema nijedne sačuvane srpske bogomolje, pa čak ni starih, skromnih kapela na grobljima. Bojim se da je većina sela zauvek napuštena.
Muslimani su srpska sela u okolini Sarajeva napadali pre nego što je stvorena Vojska Republike Srpske, a JNA je prestala da postoji.
- Najveća stradanja srpskih sela počela su kada je JNA napustila tzv. tampon zone ili zone razdvajanja sukobljenih strana i, na osnovu Rezolucije 752 SB UN, povukla se iz Bosne - nastavlja Ivanišević. - Ukupno posmatrano za nepunu godinu, od aprila 1992. do marta 1993. godine oružane formacije hrvatsko-muslimanske koalicije ovladale su većim delom teritorije BiH i uništile gotovo dve hiljade srpskih naselja!
Ni u vreme najbrutalnijih progona i uništavanja srpskog naroda tokom Prvog, a pogotovo Drugog svetskog rata i nemačko-ustaške okupacije nije ostvareno tako temeljno etničko čišćenje Srba iz krajeva u kojima otpamtiveka žive. A Srbi su, u vreme najvećeg stradanja 1992. i 1993. godine, proglašavani za agresore i vinovnike rata.
NI u jednom od stotinak ratova koji su vođeni u svetu nisu se toliko angažovali UN i Savet bezbednosti svojim intervencijama, predsedničkim saopštenjima, rezolucijama, kao u ratu u BiH. Tokom 40 meseci rata donete su 73 rezolucije SB - skoro svake druge nedelje po jedna. Gotovo polovina tih rezolucija odnosila se na Sarajevo. Nijednom rezolucijom nije se ni pokušala zaštita srpskog življa, niti je upozorena muslimansko-hrvatska strana zbog stalnog granatiranja srpskih delova grada.
- Nasleđena i obnovljena antisrpska atmosfera iz prethodnih ratova obezbedila je snagama muslimansko-hrvatske koalicije masovno angažovanje i odiziv lokalnog stanovništva pri naoružavanju i formiranju ilegalnih vojnih i policijskih sastava, a zatim i njihovo efikasno korišćenje tokom ratne 1992. godine - pojašnjava stanje u BiH na početku rata Milivoje Ivanišević. - Ono što su Srbi izgubili 1992. u dobroj meri su povratili u naredne dve godine, mada su vojni potencijali muslimana sve vreme rata nadmašivali srpske.
Ali, već je bio načinjen genocid nad srpskim narodom i dobrim delom završeno etničko čišćenje. Tokom leta i jeseni 1995. godine, protiv Vojske Republike Srpske počinju da deluju vazduhoplovstvo i jedinice za brza dejstva NATO koje uništavaju mnoge vitalne vojne i civilne objekte u RS.
- Dekreti i diktati iz Dejtona i Pariza krajem 1995. godine samo su potvrdili osvajanja i trajnu okupaciju naselja i opština u kojima su Srbi tradicionalno činili apsolutnu i natprosečnu većinu - zaključuje Ivanišević.
Kako su pripadnici Armije BiH napadali i uništavali srpska sela oko Sarajeva može se videti iz primera Rogoja, brdskog prevoja između Trnova i Dobrog Polja, koji su Muslimani osvojili 27. jula 1992. godine i u zasedama sačekivali meštane iz okolnih naselja. Bežeći pred napadom Muslimana i Hrvata koji su osvojili Trnovo meštani Kiselice, Bistročaja, Širokara, Vrbovnika i Tošića ubijani su u zasedi na Rogoju.
Seljani koji su prilikom napada pohvatani stradali su u zatvorima i logorima. Prvi logor koji je organizovan za Srbe pohvatane na Rogoju osnovan je u selu Dejčići. Muke u logorima su posebna stranica golgote Srba ove sarajevske opštine. U Trnovu je razorena i srpska pravoslavna crkva, a njen sveštenik Nedjeljko Popović svirepo je ubijen.
Spisak od 67 ubijenih i na ovom lokalitetu pokazuje da su stradale čitave porodice. Ekshumacija ubijenih na Rogoju obavljena je tek posle godinu dana, 23. jula 1993. godine. I ovde je bilo vidljivo da su ljudi sakaćeni i mučeni.
BEŽAO sam kao đavo od krsta kad god bih video spremne televizijske ekipe ili po nekoliko kola Hitne pomoći kako stoje i čekaju. Znao sam da će biti nekog belaja - javlja nam se jedan čitalac, prebegao u Kanadu iz Sarajeva. - Tada sam se plašio da stojim u redu, posebno za hleb. Sada svi znaju i da su Markale i eksplozija u Ulici Vase Miskina bili nameštaljka, ali je Alija postigao šta je hteo.
Obmana je bilo sve vreme rata. Ranka Komlenac, lekarka, prebegla aprila 1994. godine na Grbavicu, navela je neke primere tipičnih laži:
- Moj pacijent Miloš Maslek preminuo je od starosti u krevetu. U pregledu poginulih, Muslimani su dali i njegovo ime, navodeći da je poginuo od četničke granate - svedoči dr Komlenac. - Mihael Sabljak ubio se kada je čuo da mu je sin Igor uhapšen zajedno sa drugim srpskim lekarima, prilikom pokušaja bekstva uz grada. I Mihaela su prikazali kao žrtvu granate. Živka Mićunovića, koji se kao težak srčani bolesnik godinama nije micao iz stana, a umro je u krevetu, naznačili su kao ubijenog od srpskog snajperiste.
Zna se da su i požar u Većnici, odnosno Biblioteci Sarajeva, podmetnuli sami Muslimani, uz idejno vođstvo Francuza Anri-Bernara Levija. Kasnije je Levi pokazivao spasenu sarajevsku Hegadu (jevrejsku svetu knjigu) i time se javno odao. Dva dana pre požara, za koji je okrivljena srpska artiljerija, u relativnoj tajnosti su iznošene odabrane knjige. Celokupno srpsko kulturno blago je izgorelo.
U Ulici Vase Miskina je ispred prodavnice za hleb, 27. maja 1992. godine, aktivirana podmetnuta eksplozivna naprava od koje je 15 ljudi poginulo, što su sa lica mesta odmah prikazale televizijske ekipe. U naknadnom izveštaju SB OUN izražena je sumnja u navode da je to mesto pogodila srpska artiljerija. Ali, taj izveštaj se „izgubio“ i nije stigao pre početka sednice Saveta bezbednosti, pa su navodno ljuti i besni Muslimani prekinuli pregovore u Lisabonu koji su, inače, nagoveštavali mirno rešenje sukoba u BiH.
- IZ svog stana imao sam odličnu preglednost - svedočio je Milan M. Trbojević. - Posmatrao sam uparađenu kolonu ambulantnih kola u Ulici kralja Tomislava na Koševu, kada se desila eksplozija u Vase Miskina. Očigledno je bilo da je sve unapred izrežirano i pripremljeno.
Pored čisto političkih poena koje su mogli u svetu da dobiju lažima, ako im je to uopšte bilo potrebno, povećavali su i netrpeljivost i mržnju Muslimana prema Srbima, ako im je i to bilo potrebno više nego što je toga već bilo. Ipak, nekim neupućenima je takav stepen mržnje još neshvatljiv.
Već smo pisali da su i deci davani automati u ruke da pucaju u već ubijene Srbe, a da su zarobljenici često izlagani linču prolaznika. U Trnovu je Sabahudin Karačić, 2. avgusta 1992. godine, vezao bolesnog Vasu Bjelicu i njegovu ženu Bosu za noge, a zatim za automobil. Tako vezane ih je vukao po Trnovu dok nisu izdahnuli, a i posle toga. Dobio je - aplauz okupljenih Muslimana.
Iz logora u podrumu zgrade ZAVNOBiH-a, muslimanski vojnici izvode u 17 časova petoricu zarobljenika, 14. jula 1992: Dragana Čarapića, Ignjata Radovića, Radomira Radovića, Veljka Radovića i Milenka Starovića. Vezane ubacuju u kamion i voze na liniju razdvajanja prema srpskim položajima u naselju Neđarići.
U blizini su stambene zgrade. Muslimani, dosta providno, isceniraju napad s srpskih linija odbrane. Onda, kao znak odmazde iz automata ubijaju svu petoricu vezanih zatvorenika. Za ovaj poduhvat stražari vojnici bivaju nagrađeni gromoglasnim aplauzom i podvikivanjem muslimanskih žena i dece koji su sve to pratili s prozora svojih stanova.
Ne zna se gde su sahranjeni ti srpski civili. Sarajevske civilne i vojne vlasti su se već početkom rata specijalizovale u skrivanju masovnih grobnica. Samo u devet meseci prve ratne 1992. godine u Sarajevu je ubijeno 2.647 Srba. Drugačije rečeno - deset dnevno. Bilo koji dan da se odabere u tom periodu, naići će se na zločin.
Muslimanska vlast se našla pred problemom uklanjanja mrtvih tela. Najpoznatija mesta gde su Srbi završavali su Kazani iznad Bistrika, zatim groblje „Lav“, deponije smeća u Buća potoku i druga, reci Miljacki... Ubrzo se broj grobnica povećao, a najčešće su bile u blizini zatvora - logora.
TAČAN broj ubijenih se nikada neće saznati, jer su još 1993. tela posipana kiselinom, spaljivana, a neka su Muslimani ubacivali u kamione za đubre i mleli. Pretpostavlja se da su iz Kazana, prirodne vrtače, provalije u podnožju Trebevića, dva-tri puta vađeni posmrtni ostaci ubijenih. Nosili su ih u, takozvane, sekundarne grobnice. Zna se da su u te jame bacane zapaljene automobilske gume i kreč.
- Kada je moja ekipa došla u Sarajevo, 2001. godine, prvog dana rada smo u „Kazanima“ na dubini od 15 do 20 metara našli kosti ljudskog porekla - kaže dr Zoran Stanković. - Videli smo da je neko nabacao velike količine kamenja i stena. Drugog dana smo odustali, jer su u toku noći postavljena minsko-eksplozivna sredstva. U vreme kada smo mi došli, na groblju „Lav“ su neka tela bila ispod medicinskog i drugog otpada iz bolnice „Koševo“. Na nekim mestima tela su bila jedna ispod drugih.
Za pronalaženje grobnica, ekshumaciju i obdukciju tela potreban je veliki novac. Republika Srpska ga nije pravovremeno imala, kao što joj na vreme nije omogućeno prisustvo u Sarajevu. Za razliku od njih, Muslimanima je jordanska kraljica Nur, žena kralja Huseina, poklonila milion dolara za istraživanja muslimanskih stratišta.
U vreme rata su zločini u kojima je stradalo više hiljada srpskih civila bili „najpoznatija javna tajna“, kao što se zanalo da je Alija Izetbegović u svakom trenutku bio upaznat s tim šta se događa. Svakako da je znao kada je bio idejni tvorac plana o eliminisanju nemuslimanskog stanovništva.
U vreme mira, posebno sada, izbegava se osnivanje komisije koja bi utvrdila razmere srpskog stradanja u Sarajevu, i pored toga što su mnogi dokazi o zločinima uklonjeni. Uklonjeni su 1993. godine i najveći dželati, oni koji bi mogli da svedoče o nalogodavcima.

ODGOVORNI
ŠTA se događalo sa srpskim stanovništvom u Sarajevu znao je čitav civilno-policijsko-vojni vrh, u kojem je većina i odgovorna za zločine. Tu su Ejub Ganić, Haris Silajdžić, Nijaz Duraković, Munib Alibabić, Edhema Bičakćić, a svakako i Dragan Vikić, Jovan Divjak, Vladimir Srebrov, Mirko Pejanović, Tatjana Ljujić-Mijatović i, da ne nabrajamo sve ondašnje upravnike, pomoćnike i službenike logora zvanog Sarajevo.
ZLOČINAC Samir Bejtić, pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, osuđen je pre tri dana na 14,5 godina zatvora zbog ubistva dva pripadnika iste te zloglasni brigade - Ergina Nikolića i Duška Jovanovića. Više uzgred, na dušu mu je stavljeno ubistvo Zorana Vučurovića i „pomaganje“ u likvidaciji još trojice srpskih civila.
I Nikolić i Jovanović su ubijeni po naređenju Mušana Topalovića zbog navodne namere da se priključe „ćetnicima“. Bio je to, znači, obračun među samim koljačima. Srpski borci svakako da ne bi primili Nikolića i Jovanovića, jer su obojica ubijali Srbe.
Za Samira Bejtića se znalo već i prema ranijim svedočenjima „saboraca“ da je zaklao i vatrenim oružjem ubio na desetine srpskih civila. Među njima i kopače rovova i tranšeja iz, takozvanih, radnih vodova. Možda Bejtiću nije proširena optužnica da se ne bi pretpostavile ukupne razmere stradanja civila.
Mušan Topalović je ubijen 26. oktobra 1993. godine, baš da se ne bi saznalo kako je genocid nad Srbima sprovodio prema naređenju Alije Izetbegovića. Uzgred rečeno, tri godine je Mušan ležao u grobu sa oznakom N.N., a onda ga je 12.000 ljudi ispratilo na „šehidsko“ groblje Kovači (šehid - borac na Alahovom putu). Posle Izetbegovićeve, to je bila najveća posleratna sahrana u Sarajevu.
Sklonjeni su osnovni Izetbegovićevi organizatori zločina: Jusuf Prazina Juka, Ismet Bajramović Ćelo, Ramiz Delalić Ćelo, Samir Kahvedžić Kruško...
Komandantu Glavnog štaba Armije BiH Saferu Haliloviću se sudilo u Hagu zbog zločina nad hrvatskim civilima, pa je oslobođen. Nije ni podignuta optužnica zbog odgovornosti za ubijanje nekoliko hiljada srpskih civila. Sada Halilović priznaje da je od samog početka rata znao za kontakte koje su pojedini komandanti imali direktno s Izetbegovićem ili preko Alijinog sina, Bakira Izetbegovića.
Starešine jedinica koje su učestvovale u istrebljavanju Srba su izveštaje slali predsedniku Izetbegoviću i tvrdili su da neposredno od njega dobijaju zadatke, napomenuo je Halilović. Bivši šef SDB u Sarajevu Munib Alibabić, priznao je da je znao o zločinima nad Srbima, jer je i njega i najviši državni vrh informisao šef bezbednosti Armije BiH - Muslimović.
U pogromu Srba u Sarajevu učestvovalo je 3.350 ubica, čija se imena tačno znaju. Velikoj većini se nikada nije ni sudilo, uključeni su, kako bi se to reklo, u normalan društveni život. Podsetimo, u Sarajevu je u vreme rata ubijeno 5.515 Srba znanih imena i prezimena, mesta rođenja i smrti.
Udruženje izbeglih i raseljenih lica na Palama poslalo je 21. avgusta 2001. godine otvoreno pismo Volfgangu Petriču, u kojem se, između ostalog, kaže:
„...Udruženje od Vas traži da pokažete svoju neutralnost i doslednost u objektivnom sagledavanju nepobitnih činjenica i uzmete u obzir ogromne žrtve srpskog naroda u građanskom ratu u BiH, a posebno u Sarajevu... U više od 400 koncentracionih logora koje su osnovali i držali Muslimani i Hrvati u BiH, zverski i na najsvirepiji način poubijano je hiljade Srba... Tačan broj umorenih Srba u Sarajevu se, nažalost, nikada neće ni saznati, jer su i cele porodice poubijane, pa ih danas nema ko ni da prijavi kao žrtve. Zar i sam podatak da Srbi u Sarajevu nisu podneli zahteve za povraćaj više od 4.000 stanova, ne ukazuje na ubistva čitavih porodica...“
„ ...Naše udruženje i svi proterani Srbi iz Sarejeva od Vas, gospodine Petriču, traže da, onako kako ste se zalagali za Memorijalni centar u Potočarima, isto tako učinite sve da i Srbi podignu Memorijalni centar u Sarajevu, na znak sećanja i pijeteta za stradanja Srba u ovom gradu...“
Na ovo pismo visoki predstavnik OHR Kancelarije u BiH, Petrič, nije našao za shodno ni da odgovori. Zato, isto udruženje šalje pismo vladi Kantona Sarajevo, 25. septembra 2001. godine:
„...Obraćamo vam se zahtevom za određivanje uže lokacije na području grada Sarajeva, a radi pokretanja aktivnosti oko izgradnje Memorijalnog centra, kojim bi bila obeležena stadanja sarajevskih Srba u periodu 1992-1996. godine... Molimo vas da ovaj zahtev shvatite kao krajnje dobronameran, a sa osnovnim ciljem boljeg međusobnog razumevanja i prevazilaženja bolnih iskustava iz naše zajedničke bliske prošlosti...“
„ ...Smatramo da bi realizacija ovog zahteva bila najbolja potvrda multietničkog koncepta življenja na ovim prostorima, a istovremeno bi predstavljala dodatni podstrek mnogobrojnim izbeglim i raseljenim sarajevskim Srbima za brži i stvarni povratak i ostanak u Sarajevu.“
Komisija za spomen-obeležavanje istorijskih događaja i ličnosti Kantona Sarajevo odgovorila je 18. marta 2002. godine:
„...Saosećamo sa rodbinom i prijateljima stradalih sarajevskih Srba koji su ostali odani svom gradu tokom brutalne agresije na grad Sarajevo i državu Bosnu i Hercegovinu u periodu 1992. do 1995. godine...“
„...Naša savest i odgovornost ne dozvoljavaju nam da poginule i stradale građane Sarajeva delimo po naciji, veri i sličnom. Svi građani Sarajeva u najdužoj opsadi u istoriji bili su jednaki i preživljavali strahote nemilosrdnog granatiranja i ubijanja nevinih ljudi - građana koji su bez hrane, vode, struje, plina - bez osnovnih potreba za život branili svoje živote i svoj grad Sarajevo... Komisija je podržala i prihvatila ideju da se na prostoru Trga oslobođenja u centru grada podigne centralno spomen-obeležje poginulim braniocima i svim stradalim građanima... Biće ispisana imena i prezimena više od 10.000 stradalih nevinih građana Sarajeva...“
Ista Komisija je, da napomenemo, neke ulice po Sarajevu obeležila po ratnim zločincima. Uostalom, za sarajevske vlasti su ti ljudi heroji. I ne samo za njih. Pedi Ešdaun je na sahrani Alije Izetbegovića zaključio da i „nebo plače“. Odbijena je i inicijativa da se na bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“, odnosno bivšem logoru „Ramiz Salčin“ postavi spomen-ploča i obeleži mesto srpskog stradanja. Pitanje je da li će se uopšte osnovati komisija za istraživanje zločina nad sarajevskim Srbima.
Ovaj feljton je tek delimično iskazao stradanje Srba.

IMENIK ZLOČINACA
U POTRESNIM svedočenjima preživelih sarajevskih Srba ponavljaju se imena ljudi koji su im naneli zlo. To su:
Fahro Alić, Sead Bašić, Mirsad Bingur, Julijan Abdulah Ventila, Omer Gabela, Senad Gadžo, Kemal Dautović, Himzo Dolan, Zahid Zelić, braća Zornić, Davorin Jukić, Sead Kadić Guz, Samir Lokvančić, Muharem Mezit, Nermin Mrdić, Ramiz Mujić, Hanka Paldum, Josip Pejaković, Samir Petrović, Alija Pičuga, Samir Seferović, Meho Sobo, Safet Tahirović, Dževad Topić, Izet Ćelić Isko, Ćamil Ćurevac, Ismet Hadžić, Nermin Hasečić Nerko, Alen Hatić, Dino Helja, Arif Hodžić, Admir Husić, Ibro Car, Zijo Čolta, Samir Dženanović Glavoguz, Samir Šibalić, Benjamin Škulj Beno...
(Kraj)


We Are Motorhead, And We Play Rock'N'Roll.....

#3
ake

ake

    Veteran

  • Download
  • PipPipPipPipPip
  • 6,600 posts
  • Gender:Male
  • Location:Pored potoka
  • Interests:Razbribriga
Ne znam sta da kazem na ove potresne ispovjesti, osim da nas izgleda boli uvo
i da ne postoje zvanicna drzavna dokumenta o svemu tome.
Izgleda da ce sve da ostane na nivou foruma i udruzenja.
Svakako vrijedan post, pa mozda jednoga dana neko... :icon_rolleyes:

#4
DesertEagle

DesertEagle

    Veteran

  • Members
  • PipPipPipPipPip
  • 3,124 posts
  • Gender:Male
  • Location:Izrael
Ovo sve postoji u Drzavnoj Dokumentaciji, ne brini....Probem je u tome sto to niko na Zapadu, a narocito u Hagu, ne zeli ni da vidi ni da cuje za to...

Sada znas za koga je taj Sud osnovan i u koju svrhu....ali zajebali su se.

Dok smo zivi, znacemo istinu.
We Are Motorhead, And We Play Rock'N'Roll.....

#5
ake

ake

    Veteran

  • Download
  • PipPipPipPipPip
  • 6,600 posts
  • Gender:Male
  • Location:Pored potoka
  • Interests:Razbribriga
Jasno je meni za Hag, mislim da moramo da podignemo optuznice protiv ovih zlocinaca,
bez cekanja na Hag i cim se neko od njih pojavi dostupan na bilo koji nacin odmah ga uhapsit...
I Srbija je tako trebala da hapsi pored Srba i Solanu i ostale, da pokaze da je drzava...

#6
Bubuleja

Bubuleja

    Junior

  • Download
  • PipPipPip
  • 98 posts
  • Gender:Male
  • Location:brisani prostor
Juka Prazina

Koji je ovo dio grada na koji Juka puca i biježi? Može se čuti i kako onom jadniku prijeti, a može se čuti kako mu u pozadiji pijeva Keba!


Juka Prazina

Na ovom drugom snimku on priča o borbama na Stupu. Na Stupu sam bio tamo ima puno supermarketa, ali ono što mene više interesuje je njegov strateški položaj.

Da li poslije osvajanja Otesa , logično bilo da se zauzme Stup? Sa Stupa se već vidi fino Sarajevo.



Kako mu je uspjelo da napusti Sarajevo i još da se priključi Hrvatima u borbi protiv Armije BiH?
Posted ImageKnjiga o patnjama sarajevskih Srba '92 - '96.
"Mojoj braći koja su umorena samo zato što su imala drugačija imena." Veljko Kojović (1936-2007)




0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users