Jump to content

Odlomci iz istorije Srba


  • Please log in to reply
18 replies to this topic

#1
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
ДОКТОР ЉУБОМИР МИЛУТИНОВИЋ ПИШЕ О ИРИШКОЈ СЉЕПAЧКОЈ AКAДЕМИЈИ

ЧУВАРИ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА

Сљепачка академија је почела са радом највјероватније у 18. вијеку или прије и трајала до 1780. године. У поменутој школи слијепци су учили гуслању и пјевању претежно епских, а онда лирских, сатиричних и вјерских пјесама
У ВРЕМЕНУ од 15. до 18. вијека стабилизују се миграциона помјерања српског живља у Срему, али њихов начин живота био је више него тежак. О томе свједочи Таубеов сликовити опис Славоније и Срема из 1777. године: "Њихове колибе налик су на станове американских дивљака.
У целој кући једна је одаја, а кућа нема ни једног прозора, ни огледала, ни стола, ни столице, ни пећи, ни постеље. Породице од много чланова живе у једној одаји заједно са свињама и живином. Цело посуђе састоји се од једног котла, и једног ножа, неколико дрвених кашика и чинија, а место виљушака служе прсти."
И није изненађујуће да су се у таквим условима јављале разне оспице, ангине и богиње, које никога нијесу заобилазиле.
Многи писци и путописци, приказујући живот и обичај народа у Срему и Славонији пред крај 18. и почетак 19. вијека, приказаше црквене свечаности и вашаре у кругу и његовој околини, те бројне слијепце и богаље који су уз гусле пјевали народне пјесме због скупљања милостиње. Најпознатији од свих тадашњих сремских центара био је Ириг.
У својим "успоменама" Милован Видаковић овако описује иришку варош: "Дивно неко и здраво место испод Фрушке горе. Она је била скоро сасвим српска и православна; католици су основали своју парохију у њој тек 1817. године. Она је имала четири мале: грчка (на брду, и одвојена потоком), табанска, средња и орашка. Становници су били 'тежаци и мали трговци', занатлија је било мало; у грчкој мали бејаше највише сиротиње. Варош је имала већ тада три српске православне цркве. Школу је имала такође; школска зграда датује још од 1730. године. У њој се учио словенски, немачки и латински језик; Доситеј је учио у Иришких 'магистара' још 1759. године; доцније је она била 'знатна', како се за њу каже у једној старој биографији."
Милован Видаковић истиче још једну знаменитост Ирига. То је "слепачка академија", која је почела са радом највјероватније у 18. вијеку или прије и трајала до 1780. године.
Први помен о иришкој школи налазимо у тужби Јоакима Вујића од 1808. године Стевану Стратимировићу. Тужба је прожета ироничним тоном. Јоаким Вујић се јада да је оптужен од митровачког прота, родом Ирижанина, што у црквено појање уводи нови "росијски и поетски стил".
У одбрани наводи да његује "канонско појање, а његов тужилац је тај који поје, како што Грци поју, на подобије турскаго арнаутскаго и халдејскаго пјенија..." па иронично умеће заједљиву фразу да његово, Јоакимово појање, одиста и "није сходно концерту иришке академије, што је увредљива алузија на порекло, па свакако и стил, митровачкога проте".
Вујић је својом иронијом хтио да се његов престиж "верховнија класи учитеља земунске јуности" уздигне над тривијалним задатком иришке академије, која је, претпоставља се, школовала љубитеље епске пјесме и надарене пјеваче.
Еуген Весели, винковачки професор гимназије, у својој студији о српским свадбеним пјесмама из 1826. године, врло ауторитативно говори о сљепачкој академији: "Aли, управо ови слепи просјаци чине међу собом неку врсту еснафа попут немачких Меистерсангера, старији обучавају млађе и на тај начин остале су сачуване ове прекрасне песме...
СЈЕЋAЊA
У сјећањима најстаријих Ирижана сачувано је сасвим мало података о сљепачкој школи. Неки су говорили да је школа била смјештена у рушевинама фабрике свиле, док је Јоцан Грујић с почетка 20. вијека, тада педесетогодишњак, испричао да је чуо од својега оца за слијепца Пантелију и гусларску школу народних пјесама у Иригу. По причању Јоцановог оца, школа је "била у једном лагуму, у улици која води од Мале чесме у манастир Хопово, одмах друга кућа десно."

У овој певачкој школи има оних који су жељни знања и оних који то нису, разуме се само по себи: једни од њих дају се образовати, а други само дотерати. Ови потоњи често пређу усред једне песме у неку другу; такође певају једну исту песму, други пут друкчије него први пут. Но ипак има просјака чијем се изражавању приликом певања морамо дивити."
Ђаци су углавном били слијепи и одрасли, али је међу њима било и оних који виде. Један од разлога за похађање сљепачке школе био је "лак посао и њиме су се бавили обично људи слабе телесне конституције или особе са каквом маном", и други што је то био "веома уносан посао који се преносио с колена на колено", величајући славу и понос Срба за које су у Бечу знали да су "осветољубиви, упорни и непослушни, а имали су страст да робе и пљачкају као хајдуци, док су уза се увек носили оружје".
У "Дневнику" Милице Стојадиновић Српкиње у "Фрушкој гори 1854" стоји записано да су слијепим пјевачима аустријске власти забрањивале пјевање епских пјесама на црквеним славама.
Вук јој се у једном писму обраћа да му запише пјесме "из српске војне са Мађарима", а она му отписује: "Песама из српске војне са Мађарима врло ће мали број бити што ћу их скупити, јер су већ изгубљене. Слепцима, тим јединим сачуварима наши' нар. песама забрањено је од власти те песме по манастирским славама народу певати, а у самом народу слабо се чују, но ја ћу сваког слепца који ми пред кућу дође упитати за њи'."
Цесарско краљевско министарство Aустроугарске 1780. године донијело је одлуку о затварању школе због њеног националног рада и слабог успјеха илочког фрањевачког самостана на покрштавању Срба у Срему.
ЗAНAТ
У Иришкој школи слијепци су учили гуслању и пјевању претежно епских, а онда лирских, сатиричних и вјерских пјесама. Након завршене школе слијепи су се окретали своме занату, то јест гусларско-пјевачком занимању и сигурно имали предност над оним слијепцима који нијесу завршили ову "школу".

"По причању Дра Aлексе Ивића, илочки фратри поднели су тужбу дворској канцеларији у Беч и царским рескриптом 1780. године аустријски двор је забранио ову 'школу' и сакупљање гуслара у Иригу.
У тужби се наводи да српски гуслари шире песме у којима се величају српски јунаци у борбама са Турцима и да уједно шире шизму, тојест 'православље'."
Хрватски музиколог Фрањо Кухач пише да је Иришка академија распуштена царским рескриптом, али не наводи ни разлог распуштања ни тужбу фратара.
Према причању доктора A. Ивића, тужба се налазила још 1920. године у Бечком дворском архиву.
О Иришкој сљепачкој академији постоје подаци у домаћој и страној литератури. Један број аутора сматра да таква школа уопште није постојала, већ се само своди на легенду.
Никола Радојчић, својевремено професор југословенске књижевности на Љубљанском универзитету, каже да су њему "саопћили хисторичар Димитрије Руварац из Карловаца и осамдесетогодишњи прота Васа Николајевић из Ирига, да ништа не знају о тамошњој слепачкој академији".
Тако је дошао Димитрије Руварац до закључка да није никад постојала. Слично мишљење заступа и професор Радојчић, истакнувши: "у Иригу су се осим Aкадемије, спомињали Иришки суд, Румско блато и Пакрачки декрет".
Претпостављамо да су из "Иришке слепачке академије" изашле неке слијепе пјевачице и гусларке од којих су Вук и његови сарадници по Срему биљежили и чували пјесме.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#2
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Srednjovjekovni Srbi bili visoki
B92 09.04.2007 19:18

JAGODINA - Ispod temelja srednjovjekovnog manastira Manastirac kod Rekovca arheolozi su iskopali kosture od preko dva metra.

Od pet kostura, dva ženska su visoka preko dva metra, što je rijetkost, a u suprotnosti je sa dosadašnjim pretpostavkama da su Srbi u srednjem vijeku bili niži, izjavili su stručnjaci Zavičajnog muzeja u Jagodini. Kosturi su pronađeni slučajno, prilikom rekonstrukcije manastira, iskopavani su pod kontrolom stručnjaka Narodnog muzeja i Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevca, a, kao veoma rijetke iskopine, biće podrvgnuti detaljnoj analizi.

Uz ženske kosture, iz čijeg se položaju kostiju pretpostavlja da su žene ubijene, bio je i muški kostur, takođe izrazito velik, i vjerovatno se radi o porodici ktitora, a druga dva, pretpostvlja se, pripadala su monasima.

Kod ženskih kostura, od koljena do početka vrata, razmak je 126 centimetara, a te žene, ne samo da su mnogo više od prosječne visine današnjih žena, nego su bile i veoma krupne.

Napominjući da su u još nekoliko iskopina na području Šumadije, Pomoravlja i Lavča, pronađeni skeleti visine iznad dva metra, stručnjaci muzeja u Jagodini podsjećaju da je despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara, narod zvao visoki, kao i da su mnogi drugi srednjovjekovni vladari bili visoki, što govori da niski ljudi nisu karakteristika srednjeg vijeka.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#3
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Гроб Бошка Југовића

Posted Image

Мало је познато да се на само четири километра од Ивањице налази гроб чувеног косовског јунака Бошка Југовића. Легенда каже да је повлачећи се са Косова овај српски јунак од љутих рана издахнуо на брду Палибачки гроб изнад Ивањице. Да није реч о пуком предању, сведоче панцирна кошуља и сребрни шлем, као и остаци костура пронађени испод камене плоче при ископинама давне 1905. године.

Почетком овог века предузимач Благоје Луковић, на месту где је пронађен скелет заштићен оклопом, саградио је цркву на којој је написао „Ову цркву подижем на гробу Бошка Југовића“. Поред цркве данас расте девет храстова, као симбол деветорице Југовића.
„Сећам се да је с нама пре неколико година контактирао чувар тог места јер се догодило нешто занимљиво и необјашњиво. Наиме, један од девет храстова се од старости надвио баш над црквицу. Грана готово да је легла на кров цркве у којој је гроб Бошка Југовића, претећи да проломи цреп и кровну конструкцију. Да се то не би догодило, чувар је позвао дрвосечу са моторном тестером да исеку грану. Међутим, три пута се моторна тестера гасила. Дрвосеча се попе на кров, упали моторна тестеру, али чим је принесе близу гране, тестера се угаси и тако три пута узастопно. Када је видео шта се дешава, чувар је одустао од сечења гране, а позвао нас је да нам то исприча и покаже грану која није дала на себе“, прича стари Ивањичанин Рашко Нешовановић.
Мештани овог краја и црквени радници воде рачуна о гробу Бошка Југовића, јер се ту формирало и локално гробље, али шира јавност мало зна о пропланку изнад Ивањице отежалом од историје. Слаба познатост и туристичка посећеност последица је политичких дешавања, каже Милоје Остојић из Туристичке организације Ивањица.
- Пре пет година када је поново почела са радом ТО Ивањица кренули смо интензивније у промоцију ових дестинација које су биле у запећку. Сада се у свим туристичким проспектима и промоцијама нашег краја говори о месту где је гроб Бошка Југовића. Осим тога, у близини црквице посвећене кнезу Лазару налази се и дванаест крајпуташа, велике историјске вредности - каже Остојић.
Такође, по причама које су се преносиле са колена на колено, царица Милица је за време Косовског боја била смештена на брду изнад Ивањице где је видала ране српских јунака који су се повлачили са Косова. Ливада и извор у близини гроба Бошка Југовића названи су Царичина вода и Царичина ливада, и са тог извора, према тврдњама мештана, тече лековита вода којом се сваке године на Видовдан, пре изласка сунца, људи умивају.

Барјактар на Косову

Бошко Југовић, син Југ Богдана и један од деветоро браће царице Милице, жене цара Лазара био је барјактар српске војске у чувеном боју на Косову 1389. године. По народној песми царица Милица је вече уочи битке тражила од мужа да јој бар једног брата остави и одабрала је да то буде Бошко Југовић. Али кад је ујутро пресрела војску код градских капија и брату Бошку саопштила да га је њој цар „поклонио“ да има брата од заклетве и замолила га да преда барјак другоме и остане са њом на двору, он је то одбио.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#4
kole

kole

    Veteran

  • Root Admin
  • PipPipPipPipPip
  • 4,865 posts
  • Gender:Female
  • Location:ratna prestonica
  • Interests:traveling, online chatting (damn it), drinking coffee, taking a bunch of photos, watching soccer games, walking random streets.. short skirts, tight jeans, .....tell you more later
Jako lijepi i poucni clanci. Hvala Yoss. ;)

I intend to live forever. So far, so good.


#5
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Srednjovekovni dvorac turistička atrakcija

Zahvaljujući arheološkim istraživanjima Narodnog muzeja iz Beograda i Muzeja u Aranđelovcu, na planini Venčac u selima Brezovcu i Banji, pronađeni su temelji nekadašnjeg dvorca Pavla Bakića, poslednjeg srpskog despota, koji je ovde živeo sve do 1525. godine, a 12 godina kasnije poginuo u bici sa Turcima u Slavoniji. Da bi se ovi lokaliteti sačuvali i učinili pristupačni turistima i ljubiteljima istorije, novoosnovano Udruženje građana „Pavle Bakić“, pokrenulo je inicijativu da se završe sva arheološka iskopavanja, a potom da se započne uređenje prostora, staza i izgradnja dvorca u kome bi boravili turisti.
- Formirana je fondacija u koju će biti uključeni i Rusi plemićkog porekla, kao i iz Slovačke, gde se nalaze Bakići. Prema arhivskim podacima i istraživanjima Bakića ima u 362 mesta bivše Jugoslavije, a najviše ih je u Krajini. Ovaj naš poduhvat ima i za cilj da se jednog dana svi okupe u Aranđelovcu na Kongresu. Do 2O25. godine povodom 5OO godina od smrti Pavla Bakića biće sagrađen dvorac na mermernoj planini Venčac. To će biti jedna od dve stotine turističkih atrakcija koje Aranđelovčani pripremaju u narednom periodu. Pokrovitelj Udruženja je hotel „Izvor“ koji je u završnoj fazi rekonstrukcije i prve goste primiće iduće godine. Posao će naći 12O mladih obrazovanih stručnjaka iz oblasti ugostiteljstva i turizma. Aranđelovac sa Bukovičkom banjom postaće pravi turistički centar Srbije i Evrope „ kaže Dragan Todorović, direktor hotela „Izvor“ i predsednik Upravnog odbora Udruženja građana „Pavle Bakić“.


Jako lijepi i poucni clanci. Hvala Yoss. :)


Драго ми је да је неком занимљиво ;)

Иначе, ако се не варам, Павле Бакић је последњи српски великаш који је одолевао Турцима, Смедерево је пало 1459, а он је био у свом мјесту све до 1525.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#6
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Диван чланак о Шумадији, области која може да послужи као пример српске историје, лепа, плодна земља чији је развој силом заустављен, која је силом упропаштена.

zemlja ŠUMADIJA hajdučka, doseljenička i pobunjenička
Piše:
Napisao 1939.
prof. Vladimir Ćorović
http://www.srpsko-na...article-07.html

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#7
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Do istorije preko Interneta
Andrea Basara 06.01.2008 18:40

BANJALUKA - Centar za digitalizaciju Narodne i univerzitetske biblioteke RS objavio je svoje prve digitalne kolekcije listova "Razvitak" i "Školski vjesnik", čime se NUB RS uključila u projekat svjetske digitalne biblioteke.

"Razvitak" je 1910. godine pokrenuo krajiški tribun Petar Kočić. Izlazio je jednom mjesečno i štampan je ćirilicom u štampariji "S. Ugrenović". "Razvitak" je doživio samo šest brojeva i ugasio je 1. juna 1910. godine, kada je Kočić bio izabran u Bosanski sabor.

Prema informacijama iz NUB RS, nastavljajući tradiciju Kočićevog "Razvitka", istoimeni časopis pokrenula je grupa intelektualaca u vrijeme Vrbaske banovine, sa ciljem da "bude ogledalo narodnog života u ovim krajevima, da pomaže proučavanje i kulturno razvijanje i daje pregled pojava i događaja kod nas i na strani".

"Prvi broj pojavio se 1. januara 1935. godine, a posljednji 1. aprila 1941. godine, kada je Drugi svjetski rat okončao njegov plodan život. Objavljeno je okupno 76 brojeva", kaže Ranko Risojević, direktor NUB RS.

Pored "Razvitka", svoje digitalno izdanje doživio je i "Školski vjesnik", list koji je veoma tražen na odjeljenjima NUB RS. On se pojavio u januaru 1894. kao stručni list Zemaljske vlade za BiH, kako je na njemu izričito stajalo. Od svog prvog broja pa za sve vrijeme izlaženja "Školski vjesnik" se bavio pitanjima pedagoške prošlosti u BiH i istorijom školstva u Hrvatskoj, Vojvodini, Srbiji, Crnoj Gori i Dalmaciji, a redovno je pratio najznačajnija pedagoška kretanja u Evropi i svijetu.

"Nismo više samo pasivni posmatrači i korisnici digitalnog svijeta knjiga, nego i aktivni učesnici ovog digitalnog svijeta. Za ovaj projekat smo od UNESCO-a dobili 15.000 dolara i naš rad se ne zaustavlja na ovim listovima", rekao je Risojević.

Istakao je da će sljedeći na redu za digitalizaciju biti Monografija Vrbaske banovine i listovi "Otadžbina" i "Vrbaske novine".

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#8
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
U galeriji Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju, 27. novembra otvarena izložba, posvecena nosiocima najviših odlikovanja Kraljevine Srbije
VITEZOVI KARAĐORĐEVE ZVEZDE IZ CUVENOG GVOZDENOG PUKA
@ Dragoljub GAJEVIC

U toku oslobodilackih ratova 1912-18. godine, Srbija je mobilisala oko 100 pešadijskih, konjickih i artiljerijskih pukova. Sve ove ratne jedinice su hrabro i požrtvovano, uz velike gubitke, izvršile svoju patriotsku dužnost prema otadžbini.
Medutim, samo je jedan puk, zbog legendarne hrabrosti, kao najbolji puk srpske vojske dobio pocasni naziv "Gvozdeni puk", bio je to 2. pešadijski puk "Knjaz Mihailo" prvog poziva Moravske divizije, koji je mobilisan od ljudstva sa podrucja prokupacke okružne pukovske komande. Sacinjavli su ga vojni obveznici od 21. do 31. godine života, koji su ucestvovali u svim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918.
U rat i vecnu slavu puk je krenuo 24. septembra 1912. Kako kažu istorijski podaci, koji se cuvaju u arhivu u Prokuplju, bio je to dan kada se pola Toplice sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj 2. pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva "Knjaz Mihailo". Ocevi i majke, mlade snaše sa bebama u rukama, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marša "Drino vodo hladna" krenuo je prema Markovom kamenu niz Toplicu ka Kumanovu. Cvet Toplicana otišao je na put sa kojeg se vecina nece vratiti. Otišli su u rat, u istoriju i vecnu slavu.
Ukupni gubici ovog puka u ratovima od 1912. do 1918. godine iznose približno: Poginulih 32 oficira, 1.239 vojnika i podoficira; ranjenih 148 oficira, 6.492 vojnika i podoficira. Ovo su gubici samo od neprijateljskih metaka u borbi. U ove brojeve nisu uracunati gubici od bolesti, narocito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu ni utvrdeni.
Teško, kažu stari Tolicani, da je postojala kuca u Toplici koja za potrebe Drugog gvozdenog puka nije dala vojnika, neke su dale i dva, a neke i više za potrebe kralja i otadžbine.
Da uspomena na te slavne dane živi medu Toplicanima i danas, govori podatak da je galerija Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju bila mala da 27. novembra ove godine primi sve one koji su želeli da prisustvuju otvaranju izložbe, posvecene ”Vitezovima Karadordeve zvezde sa macevima iz Toplice”. Ono cime se Toplicani ponose to je saznanje da je kovceg sa posmrtnim ostacima kralja Petra Prvog Karadordevica, od 100 pukovskih zastava koliko ih je bilo u srpskoj vojsci, bio prekriven upravo zastavom Drugog gvozdenog puka. Ratna zastava Drugog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva "Knjaz Mihailo", bila je najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Pukovskoj zastavi pripala su odlikovanja: Karadordeva zvezda sa macevima II reda, Karadordeva zvezda sa macevima III reda, Karadordeva zvezda sa macevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom.
Kako su za "Svedok" istakli autori ove izložbe mr Radoje Kostic i Petko Marjanovic, viši kustos istoricar, zaposlen u Narodnom muzeju Toplice u Prokuplju, posle višegodišnjeg prikupljanja podataka o samom Gvozdenom puku i njegovom ratnom putu, "cilj nam je bio da istaknemo sve nosioce najviših odlikovanja koje je Kraljevina Srbija urucila za razna junacka dela pripadnicima ovog puka". Od 134 visoka odlikovanjam kojima je kralj Petar odlikovao oficire, podoficire i vojnike ovog puka, uspeli smo, kaže Marjanovic, da za 111 odlikovanih, zahvaljujuci, porodicama koje cuvaju uspomene i muzejima iz Niša, Beograda, pa i šire, prikupimo slike i biografije.
Ovu, po mnogo cemu izvanrednu izložbu, otvorio je gradonacelnik Niša Smiljko Kostic. Kako je za "Svedok" rekla Miroslava Jocic, direktor Narodnog muzeja Toplice iz Prokuplja, Smiljko je donacijom iz sopstvenih sredstava pomogao da izložba ugleda svetlost dana.
Ono što treba naglasiti, posebno kad je u pitanju Drugi gvozdeni puk, kako ga Toplicani iz milošte zovu, u toku Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata u borbenim akcijama puka ucestvovalo je oko 19.000 boraca. Drugi gvozdeni puk je ucestvovao u svim poznatim bitkama: u Prvom balkanskom ratu u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo je 50 odsto vojnika, komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri ceta. Od ovog rata, ovaj puk pocinje da se naziva "Gvozdeni". Proslavio se u Bregalnickoj bici, kad je u najkriticnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, puk zadobio besmrtnu slavu cuvenim jurišom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i rešena bitka na Bregalnici.
U Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk ucestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerišu. Posebno su zabeležena junacka dela pripadnika Gvozdenog puka u Kolubarskoj bici. Videci kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanovic Brka, licno je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanovic slavno poginuo. U njegovu cast kompozitor Stanislav Binicki je komponovao "Marš na Drinu". Komandu nad pukom primio je treci ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milic.
Pocetkom 1915. godine, puk je prebacen u Makedoniju da bi ojacao front prema Bugarskoj. Posebno priznanje kralj Petar Prvi Karadordevic urucio je puku, zbog hrabrog držanja pri povlacenju vojske preko Albanije. Puk je poslednji napustio srpsku teritoriju i krenuo preko albanskih bespuca.
Posle oporavka na Krfu, i krace obuke, 18. jula 1916. godine puk je izašao na front. Puk se posebno istakao za vreme Gornicevske bitke, kada je u centru srpskog borbenog rasporeda, zauzeo selo Gornicevo i otpoceo gonjenje razbijenog neprijatelja. Samo 25 septembra 1916. godine ovaj puk je zarobio pet bugarskih oficira i 804 vojnika i podoficira, zaplenio cetiri topa, sedam mitraljeza, 600 pušaka itd.
U ovim borbama su se proslavile i jedine dve žene nosioci Karadordeve zvezde sa macevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savic i Engleskinja Flora Sends.
Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem cuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, što je omoguciilo da se oslobodi Bitolj.
Posle proboja Solunskog fronta u kojem je aktivno ucestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobodenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paracina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebacen preko Dunava i preko Panceva krenuo na Beckerek, današnji Zrenjanin. Posle Beckereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povucen je iz Vojvodine u Beograd.
Puk je sve do 5. maja 1920. zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbedujuci Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konacno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustošen od bugarske okupacije.

CASNO ORDENJE ZA JUNACKE GRUDI
+ Orden Karadordeve zvezde sa macevima je najvece ratno odlikovanje Kraljevine Srbije. Ustanovljen je Zakonom o odlicju koji je Kralj Petar I Karadordevic potpisao 1. januara 1904. godine u Topoli.
+ Ovim zakonom se ustanovljavalo odlikovanje Karadordeva zvezda kojim se odlikuju pojedinci za "priznanje i odlikovanje zasluga stecenih za Kralja i Otadžbinu kako u miru tako i u ratu".
+ Za zasluge u miru dodeljivala se Karadordeva zvezda a za zasluge u ratu Karadordeva zvezda sa macevima, što je bilo regulisano clanom 3. pomenutog zakona.
+ Evo imena i kracih biografija nekih, od 134 nagradenih Karadordevom zvezdom sa macevima...
+ Dimitrije Barbulovic: U balkanskim ratovima odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost, a na Solunskom frontu oficirskim ordenom Karadordeve zvezde sa macevima IV reda. Borio se u Moravskoj diviziji drugog poziva i bio poznat u vojsci kao "kapetan na kvadrat". Bio je komandir 2. cete 2. bataljona 2. puka Moravske divizije i kao hrabar i pouzdan oficir dobio je zadatak da sa svojom cetom, koju su cinili ratnici iz Toplice, preko Albanije sprovede državnu blagajnu, što je sa uspehom i bez gubitaka ucinio.
+ Vidovic (Petra) Novica: Jedan je od retkih inžinjeraca koji su dobili Karadordevu zvezdu sa macevima.
+ Todor K. Milicevic: Prvi toplicki general, ucestvovao je u svim ratovima od 1912. do 1918. godine. Odlikovan je za ispoljenu hrabrost na Solunskom frontu, kao kapetan, oficirskim ordenom Karadordeve zvezde sa macevima 4. reda. Pored oficirskog ordena, odlikovan je sa još 15 domacih i stranih odlikovanja, kao što su Orden Belog orla 5. stepena, Zlatnom i Srebrnom medaljom za hrabrost, Francuskim ratnim krstom sa palmom itd.
+ Jovan i Nikola Nikolic: Bliznaci narednici iz Rastovnice, nadomak Prokuplja. Bliznaci su se borili u Gvozdenom puku, ali u razlicitim bataljonima. Otresiti i hrabri momci su vec posle Drugog balkanskog rata postali podnarednici, a posle Cera i Kolubare narednici, odlikovani medaljama za hrabrost.
+ Avram Đ. Dragojlovic: Pukovnik, dvostruki nosilac. Nesumljivo najpoznatiji ratnik u Toplici. Samo 118 srpskih oficira odlikovano je Karadordevom zvezdom sa macevima III reda. Pored dve Karadordeve zvezde III i IV reda, bio je odlikovan brojnim drugim odlikovanjima.
+ Janacko (Aksentija) Jovic: Dvostruki nosilac, iz Donje Recice, srez prokupacki. Jedan od najhrabrijih oficira srpske vojske, dvostruki vitez Karadordeve zvezde, velika i neostvarena ljubav Engleskinje Flore Sandes. Dva puta teže ranjavan. Za veliko junaštvo u tim bitkama prvi put je odlikovan oficirskim ordenom KZ IV reda. Poginuo je u 27. godini života, ne stigavši da se zbog ratova oženi. Pored dve Karadordeve zvezde bio je odlikovan i sa dve zlatne Oblilica medalje za hrabrost, kao i drugim srpskim i saveznickim odlikovanjima.
+ Ljubomir (Stevanov) Kojovic, dvostruki vitez.
+ Neponovljiva braca Milacici: Pet sinova su poslali u rat Zaharije i Todora Milacic, iz Bele Vode kod Prokuplja. Todoru su ubili Bugari za vreme Toplickog ustanka 1917. godine i nikada nije saznala za sudbinu svojih sinova. Dvojica su ostavila svoje živote u ratovima. Božidar je kao porucnik u odredu vojvode Vuka slavno pao na Solunskom frontu 1916. Bratimir je preminuo u Peci 1919. Obojica su odlikovani Karadordevim zvezdama sa macevima. Đorde se vratio iz rata kao kapetan, sa dva oficirska ordena Karadordeve zvezde sa macevima i kasnije postao pukovnik. Branislav se vratio kao porucnik i kasnije je unapredivan do cina potpukovnika. Dušan se vratio kao rezervni oficir, sa titulom doktora nauka stecenom u Francuskoj i postao jedan od vodecih intektualaca u Srbiji. Petorica mladica su u Belu Vodu doneli cetiri Karadordeve zvezde sa macevima. Ostala ratna odlikovanja nikada niko nije ni prebrojao. Bili su i ostali ponos svoje familije, Toplice i Srbije.
+ Braca Novicici: Jovan i Miloš, sinovi Vukašinovi, iz Degrmena, dvostruki nosioci.
+ Filip i Gaja (Stojana) Stojanovic: Dvostruki nosioci Karadordeve zvezde sa macevima.
MOBILISANO OKO 20.000 TOPLICANA
+ Od pocetka mobilizacije za vodenje rata protiv Turske, koju je kralj Petar objavio ukazom od 17. septembra 1912. godine (po starom kalendaru) u 17 casova, za samo cetiri dana, koliko je trajala mobilizacija, Prokuplje je vrilo kao u kotlu. U Prokuplju su od 20. do 24. septembra 1912. (po novom kalendaru od 3. do 7 oktobra) mobilisane sledece jedinice:
- Drugi pešadijski puk prvog poziva - 4.700 vojnika
- Drugi pešadijski puk drugog poziva - 4.095 vojnika
- Drugi pešadijski puk treceg poziva - 3.559 vojnika
- Drugi prekobrojni puk prvog poziva - 4.600 vojnika
- Prvi bataljon za Šesti prekobrojni puk - 1.000 vojnika
- Cetiri dopunska bataljona - 2.024 vojnika
Ukupno - 19.978 vojnika.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#9
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
http://p208.ezboard....opicID=35.topic

Tekst Ilije Brakovica „Vezirov most i prva pohara plemena Kuca" iz 1932. godine i kratak komentar o tom dogadjaju

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#10
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Славним прецима у част
Datum: 29.07.2008 22:00
Autor: Ш. Aлексић

БИЛЕЋA - На Вучјем Долу изнад Билеће јуче су освештани темељи будуће цркве Светог Aнтиногена, на територији Црне Горе, уз саму границу са Републиком Српском. Црква се гради у спомен на јунаке Херцеговце и Црногорце из чувене Вучедолске битке против Турака 15. јула 1876. године.

Чин освештања темеља служили су митрополит црногорско-приморски Aмфилохије, владика будимско-никшићки Јоаникије и захумско-херцеговачки и приморски Григорије и умировљени епископ захумско-херцеговачкки и приморски Aтанасије.

У чувеној бици на Вучјем Долу учествовало је 16 херцеговачких и 14 црногорских батаљона, а њима је командовао црногорски књаз Никола Петровић. У бици је погинуо 71 Херцеговац и Црногорац, док су Турци имали близу 4.000 погинулих официра и војника, па се рачуна да је то једна од најсјајнијих српских побједа уопште у ослободилачким ратовима, које су водили у 19. и 20. вијеку.

Црногорци и Херцеговци, понесени сјајном побједом, одмах по завршетку битке, желећи да се одуже својим јунацима, почели су да помињу изградњу цркве. Званична одлука о изградњи цркве на Вучјем Долу услиједила је 1910. године, када је црногорски краљ Никола стигао и у те крајеве. Aли, тада су услиједили балкански, па Први свјетски рат и идеја се није остварила.

Унук краља Николе, краљ Aлександар Карађорђевић желио је да реализује дједову намјеру, али је у новоствореној држави стигла неслога и други проблеми, па потом краљево убиство и од свега није остало ништа. Потом је стигао и Други свјетски рат, па ослобођење када је поново почела да се помиње реализација идеје о изградњи цркве на Вучјем Долу.

Све је, међутим, пресјечено ставом Централног комитета СКЈ Босне и Херцеговине у Сарајеву да би то нарушило “неразрушиво братство и јединство”. Коначно одлука о изградњи донесена је наших дана, а црква ће се градити од херцеговачког камена. Пројектант цркве је познати архитекта из Београда Пеђа Ристић.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#11
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Утврђено ко је на једној од најстаријих фрески у манастиру Добрун код Вишеграда
Datum: 24.08.2008 18:10
Autor: Радоје Тасић

ВИШЕГРAД - За фреске на зидовима манастира Успенија пресвете Богородице у Добруну стручњаци кажу да имају изузетну умјетничку вриједност.

Овај манастир из 13, а по некима из 14. вијека, минирали су Нијемци при повлачењу 1944. године, али је дио западног дијела светиње остао сачуван са фрескама на њему.

Међу бројним фрескама, на којима је представљен и ктитор манастира Прибил, истиче се љепотом композиција на којој су одсликани владар, владарка и млади принц.

Седамдесетих година прошлог вијека неки историчари умјетности су тврдили да су на фрескама приказани босански краљ Твртко Први Котроманић са супругом и сином. Било је размишљања да је владар на фресци Лазар Хребељановић.

Монах манастира добрунског Јован каже да су најновија истраживања више београдских историчара и познаваоца фрескосликарства довела до спознаје да се на фресци налазе цар Стефан Душан, царица Јелена и Урош Нејаки.

- Први који је исправно одредио владарску породицу на зиду манастира добрунског био је Здравко Кајмаковић, а најстудиозније образложење да су на фресци цар Душан са породицом дао је Драгиша Милосављевић у књизи “Средњовјековни град и манастир Добрун” - каже монах Јован.

Он додаје да је занимљиво и то да се у Белој цркви у селу Карану код Ужица налази иста композиција, што говори да их је радио исти фрескописац, наводи монах Јован.

У Белој цркви каранској Урош Нејаки представљен је као дијете, а у добрунском манастиру као одрастао дјечак, што би значило да је прије фрескописана црква у Карану.
Капија

Aрхеолошка испитивања прије пет година показала су да је фрескама била осликана и капија на улазу у манастир. У експлозији, коју су изазвали њемачки војници, заувијек је нестала и изузетно вриједна фреска Богородице Добрунске, а њену фотографију пронашао је прије двије године митрополит дабробосански Николај у бечким архивама.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#12
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
http://arhiva.glas-j...F01050602.shtml

06. May 2001 18:21 (GMT+01:00)
Karađorđevići (13)
Dinastijska znamenja
Slava, grb, insignije, odličja kuće Karađorđevića

Prva slava Karađorđevića bio je Sveti Kliment (25. novembar/8. decembar). Kao i svaka srpska kuća i Karađorđevići su slavili krsno ime. Od drugih slava ona se razlikovala samo utoliko što su Karađorđevići, kad su bili vladari, slavi pridavali nešto veći značaj zbog zvanica koje su dolazile na čast i gošćenje. Ostale su upamćene slave vožda Karađorđa, na koje je nazivao ustaničke vojvode i ruske konzule - Rodofinikina i Nedobu. Koliko se u ono vreme pilo, može se suditi po tome što su ustanici uspevali da opiju i ruske konzule! Da bi vožda odvikao od rakije, Rodofinikin je uzaludno pokušavao da ga nauči da pije čaj sa rumom.

Od svih slava Karađorđevića, ostala je zabeležena ona iz 1808. godine. Pripremajući ustavnu reformu ustaničke države, Karađorđe je pozvao u Topolu najistaknutije ustaničke prvake i Rodofinikina, koji nije došao, ali je voždu poslao ribu. Pilo se i jelo kao nikada do tada dok se pripremao nacrt ustavnog akta tokom slavskih razgovora i dogovora. Ustavni zakon bio je odličan kad se zna u kakvom stanju i raspoloženju je pripremljen.

Smrt kneginje Zorke podstakla je kneza Petra da se obrati mitropolitu Mihailu s molbom da mu dozvoli promenu slave. Od 1890. godine Karađorđevići slave Svetog Andreja Prvozvanog (30. novembar/13. decembar), svetitelja veoma uvaženog kod Rusa. Na Sv. Andreja Karađorđe je osvojio beogradsku varoš (1806), a knez Miloš je čitao Hatišerif iz 1830. posle čega je ovaj svetitelj bio državni praznik Kneževine Srbije. Od tada Karađorđevići slave Svetog Andreja, a drugi ogranak voždove porodice - Marinkovići i danas slave Svetog Klimenta. Dinastije Karađorđevića i Obrenovića nastajale su kad i novovekovna srpska država, pa je razumljivo što su porodični grbovi dinastija i državni grab bivali slični, često sa više zajedničkih heraldičkih simbola. Vladari obeju dinastija verovali su da državni grb može istovremeno da bude i grb dinastije.

Vožd Karađorđe nije imao porodični grb, niti je imao vremena da toj ideji posveti više pažnje. Poznata je njegova dvostruka zastava od brokata, na bledožutoj strani je ikona Svetog Stefana Prvovenčanog, a na plavoj srpski grb sa objašnjenjem iz Žefarovićeve Stematografije. Srpski grb i Stefan Prvovenčani simbolišu državu u nastojanju, što je trebalo da se završi voždovim krunisanjem, kako je predstavljeno na Kalendaru Georgija Mihaljevića (1808). Dinastijska simbolika mogla se očekivati tek od 1808. odnosno od 1811. godine, kad je vožd zasnovao dinastiju priznanjem naslednosti njegovoj porodici. Karađorđovi pečati nisu bogati heraldičkim simbolima, ali njegov pečat iz 1808. godine ima kacigu sa krunom, a na samom vrhu, isukanu sablju u ruci. U ovalnom štitu ispisan je monogram sa prvim slovima njegovog imena i prezimena - G. P., a okolo su raspoređeni ratni trofeji - cevi topova pušaka, đulad, zastave i ukršteni dogledi. Simbolika je više ratnička nego vladarska, što je sasvim razumljivo. I pečat u vidu prstena koji je nastao kasnije, nema značajnija heraldička obeležja: u sredini je monogram G. P., a ispod 1811.godina. Iznad su ratnički amblemi rustične izrade.

Karađorđev državni pečat ovalnog oblika smešten je između hrastove i maslinove grančice, koje su u dnu povezane vrpcom. Unutar ovala nalaze se još tri ovalna grba: na dnu grb Srbije (krst sa četiri ocila), grb Bosne (dva ukrštena ključa u vidu krsta Sv. Andreja) iznad njih trofejno oružje na koje se oslanja dvoglavi orao, a na njemu kruna. S desne i leve strane piše: NA : VS : SE : IBOS - kruna - BŽ : ML : GE : PE. Državna simbolika je jako izražena - Raška, Srbija i Bosna prožete državnom tradicijom Nemanjića.

Pojava krune na pečatima i na slici zamišljenog voždovog krunisanja u neposrednoj su vezi sa proglašavanjem vožda naslednikom vladarem, pa se u tome mogu tražiti začeci porodičnog grba i državne simbolike, koja će svoje ishodište naći u proslavi stogodišnjice Prvog ustanka i u krunisanja Kralja Petra. Knez Aleksandar nije poklanjao posebnu pažnju dvoru i nije poznato da je imao dvorsku zastavu, ali jeste Kneževski porodični grb. Nije utvrđeno vreme njegovog nastanka, ali se pouzdano zna da je u potpunosti isti kao i grb na pešadijskoj zastavi iz 1857. godine, pretposlednje godine njegove vladavine. Na crveno-plavo-beloj trobojci, nalazi se srpski grb (crveni štit sa krstom i četiri ocila, iznad kruna), sa strane dva Karađorđeva regulaša drže po jednu srpsku trobojku, iz svega je kneževska porfira sa krunom na vrhu s jedne strane, a s druge strane Sv. Đorđe ubija aždaju. I grb i Sv. Đorđe smešteni su u krugu na plavom polju sa manjim zalaženjem u crveno i belo polje. Porodični grb razlikovao se od državnog grba samo u tome što su se umesto hrastove i maslinove grančice javili Karađorđevi regulaši.

Zaštitni znak Kneževskog i Kraljevskog doma Karađorđevića bio je Sveti Đorđe kako ubija aždaju. Za razliku od Kneževskog, Kraljevski porodični grb Karađorđevića više se razlikovao od grba Kraljevine Srbije. Oblik krune je drugačiji, a vrh kraljevske porfire na kojem se nalazi gornja kruna, nešto je izduženiji. Dva Karađorđeva regulaša sada u drugačijoj odeći, drže zastave na kojima se nalaze veprova glava i lav. Ispod srpskog grba ispisana je deviza Karađorđevića: SPES MIHI PRIMA DEUS (BOG MI JE PRVA NADA). Kraljevski porodični grb u reljefu istaknut je iznad ulaznih vrata na crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. On je stavljen i na avers Medalje za usluge Kraljevskom domu, koja su dodeljivana od 1913. do 1922. godine.

Ujedinjenje 1918. godine nalagalo je promenu porodičnog grba, budući da je bilo neohpodno da se unesu heraldički simboli Hrvata i Slovenaca. Na štitu su se našla tri grba: srpski, krst sa ocilima, hrvatski sa šahovskim poljima i ispod njih grb pokrajine Kranjske, u srebrnom polju plavi orao raširenih krila sa polumesecom na grudima. Iznad štita je kruna arhaičnog vizantijskog stila, odakle se račva sa obe strane ogrlica, koja se spaja na dnu u skupinu koju čine kruna s ukrštenim mačevima i godinama 1389-1889, a ispod svega je orden kneza Lazara.
Piše: Radoš Ljušić

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#13
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
http://in4s.net/x/in...n...&Itemid=192

Jelena Lazareva
srijeda, 08 april 2009 13:38 Protojerej mr Velibor Džomić / Glas javnosti
El. pošta Štampa PDF
Negde je Sveti Vladika Nikolaj Žički rekao da Srbe najviše ubija neznanje. Ako se vladika na takvu tvrdnju odvažio u svoje vreme onda ne smem ni da mislim šta bi rekao kada bi nas danas pogledao i duhovno analizirao. Čuo sam da je neki imućniji roditelj nedavno izjavio da mu je najviše žao što mu je dete završilo srednju školu, a da nije pročitalo ni jednu jedinu lektiru!

Ako znamo samo ove dve interesantne izreke onda nije ni čudo što najveći broj Srba danas gotovo da ništa ne zna o Jeleni Balšić, kćerki Svetog Kneza Lazara Kosovskog. A ako o njoj gotovo da ništa ne znaju onda je sasvim logično da ne znaju da je ona sahranjena u Manastiru Beška Gorica na Skadarskom jezeru. Ako mnogi Srbi ne znaju da je Nemanjin grad i mesto rođenja Stefana Nemanje u današnjoj Podgorici, na sastavcima Ribnice i Morače, onda nije čudo što nam se sve ovo događa i što nas više od svih neprijatelja ubijaju zablude i neznanje.

Neka ovi redovi budu podsticaj Srbima kojima je stalo do svoga identiteta, vere, duhovnosti, istorije i dostojanstva da potraže i pročitaju koje slovo o Jeleni Balšić, kćerki Svetog Kneza Lazara i supruzi Đurđa Balšića. Nedavno je objavljen Gorički zbornik i održan je naučni skup na tu temu, a potresna ispovedna pisma Jelene Balšić njenom duhovniku Nikonu Jerusalimcu vraćaju čitaoca u pradrevna vremena.Manastir Beška na istoimenom ostrvu je tokom prvih poratnih godina voljom državnih vlasti ispisan iz vlasništva Mitropolije i kao pravoslavni manastir sa dve crkve u zemljišnjim knjigama uknjižen kao "vakufska imovina" džamije Islamske zajednice iz Murića. Manastir-ostrvo je decenijama bilo pretvoreno u plandište i letnjikovac za stotine koza okolnih Arbanasa. U vreme slave i ljudi – skoro svako ostrvo na Skadarskom jezeru je imalo svoj manastir – Vranjina, Kom, Obod, Moračnik, Starčeva Gorica. Posle Drugog svetskog rata svi manastiri su zapusteli tako da su, slovenskim rečima iskazano, predstavljali "merzost i zapustjenije". U svojoj arhivi posedujem nekoliko fotografija na kojima se vide koze i jarci kako u manastirskoj crkvi pogane grob Jelene Balšić. Krov manastirske crkve je bio pretvoren u šumu izraslog drveća. Da sve bude još tužnije govori i podatak da je Zavod za zaštitu spomenika kulture Crne Gore osamdesetih godina XX veka izvodio nekakve radove na manastirskoj crkvi pri čemu su tačno utvrđene kosti Jelene Balšić. I tako su kosti kćerke Svetog Kneza Lazara, kao i drugih znanih i neznanih monahinja i sveštenoslužitelja, ostavljene neobeležene da se nad njima decenijama deponuju brabonjci arbanaških koza iz Murića!?!

Mitropolija Crnogorsko-Primorska je, upravo radi obnavljanja pamćenja, obnovila Manastir Bešku, a svete ostatke Jelene Balšić pohranila u novi kameni ćivot. U manastiru već odavno živi monaško sestrinstvo, a svake godine se za vikend pred Blagovesti održava veliki crkveno-narodni sabor. Ustanovljena je i književna nagrada "Jelena Balšić".

Manastir Beška je i ove godine pred Blagovesti dostojno sačekao stotine i stotine ljudi koji su došli da se poklone svetinji i grobu kćerke Svetoga Kneza. A nije lako doći do Beške na kojoj nema ni vode ni struje. Do te svetinje nema ni puta. Putuje se brodovima, čamcima, gliserima i malim ribarskim čunovima.

Valjda će takvi crkveno-narodni sabori, književni susreti i svakodnevno služenje monahinja ovoj svetinji pomoći i našem narodu da pogleda i da mu se nikada ne dogodi da zaboravi temeljce svoga postojanja i zaloge svoje budućnosti.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#14
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
У њиви код Котор Вароши почивао шумадијски четник
Одрон открио гроб Равногорца
Аутор: Горан Ђурић | Фото:Горан Ђурић | 28.04.2009. - 05:00

КОТОР ВАРОШ - Породица Недић из Доњих Борака, општина Котор Варош, деценијама чува гроб непознатог четника из Шумадије, који је почетком 1945, након рањавања у пробоју Михаиловићевих снага ка Травнику, издахнуо у Цуркићима. О Васкрсу ове године земљиште око гроба се одронило, па се сада на том месту види део лобање покојника. Простор око гроба је означен, а сада је на потезу полиција.

Старији мештани причају да су тело несрећног Шумадинца, курира неког четничког команданта, који је, како кажу, имао тек двадесетак година, његови саборци пренели из Цуркића преко набујале Врбање у Доње Борке и ту га, на њиви Глигора Недића, сахранили. Додају како је божја воља то што је земља, баш о Васкрсу, открила посмртне остатке равногорца из Србије и, заједно са Недићима, „позвала његову породицу и потомке из далека да га коначно достојно сахране у земљи која га је изнедрила”.
- Чули смо да четници из Србије нису хтели да сахране свог преминулог борца у Цуркићима, јер је тамо муслиманска и католичка земља. Зато су га, преко Врбање, пренели на ову страну, на српску земљу, и ту сахранили. Мој свекар Глигор, који је био у краљевој војсци, до смрти је чувао гроб, а изнад главе покојника посадио је шљиву трновачу. Никада се тај део земље није орао. Чула сам да су четници поред гроба поставили крст на којем са налазило само слово М, али крста на том месту више нема и не знамо где је. Можда се покојник звао Милан или Михајло - каже старица Милица Недић.
Њен муж Миленко, син Глигоров, подсећа да су неки људи из Србије 1991. долазили у Ободник, место удаљено мање од једног километра од Доњих Борака, и распитивали се о четничком борцу који је сахрањен негде поред Врбање.
- Вероватно су тражили остатке човека који је сахрањен на нашој њиви. Жао ми је људи који су превалили толики пут и били само неколико стотина метара од места где им је сахрањен отац, деда или прадеда, а нису му свећу прислужили. Вероватно су се распитивали код млађих људи који нису знали за овај гроб. Волео бих више од свега да упознам потомке човека који овде почива, да их загрлим и да им кажем да смо његове посмртне остатке чували као да нам је неко најмилији - вели Миленко.
Недавно је старина испред једне кафане у Ободнику приметио возило са новосадским таблицама. Одмах је пришао Новосађанима и замолио их да у Србију понесу вест о Шумадинцу који је сахрањен у Доњим Борцима.
- Сунце ме је огрејало када сам у свом крају видео људе из Новог Сада. Молио сам их да свима које знају у Србији кажу за овај случај и да замоле људе чији преци су, као припадници краљеве војске, оставили кости у овим забитима да ме потраже - прича Миленко.
Вујадин Јурић, комшија породице Недић, каже како је чуо да је равногорац, који је сахрањен у Доњим Борцима, рањен на подручју Врбањаца, на пола пута између Котор Вароши и Масловара.
- Место на којем се види лобања заштитили смо, оградили и ту ставили кутију за свеће. Људи долазе и прислужују свеће покојнику. Старије комшије су ми причале о проласку краљеве војске, која се повлачила кроз наше крајеве. Судбина је хтела да шумадијски четници сахране свог саборца баш на њиви Глигора Недића, који је након Другог светског рата одлежао осам година у зеничком затвору, јер је био припадник Борјанског четничког одреда - напомиње Јурић.

Петрушић: Четници кренули у два правца
Которварошанин Зоран Петрушић, који годинама прикупља документацију о догађајима из Другог светског рата на овим просторима, каже да је човек који је сахрањен у Доњим Борцима највероватније био припадник Шумадијске групе корпуса, којом је командовао потпуковник Душан Смиљанић. „Елитне јединице ЈКВуО, предвођене Драгољубом Михаиловићем, у пролеће 1945. биле су концентрисане на подручју Котор Вароши. Одлучено је да један део четничких снага крене преко Колоне ка Младиковима, а други, у којем је највероватније био и покојник, кренуо је долином Врбање ка Шипрагама и даље према средњој Босни. Време његове смрти поклапа се са временом проласка шумадијских четника долином Врбање”, сматра Петрушић.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#15
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Obnovljen spomenik Rajsu
Autor: Tanjug | 06.08.2009. - 05:00

Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uspešno su okončali radove na obnovi Spomenika Rudolfu Arčibaldu Rajsu u Topčiderskom parku u Beogradu. Spomenik Rajsu obnovljen je u sklopu programa obeležavanja 80. godišnjice smrti velikog humaniste.

Rudolf Arčibald Rajs, jedan od najznačajnijih kriminologa svoga vremena, rođen je 8. jula 1875. godine u nemačkoj pokrajini Baden, a u Švajcarsku je u 22. godini stekao zvanje doktora hemije. Na poziv srpske vlade Rajs dolazi u Srbiju u septembru 1914. i tu upoznaje holandskog lekara Arijusa van Tinhovena koji je ranije otpočeo istraživanje ratnih zločina nad civilnim stanovništvom. Sa srpskom vojskom povlačio se preko Albanije, a privrženost istini najviše je ispoljavao svojim ličnim angažovanjem na pomoći srpskim izbeglicama, zbrinjavanjem srpske siročadi u Švajcarskoj i slanjem pomoći stanovništvu okupirane Srbije.
Rajs je za svoje angažovanje dobio i medalju za hrabrost koju je zaslužio neumornim obilaženjem trupa na Solunskom frontu, a 1928. godine napisao je politički testament, apel „Čujte Srbi” koji je ujedno i dokument o vremenu od 1918. do 1928. godine. Preminuo je 8. avgusta 1929. godine, sahranjen je na beogradskom Topčiderskom groblju, dok je njegovo srce, po testamentarnoj želji, pohranjeno u kapeli koja se nalazi u spomeničkom kompleksu na Kajmakčalanu (planina Nidže) u Makedoniji.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#16
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Поносни на комшију Гаврила Принципа
Датум: 03.10.2009 20:16
Аутор: Жељко Дерајић

Сарајевски атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију десио се 28. јуна 1914. године. Вијест је као бомба одјекнула свијетом. Гаврило Принцип, атентатор, и неколико његових саучесника су ухваћени.
Поносни на комшију Гаврила Принципа

Аустроугарска је истрагом указала да је оружје за убиство дошло из Србије и затражила од ове земље да њени жандарми врше истражне радње на њеној територији што Србија није дозволила. Рат је почео. Први пут у историји свијет је био у највећем сукобу до тада.

За све то је био крив метак испаљен из пиштоља мршавог и од туберкулозе болесног младића Гаврила Принципа, рођеног у селу Обљај код Босанског Грахова.

Родно село овог револуционара смјештено је у подножју планине под коју су се давних година доселили људи из Обљаја код Црне Горе.

По томе село и доби име.

Прије посљедњег рата бројало је око 120 мјештана у тридесетак домаћинстава, док их данас има тек око десетак с неколицином старијих сељана.

Једна од напуштених урушених кућа је и некадашњи дом Марије и Петра Принципа којима се 13. јула 1894. године родио син Гаврило.

На мјесту гдје је некада била старинска кућа Принципа данас су рушевине.

У једном ћошку израстао је орах, док су у другом цигле и мелтер од срушеног горњег дијела. Овдје се родио човјек који је постао симбол отпора аустроугарске монархије.

Живот са славним именом: Данас у Обљају живи још један Гаврило Принцип. Гаврило Миле Принцип рођен је 1961. године као Миле, али годинама знајући за живот његовог рођака Гаврила одлучи да свом правом имену дода и име славног револуционара.

Тако на наговор Десанке Максимовиић, српске пјесникиње, Миле од 1984. године свом имену дода још једно. И од тада је цијели регион чуо за њега. Принцип, који се бави и писањем поезије објавио је четири збирке пјесама: "Пуцањ у тишини" (1994), "Сан о прагу" (2000), "У сну су ме походили преци" (2002), те "Грч" (2006).

Поносан је на своје име, свог претка и на село које је изњедрило чувеног Гаврила.

"Носити име Гаврила Принципа је понос, част, а највише обавеза. Тако када ме неко пита како ми је носити познато име, ја му одговорим да бих му га радо уступио на мјесец па да види и осјети. Али не жалим се, већ се поносим с тим", каже ријетки рођак Гаврила Принципа.

Каже да је за ово година колико живи, много тога и доброг и лошег прешло преко његових леђа. Међутим, сходно презимену, истрајава и све у животу прихвата као нормално.

Осим Градске библиотеке, с фондом од преко дванаест хиљада књига, у родном Грахову основао је и Извиђачки савез, а тренутно ради и на покретању културно-умјетничког друштва.

Према његовом мишљењу, данашњи однос јавности према лику и дјелу Гаврила Принципа је лош. Сматра да славни предак никада није заузео одговарајуће мјесто у историји. Зато је одлучио да почне да пише монографију Гаврило Принцип, која је већ при крају.

"Име мог претка се свело на име понеке улице, чак су и школе престале да носе његово име, као што је случај у родном Грахову. Конкретно, у његовом и мом родном мјесту основна школа више се не зове по њему. Улици је враћено пријератно име, а школа данас носи назив 'Грахово'", каже Гаврило Миле Принцип.

Обљајци поносни: И многи Обљајци поносни су на комшију Гаврила. Сви се сјећају прича о њему, али више се, кажу, баве својим проблемима јер је живот у Босанском Грахову све тежи.

Милица Марић (79) рођена је у доба када је још била жива бака Марија, Гаврилова мајка и сјећа се прича које она причала.

"Поносна сам на Гаврила. Тако је било лијепо живјети у временима када је био отворен музеј. Људи су долазили. Данас тога нема, али остало је сјећање на храброг дјечака", каже Милица, која у Обљају живи од 40 марака помоћи. Труди се, каже, да себи обезбиједи основне услове за живот што тешко успијева.

Мирко Ђурић (70) каже да ће проћи доста времена док се опет роди "херој као што је био Гаврило". Данас се радо сјећа свих протеклих година које су биле у његовом знаку, али од када дође задњи рат, прича Мирко, као да се нешто преокрену.

"Поносан сам на њега, ма како га неки означавали као терористу. Остаће увијек у сјећањима свих Граховљака јер је био феномен", каже овај мјештанин.

Његова супруга Милица (64) сјећа се да је као дјевојчица знала Гаврилову маму Марију која је у селу била јако призната и цијењена жена.

Обљајац Драгољуб Ђурић, иначе одборник у општинском парламенту Босанског Грахова, сматра да је Гаврило Принцип људска величина која се неће скоро родити у Европи.

"Неко ко је способан и одлучан дати живот за остварење слободе не рађа се често. Сваког дана ме људи питају о Гаврилу, када ће бити обновљена кућа и трудим се да га представим у најбољем свјетлу. Данас се мало улаже у његовање лика и дјела овог момка, а на нама је да се боримо да се о њему сазна права истина. Он није био теросриста, како га многи хоће представити, већ јунак", каже Ђурић.

Ускоро обнова куће: Данас су на мјесту гдје се родио Гаврило рушевине. О времену његовог постојања свједочи само темељ сазидан од камена.

У унутрашњости куће хрпа материјала који је остао од горњег спрата куће тј. некадашњег музеја. Нема више ни слика, ни диплома, ни књиге утисака у коју су се некада уписивали сви грађани Југославије, али и страни туристи.

"Ни комунисти нису цијенили Гаврила зато што су хтјели, већ зато што се омладина дивила његовом подвигу. Након 91 годину на дан Гаврилове смрти 28. априла ове године вршили смо парастос за њега. Прије нам то није било дозвољено", каже Гаврило Миле Принцип.

Објашњава да ће ускоро почети обнова куће Гаврила Принципа која је 1964. године била отворена као музеј. У њему су били експонати из живота породице Принцип.

"Ту су се чувале слике атентата, макета моста на којем је Гаврило пуцао, као и остаци Гаврилових одијела. Све ратове и рушења куће једино је преживио филџан којег је својој мајци Гаврило донио 1914. године, када је задњи пут боравио у Обљају", каже Принцип.

Напомиње да се већ јављају донатори из САД који ће помоћи обнову куће.

Миле се, каже, одлучио покренути обнову из личних разлога и поштовања Гаврила Принципа, а народ ће сигурно долазити да види родну кућу обљајског револуционара који је промијенио историју.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#17
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
15. октобар 2009.
Туризам на Солунском фронту

Управа ски-центра „Кожув” на истоименој планини на југу Македоније планира туристичку туру на простору на коме су вођене важне битке у Првом светском рату

Извор: Политика

Солунски фронт не престаје да буде инспирација потомцима хероја са Кајмакчалана, Галичице и Кожува, планина на којима су вођене завршне битке. Историчари и филмаџије се Солунском фронту враћају најчешће поводом обележавања значајних датума, а сада се помиње да би простор на коме су вођене важне битке у Првом светском рату могао да постане део атрактивне туристичке понуде ски-центра „Кожув” крај Ђевђелије.

О несвакидашњој идеји директора центра Ангела Накова, скопски „Дневник” објављује занимљиву репортажу којом најављује оживљавање „историјског туризма”. Користећи чињеницу да је нови, највећи и најмодернији зимски туристички центар „Кожув” смештен у близини терена на којима су пре скоро једног века вођене највеће битке у Првом светском рату, Наков је дошао на идеју да будућим посетиоцима центра понуди занимљиву туристичку туру.

Уз помоћ обучених водича и добрих познавалаца историје Првог светског рата, посетиоци Кожува ће изван зимске сезоне моћи да обиђу места на којима се протезао славни Солунски фронт.

На поменутој планини још и данас стоје остаци утврђења, ровови и командни пунктови противничких армија које су ту водиле одлучну битку и извојевале победу савезника који су поразили немачку и бугарску војску.

Наков сматра да би такве туристичке туре, у ванредно лепом амбијенту, на надморској висини и до 2.000 метара, биле и прилика да се посетиоци упознају са судбинама војника и историјатом битака које су вођене на том делу фронта. Према историјским подацима, на Солунском фронту је у армијама зараћених страна учествовало 500 хиљада војника, а њих 200 хиљада заувек је остало у гудурама македонских планина.

Позивајући се на македонске историчаре, аутор текста и његов саговорник подсећају да је на Солунском фронту учествовало 106.000 Македонаца од којих су 53.000 били мобилизовани у српској, 33.000 у бугарској и 20.000 војника у грчкој армији.

Наков је изјавио да је „историјски туризам” значајан део понуде туристичког центра „Кожув”, а цео пројекат је замишљен као комбинована тура где би учесницима у походу стазама Солунског фронта била на располагању и моторна возила. На тај начин би сви заинтересовани могли да обиђу целу линију протезања фронта од неких 260 километара, од Кожува преко Кајмакчалана до Галичице изнад Преспанског језера.

Ова туристичка идеја је остварљива и због чињенице да је све више странаца који самоиницијативно обилазе локације на којима су вођене најжешће битке у пробоју Солунског фронта.

Довољно је подсетити да су на поменутом фронту учествовали војници седам држава па схватити да ће број заинтересованих за туристичку дестинацију „Стазама Солунског фронта” бити довољан за остварење туристичких планова управе зимског туристичког центра „Кожув” крај Ђевђелије.

Миле Раденковић

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.


#18
daxt

daxt

    Senior

  • Download
  • PipPipPipPip
  • 286 posts
  • Gender:Male
  • Location:Beograd

http://p208.ezboard....opicID=35.topic

Tekst Ilije Brakovica „Vezirov most i prva pohara plemena Kuca" iz 1932. godine i kratak komentar o tom dogadjaju


ja sam poreklom piper iz kuca, veoma interesantan tekst, hvala
Ако се бојиш – не чини.
Ако си почео да чиниш – не бој се!
Иди до краја!

#19
yossarianba

yossarianba

    Veteran

  • Administrators
  • PipPipPipPipPip
  • 16,277 posts
  • Gender:Male
  • Location:Vrhbosna
  • Interests:Interesantan
Тајне стећака из Домашева
Datum: 18.12.2009 20:00
Autor: Ратомир Мијановић

ТРЕБИЊЕ - Aрхеолошка истраживања на подручју Херцеговине настављају се упркос временским и финансијским проблемима.

Према ријечима археолога из Музеја Херцеговине Ђорђа Одавића, у току су истраживања средњовјековних некропола и цркава на подручју Требиња.

- Тренутно радимо на оним црквама о којима се не зна готово ништа, чак ни коме су посвећене. Иако нас финансијске могућности ограничавају, ипак ћемо израдити фототехничку документацију, сондажна ископавања и на неки начин то оставити у аманет генерацијама које долазе - рекао је Одавић.

Он је додао да у самом граду постоји мала црква о којој се готово ништа не зна.

- У насељу Засад у Требињу постоји црква која је интересантна по много чему, прије свега по покретном археолошком материјалу и по архитектури, и може се датирати у четврти, односно шести вијек наше ере. Постоји вјероватноћа да су на овом локалитету пронађене двије касноантичке гробнице, што никада прије на овом простору није откривено - нагласио је Одавић.

У Петровом пољу, наставио је он, постоји црква о којој се зна тек толико да је посвећена Светом Илији. Од осталих локалитета који ће бити истражени Одавић истиче цркве у Кочелима, Туранима, као и цркву у насељу Беговић кула, која је зарасла у шикару.

У протеклом периоду у селу Домашеву обављено је значајно археолошко истраживање.

- Када се на подручју једне општине на овим просторима нађу три средњовјековне цркве, то је значајно, али када су у малом селу Домашеву, које се налази између Требиња и Билеће, пронађе исто толико храмова, онда можете да претпоставите колики то има значај - казао је Одавић.

У Домашеву се налази велика некропола стећака коју је Одавић упоредио са некрополом стећака у Радимљи код Стоца.

- По разноврсности стећака, сандука и саркофага, па до украшавања и натписа, локалитет у селу Домашеву може бити паралелан са Радимљом, која је и те како позната. У Домашеву има око 120 стећака - рекао је Одавић.
Зотовићи

Ђорђо Одавић је рекао да су Власи Милорадовићи, стара српска средњовјековна породица, направили читав низ цркава на подручју Херцеговине, а да су Власи Зотовићи, такође средњовјековна породица, највјероватније направили стећке у Домашеву.

- Да се ова некропола у Домашеву налази у близини неког магистралног пута, била би много атрактивнија него ова у Радимљи - тврди Одавић.

Нека буде заборављена десница моја, ако те заборавим, свети Јерусалиме мој, Косово моје и Метохијо моја.





0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users